Obožavani genije sa Karpata

KANAL Dunav - Crno more dugačak oko 65 kilometara, koji je za oko 400 kilometara skratio vodeni put iz Dunava do mora, smatra se istinskim komunističkim paklom. U njegovoj izgradnji, koja je započeta još 1949. i uz nekoliko prekida završena uz trijumf režima 1984, učestvovalo je najmanje 20.000, uglavnom političkih zatvorenika. Poginule niko nije brojao, a procenjuje se da su ih bile hiljade! Koštao je više od dve milijarde dolara, a stručnjaci kažu da će se isplatiti tek za 600 godina!

Još jedan veliki projekat, hidroenergetski sistem Đerdap 1, različito se opisuje u Srbiji i u Rumuniji! Hidrocentralu, završenu 16. maja 1972, naši susedi, iako ne spore da je korisna, smatraju još jednim stratištem rumunskog komunizma. Na izgradnji je zvanično poginulo nešto više od 100 radnika, prema nekim nedavno obelodanjenim dokumentima rumunske vlasti su predviđale "nužne gubitke" od najmanje 300, a broj stvarno poginulih je mnogo veći. Vode novog Dunava su potopile 11 naselja na rumunskoj obali, među kojima i grad Oršavu i čuveno ostrvo iz naše istorije Ada Kale, a na srpskoj strani samo sedam.

Ovi grandiozni projekti u Rumuniji, prema zamisli Čaušeskua, trebalo je da krunišu njegov rad na socijalističkoj izgradnji zemlje i učvrste - kult ličnosti.

Nikolae i njegova supruga Elena su posebno bili "zaraženi" idejom o svojoj veličini i nezamenjivosti posle poseta Severnoj Koreji i Kini 1971. Iako se Čaušesku odavno divio našem Josipu Brozu, njegovom ponašanju i mestu na svetskoj političkoj sceni, tek ono što je video u ovim zemljama osokolilo ga je da krene u preobražaj zemlje. Ubrzo je, osim grandioznih projekata, počeo da "pridaje" važnost i sebi - stvarajući tipično komunistički kult ličnosti, neviđen u Evropi još od smrti Staljina.

Slikari su imali jedini zadatak da slikaju njega i Elenu u raznim situacijama - od bolno radosnih susreta sa decom i seljacima, do gotovo smešnih prizora Nikolaea sa šlemom na glavi među radnicima. Štampa i njegovi najbliži saradnici su izmislili nebrojene epitete kojim su ga oslovljavali: "najvoljeniji sin rumunskog naroda", "izuzetna ličnost savremenog sveta", "borac za pravdu, mir i socijalizam", "genije sa Karpata", "veliki vođa", "heroj radničke klase"... Istovremeno, supruga Elena postala je "voljena majka naroda". Po ugledu na kineske i severnokorejske rukovodioce, a posebno Tita, Čaušesku organizuje i grandiozne predstave na stadionima koje isključivo služe da slave njegov "lik i delo".

Rumunska diplomatija tada je imala samo jedan zadatak: da što više univerziteta u svetu proglasi Elenu za počasnog doktora nauka. Ali i Nikolaea. Na proglašenju za prvog predsednika Rumunije 1974. godine Čaušesku se pojavio sa lentom i skiptrom, slično krunisanim glavama. Veliki slikar Salvador Dali mu je odmah poslao telegram sa čestitkama koji je partijski organ "Skanteja" u celosti objavio na 1. strani, ne shvatajući duboku ironiju i podsmevanje umetnika!

Čaušeskua su uljuljkale manifestacije ljubavi i popularnosti u narodu. Tada se dogodio nezabeležen slučaj u komunističkim zemljama i stvorio prvu pravu pukotinu u njegovom režimu. Iz Rumunije je na Zapad 1977. prebegao Jon Mihaj Pačepa, pomoćnik direktora Odeljenja za inostrane informacije Sekuritate (državne bezbednosti). To je bio najviši funkcioner neke komunističke zemlje koji je od 1945. do tada prebegao i dao Zapadu poverljive informacije.

Čaušesku je pokušao da reorganizuje Sekuritate, ali nikada nije uspeo. Položaj Rumunije na zapadnoj sceni počeo je da biva sve gori, posebno kada je Pačepa u svojoj knjizi "Crveni horizonti" razotkrio, pored ostalog, mnogobrojne tajne akcije Bukurešta u celom svetu, posebno veze sa arapskim teroristima, špijunske aktivnosti protiv američke industrije i pojedine akcije kojima je Rumunija htela da stekne naklonost Zapada.

Zapadne obaveštajne službe pojačavaju aktivnost u Rumuniji i protiv nje, a uticaj Čaušeskua na aparat Sekuritate počinje da slabi. Kao i ekonomska saituacija u zemlji.

Čaušesku postaje sve nepoverljiviji prema najbližim saradnicima i na najznačajnija mesta u državi postavlja rođenu braću i sestru, pa i dalje rođake. Najbolji primer za to je supruga Elena koja u jednom trenutku gotovo nije mogla da nabroji funkcije i postaje politička ličnost broj dva u zemlji.

Upravo u to vreme, nazvano "Epoha Čaušesku" ili "Zlatno doba", Rumunija izbija na četvrto mesto najvećih evropskih izvoznika oružja, a Nikolae ulaže sve diplomatske i druge napore da dobije Nobelovu nagradu za mir. Čak 1986. organizuje referendum o smanjenju armije za pet odsto. Referendum je u jednopartijskom sistemu uspeo gotovo 100 odsto, a Nikolae je odmah uveo u srednje škole obaveznu vojnu obuku. Studenti su, pak, morali tokom prve tri godine studiranja jednom nedeljno da pohađaju specijalne kurseve.

I radnička klasa je osetila smanjenje brojnosti armije. Sve radnike je organizovao u jedinice "patriotske garde" koje su permanentno bile na obuci. Uz to, beskonačno su na njegovu inicijativu održavane veoma posećene "narodne skupštine", na kojima je učešće bilo obavezno, za "podršku svetskoj politici Rumunije"...

Čaušeskuu je u to vreme palo na pamet da promoviše ideju "nemešanja u unutrašnje stvari". Kažu da je to smislio samo da bi sprečio bilo koga spolja da ga optuži za megalomaniju i katastrofu do koje je doveo zemlju!

Tada je propagandna mašinerija dobila zadatak da ga predstavlja kao najveću istorijsku ličnost u rumunskoj istoriji još od dačanskih kraljeva i čuvenih srednjovekovnih vladara. Počeli su svi da ga oslovljavaju sa "najvoljeniji i dragi", a on je, opsednut istorijom i idejom da pronađe u njoj svoje istaknuto mesto, prozvao srednjovekovnog vojvodu Vlaške Mirču starijeg - "velikim" (istog onog protiv koga se borio naš kraljević Marko i poginuo u bici na Rovinama 1395), kneza Joana Vodu koji je samo "prošao" kroz istoriju - "hrabrim", a sebe njihovim direktnim potomkom...

Sutra: Ljubavnik "nestao" u pustinji