Tvrdi staljinista do kraja

KOMUNISTI su u Rumuniji, za razliku od ostalih socijalističkih zemalja, potonjih članica Varšavskog ugovora, izuzetno polako zauzimali i preuzimali vlast. Kralj koji se "probudio" i buržoazija se nisu dali sve do decembra 1947, kada je kralj konačno bio prinuđen da abdicira, napusti zemlju i prepusti vlast komunistima.

Čaušesku je uhapšen 1936. i bio u zatvoru do 1939, u Doftani. Po izlasku iz zatvora sreće buduću suprugu Elenu kojom se 1945. ženi. Tokom još jednog boravka u zatvoru, ovog puta u Trgu Žiju, 1943. upoznaje Deža, s kojim je delio ćeliju. Njega je, ko zna zbog čega, fascinirao. Od tada Nikolae postaje Dežov štićenik i ubrzano se penje partijskim i državnim lestvicama.

Po isterivanju fašista iz zemlje avgusta 1944. Nikolae je dve godine na čelu Saveza komunističke omladine, a 1948. i pomoćnik ministra poljoprivrede i, već sa činom general-majora, 1950. zamenik ministra odbrane. U svakom slučaju, brzo postaje drugi čovek u državi!

Politički život Nikolae Čaušeskua može se podeliti u tri perioda: prvi, kada je uz Dežovu pomoć postao drugi čovek u državi i radničkoj partiji, a kao pomoćnik ministra poljoprivrede direktno učestvovao u nasilnoj kolektivizaciji i gušio seljačke proteste; drugi, od dolaska na čelo partije 1965. posle Dežove smrti pa sve do početka osamdesetih kada postaje izuzetno popularan i treći, sve do svog kraja 25. decembra 1989, kada je postao najomraženiji čovek Rumunije i oličenje zla.

Kako je on uspeo da od omiljenog sina naroda u koga su se svi kleli i bili spremni na najveće žrtve postane potpuna suprotnost i, posle kratkog suđenja pred prekim sudom, završi pred streljačkim vodom u dvorištu kasarne u Trgovištu? Zajedno sa, možda još omraženijom u narodu, suprugom Elenom?

Kao pomoćnik ministra poljoprivrede postao je gvozdena pesnica novog, komunističkog režima i glavni akter nasilne i krvave kolektivizacije koja je celu Rumuniju pretvorila u državno vlasništvo, dok je seljacima ostalo samo oko dva odsto obradivih površina! Dež ga je "ugurao" 1952. u centralni komitet tada još Rumunske radničke partije, a posle dve godine i u najjuže rukovodstvo partije - politbiro.

Čaušeskuu su događaji išli naruku. Našao se u jesen 1956. u Klužu, na severozapadu zemlje, gde živi najveći deo rumunskih Mađara, u trenucima gušenja Mađarske revolucije. Pokazao je odlučnost i gvozdenu partijsku disciplinu. Veoma uspešno i krvavo je suzbio sve simpatije prema Mađarskoj u kojoj su Sovjeti intervenisali da zaštite - revoluciju. Bio je, kažu, i jedan od glavnih organizatora prebacivanja vođe mađarskog ustanka protiv Sovjeta Imre Nađa u Rumuniju pošto su ga jugoslovenske vlasti isporučile posle kratkog azila u ambasadi FNRJ u Budimpešti...

Sledila je još jedna provera: 4. decembra 1957. Nikolae je, kao pomoćnik ministra odbrane sa činom general-potpukovnika, rukovodio i direktno učestvovao u gušenju pravog ustanka nezadovoljnih seljaka zbog kolektivizacije u selu Vadu Roška u okrugu Vranča (severoistočno od Bukurešta).

Posle ovih "uspeha" Nikolaja niko nije mogao da zaustavi na putu ka vrhu. George Georgiju Dež, ipak omiljen među Rumunima pre svega zbog otpremanja sovjetskih trupa iz Rumunije 1958. i prvim znacima istinske samostalnosti, umire u martu 1965. u Bukureštu.

