Hitlerove salve kleveta

MEĐU dokumentima koje je Staljin dobio u noći sa 22. na 23. jun 1941. godine bili su i izveštaji iz Berlina i tekst Hitlerovog govora preko radija. Staljin je takođe dobio izveštaj iz Londona i potpun prevod govora Vinstona Čerčila, takođe preko radija.

U Berlinu u imperijalnoj kancelariji prvi dan rata prošao je potpuno drukčije nego u Kremlju i u Moskvi. Već prvi dopisi sa frontova govorili su o velikim uspesima nemačkog oružja. Preko radija su se neprekidno čule fanfare. U Berlinu 22. juna noću mnogi nisu spavali, a sam Hitler nije trenuo već drugu noć zaredom.

U šest sati ujutro u Ministarstvo spoljnih poslova kod Ribentropa pozvani su strani dopisnici na konferenciju za štampu. Ali u isto vreme Gebels je preko radija objavio izlaganje firera. "Nemački narode, nacionalsocijalisti", naveo je Hitler u svojoj deklaraciji. " Posle teških razmišljanja, kada sam morao da ćutim dugi niz meseci, najzad je kucnuo čas kada mogu da govorim sasvim otvoreno... Moskva je izdajnički prekršila uslove koji su bili predmet našeg sporazuma o prijateljstvu. Sada se oko 160 ruskih divizija nalazi na našoj granici. Nedeljama su se dešavale konstantne povrede te granice. U noći 18. juna ruske patrole ponovo su prodrle na nemačku teritoriju i potisnute su tek posle duže pucnjave.

Sada je kucnuo čas kada moramo da se dignemo protiv tih judejsko-anglosaksonskih ratnih huškača i njihovih pomoćnika, kao i Jevreja iz moskovskog boljševičkog centra. Od Istočne Pruske do Karpata raspoređene su formacije nemačkog istočnog fronta. Vrši se koncentracija trupa koja je po razmerama i teritorijalnom opsegu najveća ikad viđena u svetu... Preuzimajući na sebe tešku dužnost, služim ciljevima mira u tom regionu, osiguravajući bezbednost Evrope i zaštitu svih zemalja evropskog kontinenta. Danas sam odlučio da poverim sudbinu države i našeg naroda našim vojnicima. Neka nam Bog pomogne u toj izuzetno važnoj borbi!"

Upravo od ove Hitlerove deklaracije, koja nije sadržala ništa osim mešavine rasističke demagogije i grube laži, potiču mnogi kasniji falsifikati događaja 1941. godine.

Na Britanskim ostrvima vest o početku nemačke invazije na Rusiju stigla je 22. juna rano ujutro. Još u petak 20. juna uveče Čerčil se preselio u letnju prigradsku rezidenciju šefa vlade - u Čekeru, koji se nalazi oko sat vožnje od Londona. Čerčil je bio suguran da će uskoro početi nemačko-sovjetski rat.

U subotu 21. juna posle kasnog ručka, Čerčil je nekoliko sati šetao i razgovarao s američkim ambasadorom Vinantom i njegovom ženom i britanskim ministrom spoljnih poslova lordom Entonijem Idnom i njegovom ženom, britanskim ambasadorom u Moskvi Stafordom Kripsom i drugima. Već iza ponoći pošao je na spavanje. Nisu ga budili kada je stigla vest o napadu Nemačke na Sovjetski Savez. Svom ličnom sekretaru Kolvilu Čerčil je više puta govorio da ga budi samo zbog invazije nacista na Englesku.

Vest o napadu Hitlera na SSSR je, međutim, bila prva koju je čuo 22. juna oko osam sati ujutro. Pošto je izdao niz naredbi povodom te novosti koja ga je veoma obradovala, Čerčil je od 11 sati počeo da piše svoj govor za Bi-Bi-Si. Završio ga je svega pola sata pred nastup na radiju. On tim povodom nije imao nikakve konsultacije ni sa vojnicima, ni sa Ratnim kabinetom. Sve je bilo unapred odlučeno i nije bilo nikakvih razmimoilaženja.

