Državnik sa četiri osnovne

BIO je kraj avgusta 1988. Naši prijatelji Rumuni su svim jugoslovenskim zvaničnim organima - od državnih, partijskih, preko vojnih do "tajnih", objasnili da ja, kao dopisnik Tanjuga, moram da "napustim" Rumuniju. Da me ne bi proterali što bi bilo skandalozno za novinara prijateljske zemlje, morao sam da odem iz jednostavnog razloga što sam postao "državni neprijatelj broj 1" i jedini, kako su govorili, "najzapadniji novinar". Naravno bilo je to u pogrdnom smislu, zbog kritičkog pisanja o režimu.

Doduše, osim višegodišnjeg dopisnika italijanske ANSE, potomka stare mletačke porodice Venijer i velikog ljubitelja Rumunki, nikoga i nije bilo od novinara sa Zapada. Stvar je bila vrlo jednostavna - TANJUG je iz Bukurešta svake večeri nudio udarne vesti na programu radija "Slobodna Evropa" koji je u to vreme bio najžešća ekspozitura CIA u borbi protiv komunizma i diktature Nikolae Čaušeskua.

Lične stvari moje porodice su već bile spakovane i "čekale" u kamionu ispred kuće. Hteo sam poslednji put da obiđem prazan stan i dok sam ga zaključavao, oglasio se teleks istočnonemačke proizvodnje RTF u drvenoj kutiji preko koga sam dobijao vesti i od nacionalne agencije Ađerpres.

Na teleksu su polako počeli da se ređaju redovi: "Rumunija otplatila sve dugove prema međunarodnoj zajednici, pre svega MMF".

To je bila moja poslednja vest iz Bukurešta, ali i početak događaja sa nesagledivim posledicama, samo što to niko nije javio Čaušeskuu i njegovoj životnoj saputnici, najbližoj i najvernijoj saradnici Eleni. Doduše, Rumunija je zaista vratila sve dugove zapadnim kreditorima, oko 12 milijardi dolara, nešto kasnije, početkom 1989.

Mnogo pre tog poslednjeg dana u Čaušeskuovoj Rumuniji govorio sam mojim malobrojnim prijateljima kojima su dozvolili da se druže sa "državnim neprijateljem" da će, nažalost, doći vreme kada će u Rumuniji imati svega i svačega, a ništa neće moći da priušte. Oni su zavideli Titovoj Jugoslaviji na izobilju, ne sluteći da ni ta priča neće biti dugog veka.

Rumuni su ubili sopstvenog diktatora u nadi da će se osloboditi već omraženog socijalizma i time ući u novi slobodan, demokratski svet kapitalizma pun izobilja. Od 25. decembra 1989. kada je u Trgovištu nedaleko od Bukurešta streljan diktatorski par Čaušesku - Nikolae i Elena - počinje najnovija storija ponosnih Dačana koji su, posle gotovo 2000 godina ponovo, na prevaru i slatkorečivost, ovoga puta svojevoljno i bez upotrebe sile potpali pod strani uticaj.

Bio je to početak kraja rumunskog socijalizma i - povratka u kapitalizam...

Siromašno seljače Nikolae Čaušesku, rođen 1918. u Skorničeštiju, seocetu u Vlaškoj niziji iznad Dunava, dospeo je u Bukurešt trbuhom za kruhom odmah po završetku kratkog školovanja. I pošao na obućarski zanat.

Stvarna i partijska biografija se do tog momenta slažu, a onda se potpuno razilaze. Nikolae, novi šef rumunske KP posle smrti prvog generalnog sekretara po uvođenju socijalizma George Georgiju Deža, marta 1965. morao je da ima biografiju dostojnu vođe rumunskog proletarijata. Kada su ga razne mahinacije i zakulisne igre u vrhu partije već izbacile na samu površinu, trebalo je uskladiti realnost sa zamišljenim (i nužnim za to mesto) životom.

Tako je napisano da je "već po dolasku u glavni grad predvodio brojne demonstracije, da je više puta hapšen i da je čak tamnovao u čuvenom zatvoru za komuniste i okorele kriminalce "Doftani" kraj Bukurešta". "Njegova" ćelija je, naravno, postala sveto mesto rumunskih komunista i pokazivana kao svojevrsna svetinja sve do 1989. samo odabranim stranim gostima.

Stvarnost je, ipak, malo drugačija: on jeste učestvovao u nekim demonstracijama i hapšen, ali je ubrzo i puštan jer nije bio značajna figura u tadašnjoj KP. Partijski aparat je, naravno, "pronašao" čak i nekoliko fotografija na kojima se u prvim redovima demonstranata prepoznaje, doduše teško, mladi obućarski šegrt Nikolae. Kada je na političku scenu posle izvesnog vremena 1939. dospela i njegova drugarica, supruga od 1945., Elena rođena Petresku, pronađene su i njene fotografije kao mlade radnice. Pa čak i one gde su oboje, jedno pored drugog, u prvim redovima protesta.

Prava istina je daleko prozaičnija. Budući šef partije je bio jako lenj učenik i promenio je bezbroj obućarskih radnji, pošto su ga gazde posle samo nekoliko nedelja "rada" izbacivale. Tako Nikolae nije nikada završio čak ni obućarski zanat.

Oboje supružnika su imali više nego skromno obrazovanje - samo četiri razreda osnovne škole. Nikolae je posle ta četiri razreda otišao u Bukurešt na zanat, a Elenina svedočanstva iz škole u jednom selu u neposrednoj blizini Bukurešta svedoče da je jedva završila četiri razreda i potom radila kao pomoćnik krojačice.

Poseban apsurd je da je ona kao nesvršeni osnovac u socijalističkoj Rumuniji 80-ih godina prošlog veka dogurala do doktora hemijskih nauka i ministra za nauku! Čak se svim snagama i nameštaljkama godinama borila da sedne i na čelo Rumunske akademije nauka i imetnosti. To joj je ostala možda i jedina neispunjena želja. Međutim, Akademija nauka i nekolicina već ostarelih pravih akademika nisu se do kraja dali i nisu podlegli ucenama i pritiscima partijske vrhuške, pre svega Nikolaja koji je udovoljavao svakoj želji i hiru svoje Elene.

Na zgražavanje celokupne rumunske naučne elite, Elena je početkom 80-godina prošlog veka doktorirala iako nije imala čak ni celu osnovnu školu, a o srednjoj i fakultetu i da se ne govori. Njen obiman naučni rad, koji je pisala ekipa najeminetnijih rumunskih stručnjaka, nosio je naslov "Hemija polimera". Naravno, uspešno ga je odbranila i ubrzo postala ministar za nauku.

Neku godinu kasnije pisac ovih redova se u jednom tekstu iz Bukurešta za jugoslovenske novine bavio i stručnom spremom i profesijama šefa rumunske partije i države i njegove supruge. Primetio sam jednu neverovatnu činjenicu zbog čega sam opet dospeo u nemilost vlasti: i Nikolae i Elena su bili iz iste branše, obućarske! Jednostavno, on je bio obućar, doduše nedoučeni, a ona vlasnik naučnog rada o polimerima. Da bude jasnije, polimeri su tvrda plastična masa koja se upotrebljava za sijaset proizvoda, ali i za proizvodnju izdržljivih štikli na ženskim cipelama!

Sutra: Tvrdi staljinist do kraja