LJubavnik nestao u pustinji

NIKOLAE Čaušesku, a posebno njegova supruga Elena, po svim kasnijim svedočanstvima njima najbližih, nikako nisu bili dorasli ulozi u koju su se potpuno uživeli. A ipak su držali u strahu veliku zemlju površine nekadašnje Jugoslavije i sa približno istim brojem stanovnika!

Posebno nisu imali "sreće" sa decom. Imali su ih troje: Valentina (1947), Zoju (1949) i mezimca Nikua (deminutiv od Nikolae), rođenog 1951. Od njih je danas živ samo najstariji Valentin koji se školovao u Velikoj Britaniji i zaista se sve vreme, do danas, bavio strukom. O njegovom poreklu postoje dve verzije: po jednoj on je usvojen da bi supružnici Čaušesku pokazali ličnim primerom svim članovima partije brigu o ratnim siročićima. Po drugoj, on je vanbračni sin Elene koga je Nikolae po naređenju partije, da bi sakrio bruku, morao da usvoji...

Valentin je jedno vreme živeo u Izraelu. Bio je oženjen nekadašnjom predsednicom Rumunske pionirske organizacije Polijanom Kristesku. Danas živi povučeno u Bukureštu.

Ćerka Zoja, po obrazovanju matematičar, nije se mešala u politiku, ali je u jednom trenutku, pred promene u Rumuniji, postavljena na čelo čuvenog bukureštanskog Matematičkog instituta. Bila je uvek problematična i zadavala mnogo glavobolje roditeljima. Oni su čak u jednom trenutku njenog ljubavnika Mađara poslali na "službeni put" u Tunis i tamo organizovali njegov nestanak u pustinji. Zoja je umrla neposredno posle prevrata 1989, kažu zbog prevelike količine alkohola.

Najkontroverznija ličnost među decom je bio i ostao najmlađi Niku, "princ naslednik" kako su ga zvali. Otac i majka su u njegovom detinjstvu stalno raspravljali šta bi trebalo da bude kada poraste. Nikolae ga je video na čelu diplomatije, a majka Elena kao budućeg predsednika Republike, očevog naslednika. Uprkos svemu, završio je fiziku na bukureštanskom fakultetu, kao i stariji brat Valentin.

U Bukureštu su se za vreme "Zlatne epohe" raspredale razne priče o nestašlucima adolescenta Nikua. Da je automobilom divljao ulicama glavnog grada, gazio ljude na pešačkim prelazima, maltretirao osoblje kafana, imao mnogo ljubavnica... Opšte mesto u tim urbanim legendama koje je preuzela zapadna štampa bilo je da je Niku kinjio i mučio svetsku prvakinju i olimpijsku pobednicu u gimnastici Nađu Komaneči. Čak i da ju je teško povredio.

Istina je, ipak, malo drugačija. Nađa je, kažu svedoci, danima sedela kod sekretarice Nikua koji je tada, sredinom osamdesetih godina bio predsednik Komunističke omladine Rumunije. Tražila je, kao olimpijska pobednica, da dobije nameštenu kuću i ogromnu platu. Niku se posle više dana takvog pritiska iznervirao i na kraju joj dodelio potpuno opremljenu vilu za nju i njene roditelje i pozamašnu mesečnu platu. Kažu da je ona ubrzo rasprodala nameštaj i sve iz kuće i - pobegla na Zapad.

Sticajem okolnosti, bio sam u prilici da u neuglednim birtijama na periferiji Bukurešta, kakve je najviše voleo Niku, provedem mnogo noći sa ovim "nestaškom", u vreme kada još nije imao nikakvu zvaničnu funkciju. Osim što je bio "predsednikov sin". Pio je samo crni "džoni voker" - od koga je, od ciroze jetre, kažu, i umro na jednoj bečkoj klinici 1996. Tu je dovezen iz bukureštanskog zatvora gde je posle decembra 1989. izdržavao pet godina robije zbog "genocida i teških prevara na štetu nacionalne ekonomije". Uopšte nije bio nasilan i redovno je "zvao piće" za celu kafanu!

Sredinom osamdesetih Nikolae ga je postavio za predsednika Komunističke omladine. Kažu da je za dve-tri godine, koliko je proveo na tom mestu, zaveo priličan red i pokrenuo organizaciju koja do tada - praktično ništa nije radila. Dve godine pre decembarskog prevrata otac je smislio da ga pošalje za šefa partijske organizacije jednog od 42 rumunska okruga, u Sibiju u Transilvaniji, gde živi pomešano rumunsko, mađarsko i nemačko stanovništvo.

Stanovnici ovog grada, ali i celog okruga, i danas ga slave. U vreme najveće gladi u Rumuniji, kada je stigao u okrug, dve godine pred 1989, naredio je da odatle ne sme da izađe nijedan kamion sa hranom. Posebno ne sa čuvenim delikatesom tadašnje Rumunije, salamom "de sibiju".

Razni svedoci su posle decembra 1989. tvrdili da porodica Čaušesku godinama nije plaćala nikakve lične troškove i održavanje dosta skromne rezidencije u čuvenoj ulici Primaveri (proleća) na obali jezera Floreaska, u ekskluzivnom kvartu nekadašnje buržoazije.

Čaušesku je imao mesečnu platu od oko 1.200 dolara prema zvaničnom kursu državne banke iz 1989. On je godinama, mesečno izdvajao trećinu plate u fond za svoju decu. Odmah posle prevrata 1989. nove vlasti su osnovale komisiju koja je istraživala glasine o "tajnim fondovima diktatorskog para" u inostranstvu. Ni posle dužeg istraživanja, čak ni strani eksperti, nisu uspeli ništa da pronađu.

Režim je počeo da "puca" po šavovima dve godine pre konačnog kraja. Usred idilične predstave Čaušeskua o svojoj moći i konačno uspostavljenoj apsolutnoj vlasti u zemlji nad 22 miliona duša, iznenada je 1987. izbio radnički protest oko 20.000 radnika u najvećoj rumunskoj fabrici traktora "Crvena zastava" u Brašovu. Grad je danima bio "zatvoren", nikakve informacije nisu izlazile odatle, a zapadni mediji, pre svega Radio slobodna Evropa, izveštavali su o haosu i - pokolju.

Pozvao me je tadašnji šef spoljnopolitičke redakcije Tanjuga i tražio izveštaj o događanjima. Za pola sata. Nije vredelo što sam objašnjavao (znajući ipak sve detalje) da ću, ukoliko pošaljem traženi tekst, za 24 sata biti izbačen iz Rumunije. Dobio sam ultimatum - ili tekst, ili otkaz... Tekst nisam poslao, a protesti su ugušeni u krvi. Taj najveći bunt naroda tokom vladavine Čaušeskua protiv njegove umišljene uloge "gospodara života i smrti" bila je, kasnije se ispostavilo, iskra koja je zapalila Rumuniju i dovela do svrgavanja režima decembra 1989. godine.

Sutra: Krvavi rastanak sa vođom