Čerčil je bio izuzetan govornik i njegov govor na radiju 22. juna ne samo da je ušao u istoriju Drugog svetskog rata, nego i u istoriju govorništva:

- Poslednjih 25 godina, niko nije bio tako uporan protivnik komunizma kao ja. Neću se odreći nijedne svoje reči koju sam ikada o tome izgovorio. Ali sve to bledi pred prizorom koji nam se sada ukazuje. Prošlost, s njenim zločinima, greškama i tragedijama, potiskuje se u stranu. Vidim ruske vojnike koji stoje na pragu svoje domovine, koji čuvaju polja koja su njihovi očevi obrađivali odvajkada. Vidim deset hiljada ruskih sela u kojima su se sredstva za opstanak s mukom izvlačila iz zemlje, u kojima se smeju devojke i igraju deca. Vidim kako se nad sve to nadvija u čudovišnoj najezdi nacistička vojna mašinerija s njenim veštim stručnjacima koji imaju iskustva u zastrašivanju i podjarmljivanju desetina zemalja... Iza čitavog tog plamena, iza čitave te bure, vidim malu grupu zločinaca koji smišljaju, organizuju i zasipaju čovečanstvo svim tim zaslepljujućim užasima...

Možete li da sumnjate kakva će biti naša politika? Čvrsto smo odlučili da uništimo Hitlera i sve tragove nacističkog režima. Nikada nećemo ući u pregovore, nikada se nećemo dogovarati sa Hitlerom, niti bilo kim iz njegove klike. Borićemo se s njim na kopnu, borićemo se s njim na moru, borićemo se s njim u vazduhu sve dok, s Božjom pomoći, ne oslobodimo narode sveta od njegovog jarma... Odavde proističe da ćemo pružiti Rusiji i ruskom narodu svaku pomoć koju samo možemo...

Invazija Hitlera na Rusiju nije ništa drugo do uvertira u pokušaj invazije na Britanska ostrva. Opasnost za Rusiju je opasnost i za nas i opasnost za Sjedinjene Države, baš kao što je borba svakog Rusa koji se bori za svoju zemlju i svoj rodni dom, i borba slobodnih ljudi i slobodnih naroda širom zemljine lopte.

Staljin nikada nije verovao Čerčilu, ali je čudno poverovao Hitleru. Sada je morao da menja svoje ocene. Pažljivo je pročitao govor Čerčila i sve izveštaje ambasade i obaveštajne službe iz Londona. Ipak je naredio da se govor britanskog premijera objavi u kratkim izvodima.

Pošto se vratio u Kremlj 23. juna uveče, Staljin je te večeri bio i nervozan, i smeten, gnevan i neraspoložen. Tačno u ponoć pozvao je Lavrentija Beriju. Razgovarali su oko sat i po. Između ostalog, razmotrili su probleme hitne evakuacije svih državnih arhiva, kao i raznih dragocenosti iz Minska, Viljnusa, Rige i Lavova. Tog 23. juna odlučeno je da se formira Savet za evakuaciju, u koji je ušao i Mikojan, kao i Kosigin, Švernjik, Pervuhin i drugi. Ali taj Savet se brinuo pre svega za evakuaciju stanovništva, ustanova, vojnih tereta, industrijskih preduzeća. Probleme zatvora, arhiva, kao i celokupne imovine NKVD morali su da rešavaju Berijini ljudi.

Neujednačeni ritam rada šefa države kod svih je izazivao nervozu i remetio poslove. Skoro svi narodni komesari, načelnici vojnih institucija, čak i članovi Politbiroa spavali su obučeni, na divanima, pa čak i na stolicama u svojim kabinetima. Moralo se razmišljati ne samo o sve težem stanju na frontovima, nego i o sve gorem i promenljivom raspoloženju Staljina.