Samo tri dana posle toga Nikolae Čaušesku dolazi na čelo Radničke partije Rumunije, postaje generalni sekretar. Jedna od prvih odluka novog šefa partije je bila da promeni ime partije u KP Rumunije, a nešto kasnije i ime države od Narodna republika Rumunija u Socijalistička republika...

Još nekolicina istaknutih preživelih predratnih komunista Jon George Maurer, Emil Bodnaraš i Kivu Stojka nisu na vreme prepoznali namere Nikolaja, i nisu shvatili da su one opasne i štetne i da vode apsolutnoj vlasti. U međuvremenu, Čaušesku se proizveo 1965. za generalnog sekretara nove KPR, a 1967. se proglasio za predsednika novoosnovanog Državnog saveta, praktično paralelnog organa vladi države na čijem je čelu bio Maurer.

Između Čaušeskua i predsednika vlade Maurera od početka je postojao sukob, pre svega zbog ritma industrijalizacije koju je, uprkos planovima SSSR da Rumunija bude isključivo žitnica socijalističkog lagera, započeo još Dež. Nikolae je hteo sveopštu i brzu industrijalizaciju po svaku cenu, a predsednik vlade sporiju, uz oslanjanje na sopstvene snage i poštovanje potreba stanovništva u robi široke potrošnje.

Maurer je kritikovan kao opasan po partiju zbog svoje ekonomske politike i optužen za "ekonomski defetizam". Ubrzo pošto je Nikolae "izabran" za prvog predsednika Rumunije 1974, Maurer biva smenjen sa čela vlade. Iste godine u novembru gubi mesto i u CK partije. Tako je eliminisan i poslednji od starih kadrova. Ipak je nadživeo Čaušeskua. Od tada pa gotovo do smrti 2000. viđan je kako jezdi u svom terenskom mercedesu po karpatskim lovištima...

U jednom trenutku, avgusta 1968, Čaušesku je stekao ogromne simpatije i sveta i sunarodnika kada je odbio da sa trupama Varšavskog ugovora učestvuje u intervenciji u Čehoslovačkoj protiv neposlušnog Aleksandra Dubčeka.

Čaušesku pokušava spoljnom politikom da se oslobodi dominacije SSSR. I stiče simpatije velikih svetskih lidera. U stvari, kažu poznavaoci, svi potezi su služili samo jednom cilju - jačanju njegove apsolutne moći. U Bukurešt dolaze lideri najvećih zemalja Šar de Gol, Ričard Nikson, Džerald Ford, Žak Širak, Josip Broz sa kojim je "razmenjivao mišljenja" kao sa starijim sve do smrti našeg predsednika. U isto vreme, još od početka sedamdesetih, predsednički par odlazi u beli svet - u London kod kraljice, u Japan kod cara Hirohita, u Madrid kod Huana Karlosa.

Rumunija je jedina zemlja socijalističkog lagera koja je održavala diplomatske odnose sa Izraelom i SR Nemačkom. Pa i sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom. Tako je pokušala, pošto je bila u prijateljskim odnosima i sa Izraelom i Palestincima, čak da posreduje posle Arapsko-izraelskog rata 1967. Evropska zajednica je stavila Rumuniju 1974. na listu najpovlašćenijih zemalja i 1980. potpisala i specijalni ugovor o razmeni robe.

Međutim, uprkos pozitivnom i nezavisnom spoljnopolitičkom kursu, rukovodstvo na čelu sa Čaušeskuom tvrdoglavo odbija da sprovede bilo kakve liberalnije reforme na unutrašnjem planu. Čaušesku do kraja ostaje tvrdi staljinista, čak u poslednjoj fazi žešći nego ikada. Ostaje čvrst u svojim sve većim diktatorskim željama i rukovodi zemljom kao svojim ličnim imanjem, vodeći je u propast.

Sutra: Sanjali hranu i topli stan