Žukov ostao poslednja nada

SITUACIJA na frontu posle četiri dana borbi bila je teža nego na kraju prvog dana rata. Niko nije referisao Staljinu o uspesima. Nemačke trupe zauzele su Grodno i Vilnjus, približile se Lavovu, Rigi i Kaunasu, forsirale Njemen, zaobišle Belostok i već se primakle Minsku. Staljin je čitavo veče 25. juna proveo u Kremlju, pozivajući iste ljude. I Molotov i Vorošilov su proveli u Staljinovom kabinetu više od pet sati i otišli tek oko dva sata noću. Ali šta su oni mogli da kažu ili da urade! Situacijom očigledno nisu vladali ni vojnici: Timošenko, Vatutin, Kuznjecov.

Hitler tih dana nije bio u Berlinu, nego u svom novom štabu, koji je imao poluzvanični naziv Vučja jama. On se malo mešao u vojna pitanja i prepuštao se snovima o "velikoj Nemačkoj". Stalno je ponavljao da Rusija mora biti uništena, a Moskva i Lenjingrad zbrisani sa lica zemlje. Takvo raspoloženje podsticalo se i u vojsci. U isturenim jedinicama mogli su se videti plakati: "Rusi moraju da umru da bismo mi mogli da živimo". Uostalom, tih dana Hitler je imao dosta razloga da slavi.

Nemački vojni istoričar K. Tipelskirh kasnije je pisao: "Ofanziva grupe armija počela je dosta perspektivno. Protivnik je zatečen nespreman i potpuno zbunjen. Na južnom krilu svi prelazi preko Buga ostali su neporušeni i pali su Nemcima u ruke. Obe tenkovske grupe su posle uspešnih prodora pogranične odbrane nezadrživo napredovale ka istoku: 24. juna druga tenkovska grupa stigla je do oblasti Slonima, a treća do Vilnjusa. Pratile su ih Četvrta i Deveta armija".

Staljin je 26. juna 1941. godine došao u Kremlj oko 12 sati i posle razgovora s Molotovom, Kaganovičem, Maljenkovom, Vorošilovom i Buđonijem pozvao Vatutina. Novo referisanje generala nije donelo ništa utešno. Posebno su bile zabrinjavajuće vesti sa Zapadnog fronta. Tu su jedinice Treće i Desete armije bile opkoljene, a nemačke tenkovske kolone, zatvarajući obruč, stigle su u okolinu Minska.

Staljin prvo nije poverovao, pomislio je da je Vatutin nešto pobrkao. Ali ubrzo je postalo jasno da je zapadni front praktično probijen na širokom potezu i da je deo njegovih jedinica opkoljen, a drugi deo se neorganizovano povlači ka Zapadnoj Dvini i Berezini. Motorizovane jedinice protivnika prodrle su na sovjetsku teritoriju u dubini do 200 kilometara.

Staljin je doneo odluku da vrati Žukova u Moskvu. Činilo se da samo Žukov zna šta treba da se radi. Na vezi sa komandnim punktom u Ternopolju Staljin je rekao: "Na Zapadnom frontu je nastala teška situacija. Protivnik je došao do Minska. Nije jasno šta se dešava s Pavlovom. Ne zna se gde je maršal Kulik. Maršal Šapošnjikov se razboleo. Možete li vi hitno da se vratite u Moskvu?"

Kasno uveče Žukov je doleteo u Moskvu i pravo s aerodroma zaputio se u Kremlj. "Staljin nije bio u najboljem stanju", pisao je kasnije Žukov. Upravo je on preuzeo tih dana rukovodstvo štabom glavne komande.

Staljin je 27. juna došao u Kremlj oko četiri sata po podne i okupio Politbiro. Uveče je pozvao vojnike, a kasnije rukovodioce vojne industrije. Tokom noći Staljin je pozvao načelnika Glavne obaveštajne uprave (GRU) generala F. I. Golikova, narodnog komesara Ratne mornarice N. Kuznjecova i L. Beriju. Razgovor je trajao više od sat vremena i tek posle tri sata noću Staljin je napustio Kremlj.

