Sve odluke jednog čoveka

POČETKOM devedesetih godina u arhivama bivšeg Politbiroa otkrivene su mnogobrojne sveske - zapisi svih posetilaca Staljinovog kabineta u Kremlju od 1924. do 1953. godine. Te zapise vodili su dežurni - tehnički sekretari - i čuvali su se u Staljinovoj kancelariji. Zbog velikog interesovanja za te nepristrasne dokumente među istraživačima sovjetske istorije i Staljinovog rada, svi spiskovi posetilaca Staljinovog kabineta u Kremlju objavljeni su hronološkim redom uz komentare i objašnjenja u časopisu "Istorijski arhiv" od 1994. do 1997. godine.

Zapisi sekretara pokazuju da se prve nedelje rata Staljin nalazio na čelu zemlje, partije i vojske i da je donosio sve glavne odluke. Ni ujutro, ni tokom tog dana 29. juna Staljina u Kremlju niko nije očekivao. Ali on nije došao u svoj kabinet ni uveče 29. juna i to je, prirodno, sve zabrinulo, jer je bilo mnogo poslova koji su zahtevali hitno rešavanje. Staljin se nije pojavio u svom kabinetu ni 30. juna i članovi Politbiroa odlučili su da odu kod njega u Kuncevo.

Prema svedočenju A. Mikojana, članovi Politibiroa došli su u Staljinovu daču 30. juna uveče bez poziva i sa već spremnim nacrtom formiranja Državnog komiteta odbrane (GKO). "... Molotov je u naše ime rekao da se vlast mora koncentrisati da bi se sve brzo rešavalo, da bismo zemlju digli na noge. Na čelu tog organa trebalo je da bude Staljin. On je začuđeno pogledao, nije se protivio. - Dobro - rekao je. Tada Berija reče da se mora odabrati pet članova GKO: - Vi ćete, druže Staljine, biti na čelu, zatim Molotov, Vorošilov, Maljenkov i ja." (Berija)

Staljin je napomenuo: "Treba uključiti i Mikojana i Voznesenskog. Da bude ukupno osam ljudi". Berija ponovo kaže: "Druže Staljine, ako svi budemo radili u GKO, ko će raditi u Savetu narodnih komesara, u Gosplanu? Neka se Mikojan i Voznesenski bave celokupnim radom u vladi i Gosplanu". Voznesenski je podržao predlog Staljina. Berija je insistirao na svome. Voznesenski je planuo. Drugi se na tu temu nisu izjašnjavali... Smatrao sam da je spor neumesan".

Svim istoričarima koji znaju kakav je bio odnos Staljina i članova Politbiroa ovakav spor sa Staljinom može delovati veoma sumnjivo. Staljinovi predlozi su se tada prihvatali bez pogovora.

Priče Hruščova i Mikojana o Staljinovoj "depresiji" i o dolasku članova Politbiroa 30. juna kod njega u daču, kao i o formiranju GKO tog dana reprodukuju se s mnogim dodatnim detaljima i u najpotpunijoj, četvorotomnoj Staljinovoj biografiji, koju je 1989. objavio Dmitrij Volkogonov, direktor Instituta vojne istorije. Volkogonov je imao pristup svim osnovnim arhivima i njegova knjiga je prevedena na mnoge jezike.

Molotov je oduvek bio poznat po svom potpunom pokoravanju Staljinovoj volji. Njegova inicijativa za formiranje organa vlasti kakav je GKO je malo verovatna. Takođe je malo verovatno da je Berija mogao da predloži upravo takav spisak.

Koncentracija vlasti u zemlji u ovakvom organu mogla je da bude samo Staljinova inicijativa. U zemlji je već postojao najviši organ vlasti - Politbiro. Ali Staljin nije hteo da okuplja Politibiro dok traje rat i sednice se nisu održavale. On je hteo da o svemu samostalno odlučuje. Zato su u sastav GKO ušli pored Staljina samo dva člana Politbiroa, najposlušniji Molotov i Vorošilov, koji su maltene svakog dana dolazili u Staljinov kabinet i smatrali se njegovim starim prijateljima. Samo su oni bili sa Staljinom na "ti" i ponekad mu se obraćali starim partijskim nadimkom - Koba.

Maljenkov i Berija su 1941. godine bili samo kandidati za člana Politbiroa. Ždanov je bio u Lenjingradu, Hruščov u Kijevu. Kalinjin je već bio star i ostajalo mu je samo da potpisuje ukaze. Od S. Mikojana, Kaganoviča i Andrejeva Staljin zbog nečeg nije hteo da traži savet o vojnim problemima. GKO je postao na izvesno vreme nova, skraćena varijanta Politbiroa. GKO nije smetao Staljinu da sam donosi odluke, ali je delio s njim odgovornost za njihove posledice. Tu prostu ideju nisu mogli da smisle Molotov ili Berija.

Staljin nije odbio da rukovodi zemljom prvih dana rata. Ali je udaljio iz tog rukovodstva veći deo svojih partijskih saboraca. U ratnoj situaciji, partijska kolegijalnost mu je samo smetala. Možda je tu ideju o GKO Staljin i smislio u dači 29. juna tokom dana kada nije došao u Kremlj. Rat je značajno ojačao Staljinovu diktaturu.

U svakom slučaju, vidimo da Staljin nije učestvovao u poslovima i da je odstupio od uobičajenog ritma rada tek uveče i noću 29. juna i to nešto više od 24 sata. On sam je rekao na jednom od zajedničkih ručkova da je noć sa 29. na 30. jun 1941. godine za njega bila najteža i najvažnija. Takvo Staljinovo stanje može se razumeti. Porazi Crvene armije u pograničnim bitkama predstavljali su težak poraz i za njega lično. Ali danas nema razloga da se toj epizodi pridaje prevelik značaj, mada je ne treba ni ignorisati.

Pitanje o izveštajima obaveštajne službe u maju i junu 1941. godine takođe pokreće razne polemike i tumačenja.

U maju i junu 1941. godine vesti iz različitih sovjetskih obaveštajnih službi dostavljane su Staljinu praktično svakodnevno. Sve su govorile o približavanju rata, ukazujući često na moguće ili izvesne datume. Najčešće su se pominjali nedelja 15. i 22. juni.

Staljinu je 21. juna u dva sata po podne predat telegram od sovjetskog ambasadora u Londonu Ivana Majskog, koji je izveštavao da, prema podacima koje je dobio od britanskog ministarstva spoljnih poslova, ofanziva nemačke armije može da počne sutradan. Iste te subote Molotovu je telefonirao šef Kominterne Georgij Dimitrov i takođe mu saopštio da će Hitler napasti SSSR 22. juna. Kominterna je imala svoju obaveštajnu službu.

Iz Japana mu je ranije isti datum nemačke invazije naveo u šifrovanom radiogramu jedan od najboljih sovjetskih agenata Rihard Zorge. Zorge je bio drug nemačkog ambasadora u Tokiju i informacija koju je Zorge prosledio u Moskvu preko svog radiokontrolora u Vladivostoku je bila pouzdana.