Domaćin se u kabinet vratio tek posle sedam sati uveče 28. juna i te večeri je pozvao posebno mnogo ljudi. Poslednji Staljinovi posetioci tog dana bili su Mikojan i Berija. U Kuncevo je otišao oko dva sata noću veoma loše raspoložen.

Hruščov je prvi, u februaru 1956. godine, u svom tajnom referatu o kultu ličnosti na XX kongresu KPSS lansirao priču o tome da je Staljin prvih dana rata upao u iznenadnu depresiju i odbio da rukovodi zemljom. Prema rečima Hruščova, "...posle prvih neuspeha i poraza na frontu Staljin je mislio da je došao kraj... Nakon toga Staljin dugo faktički nije rukovodio vojnim dejstvima, prestavši da bilo šta radi".

U "Sećanjima" koje je Hruščov diktirao već pošto je smenjen 1964. godine a koji su snimani na magnetofonsku traku 1967. godine i kasnijih godina, Hruščov je još jednom ponovio i detaljnije objasnio tu verziju, pozivajući se na Beriju. Sam Hruščov se u to vreme nalazio u Kijevu i mogao je da sa Staljinom razgovara samo telefonom ili preko vojnih kanala veze.

- Berija je ispričao sledeće - tvrdi Hrušov. - Kada je počeo rat kod Staljina su se okupili članovi Politbiroa... Staljin je moralno bio potpuno slomljen i izjavio je: "Počeo je rat, on se razvija katastrofalno. Lenjin nam je ostavio proletersku sovjetsku državu, a mi smo je sj...". Bukvalno se tako izrazio. "Ja, - veli, - "odbijam da rukovodim" - i ode. Ode, sede u automobil i odveze se u najbližu daču.

Posle 1956. godine istu istoriju o "odbijanju Staljina da rukovodi" prvih dana rata ponovio je veliki broj čak dosta ozbiljnih autora, pozivajući se na Hruščova. Kriza vlasti, vezana za neočekivano odbijanje Staljina da rukovodi zemljom i vojskom, odrazila se i u književnim delima na ratnu tematiku.

U stranim izdanjima "Sećanja" Hruščova, objavljenim 1971. godine u SAD, a onda i u drugim zemljama, nema epizode sa odbijanjem Staljina da rukovodi zemljom i vojskom. Urednik tog izdanja Edvard Krankšou i prevodilac Strob Talbot očigledno nisu bili sigurni u njenu verodostojnost.

Prvo skraćeno rusko originalno izdanje "Sećanja" Hruščova izašlo je u Moskvi 1997. godine i u toj knjizi nastavak epizode s odricanjem Staljina od vlasti, opet s pozivanjem na Berijinu priču, zvuči još čudnije. Prema verziji Hruščova, pošto su sačekali nedelju dana članovi Politbiroa odlučili su da odu kod Staljina u daču da bi ga nagovorili da se vrati u Kremlj. - Kada smo pošli kod njega - ponavlja Hruščov Berijinu priču - video sam po njegovom licu da se Staljin veoma uplašio. Pretpostavljam da je pomislio da smo došli da ga uhapsimo zbog toga što se odrekao svoje uloge i ništa ne preduzima radi organizovanja otpora nemačkoj najezdi.

Mnogo autoritativnija sećanja na rat, maršala Žukova i komandanta flote admirala Kuznjecova ne potvrđuju postojanje "krize vlasti" i depresiju kod Staljina prvih dana rata. Staljin je neosporno rukovodio svim osnovnim potezima prve nedelje rata. Ali verzija o Staljinovoj depresiji i bekstvu u daču ponavljala se čitav niz godina u njegovim različitim biografijama, posebno u inostranstvu.