Krvavi rastanak sa vođom!

U PROLEĆE 1989. godine Rumunija je zaista vratila spoljni dug, a Čaušesku za Zapad očigledno više nije bio zanimljiv - ni kao oponent SSSR, a ni u svetskim razmerama nije odigrao ulogu kakvu je on (ili oni) želeo. Postao je suvišan i zbog svoje tvrdoglavosti da se prilagodi novim kretanjima i postao smetnja svima. I Zapadu i Istoku. Ukratko - vratio je dugove i više nije bio potreban.

Na 14. kongresu Rumunske KP novembra 1989. Nikolae je ponovo izabran za generalnog sekretara partije. Na tom glamuroznom i slavodobitničkom skupu "istomišljenika" Čaušesku je prvi put pokrenuo pitanje važenja Pakta Ribentrop-Molotov iz 1940. i zatražio da se on "poništi" - da se Rumuniji vrate veći deo Moldavije (tada u SSSR) i najveći deo Dobrudže (tada i sada u sastavu Bugarske).

Pisci istorije Rumunije tvrde da je prvi pokušaj protesta u zemlji u to vreme protiv Čaušeskua bio planiran u Jašiju (na severoistoku zemlje) 14. decembra, ali je propao. Tada se, iznenada, u igru uključio do tada nepoznati protestantski sveštenik, Mađar Laslo Tekeš u Temišvaru. Razlozi su bili minorni: njega su vlasti iselile iz parohijskog doma jer je odbio da prihvati novu parohiju van Temišvara. Njegov protest je odjednom i neobjašnjivo prerastao u masovne demonstracije podrške u Temišvaru svih naroda iz oblasti - i Rumuna, Mađara, Nemaca, Srba.

Snage reda, pre svega Sekuritate, otvorile su 17. decembra vatru na demonstrante. I tako su počeli događaji koje Rumuni zovu revolucijom i koji su zapalili zemlju i doveli za samo osam dana do streljanja neprikosnovenog šefa partije i države Nikolae Čaušeskua i njegove supruge Elene. Bio je to najkrvaviji rastanak bilo koje zemlje od socijalizma: u protestima, neredima i borbama sa "snagama reda" poginulo je širom zemlje prema zvaničnoj državnoj komisiji 1.166 ljudi, a ranjeno više hiljada!

Čaušesku je, mrtav hladan, usred pokolja u Temišvaru krenuo na put. Suprugu nije poveo, već joj je ostavio da "reši situaciju sa beznačajnim protestima" u Temišvaru.

U Bukurešt se vratio 20. decembra. U avionu je, pričaju, bilo nekoliko ogromnih, starih persijskih tepiha zadivljujuće lepote koje je on, ni do danas nije tačno utvrđeno, kupio ili dobio na poklon za svoje mezimče, Palatu naroda. I odmah se po sletanju iz improvizovanog TV studija u zgradi CK obratio narodu. Odatle sa svojom suprugom nije izašao do bega helikopterom sa krova iste zgrade 22. decembra!

Njegovo obraćanje, koje je svakog časa bilo prekidano iz neobjašnjivih razloga, prvi put je Rumunima, zvanično, obelodanilo da "postoje neki problemi u Temišvaru". Do tada zvanična televizija i radio ni rečju nisu pomenuli da se bilo šta događa u ovom gradu. Čaušesku je tada nazvao te događaje "pokušajem mešanja u unutrašnje stvari Rumunije" i "ugrožavanjem suvereniteta zemlje".

Sledećeg dana, 21. decembra, organizovan je državni miting podrške partiji, državi i voljenom vođi na trgu ispred CK, preko puta Kraljevske palate, koji od tada nosi naziv Trg revolucije. Međutim, miting podrške koji je prenosila direktno državna TV, pretvorio se u miting osude i želje da se sruši režim. Bračni par Čaušesku, koji je bio na balkonu zgrade CK, pokušao je u nekoliko navrata da se obrati masi. Uzalud. Snage reda - milicija i vojska, dobro raspoređeni i naoružani, krenule su u obračun sa demonstrantima i tokom noći raščistile Trg, ubivši desetine, uglavnom mladih. Međutim, stanovnici prestonice nastavili su da pristižu na Trg. Na neobjašnjiv način vest o masakru u Bukureštu se proširila zemljom i do sledećeg jutra, 22. decembra, u većini većih rumunskih gradova su počeli protesti.

Tog jutra je državna TV objavila vest o "sumnjivoj smrti ministra odbrane, generala Vasile Milee" posle čega je odmah održana vanredna sednica najužeg partijskog rukovodstva. Čaušesku objavljuje da preuzima komandovanje oružanim snagama radi zaštite poretka. Uvidevši da su događaji izmakli njegovoj kontroli, ulazi sa suprugom u helikopter i beži sa krova zgrade CK iz Bukurešta...

Helikopter je ubrzo sleteo na aerodrom za domaći saobraćaj "Banjasa" na obodu glavnog grada. Čaušeskuovi su ušli u jednu običnu "dačiju" ("reno 12") i krenuli na severozapad, prema gradu Trgovištu. Usput ih je zaustavila patrola "naoružanog naroda", prepoznala i uhapsila. Odveli su ih u Trgovište i zatvorili u lokalnoj kasarni. Predsednik na brzinu oformljenog prelaznog državnog rukovodstva "Fronta nacionalnog spasa", potonji predsednik Jon Ilijesku, potpisao je dekret za suđenje "omraženom diktatorskom paru".

Ujutro 25. decembra počelo je suđenje. Sudijska trojka je iznosila mnogobrojne optužbe, očigledno na brzinu nabacane na papir, ali više nego užasavajuće. Sudilo im se, očigledno, u nekoj učionici, a oni su sedeli u običnoj školskoj klupi. Stalno su ustajali, mahali rukama, vikali, ne verujući šta im se događa. Ponavljajući da sudije "ne znaju ko su oni i šta su učinili za dobrobit zemlje"...

"Zlatna epoha" Čaušeskua se posle nekoliko sati suđenja završila pred streljačkim vodom u dvorištu kasarne. Do danas, kao što je običaj u takvim situacijama, niko od vojnika ne zna ko je od njih imao bojevu municiju, a ko "ćorke"...

Sve posle toga je istorija. Oformljeni su privremeni organi vlasti koji su preuzeli brigu o zemlji. Prvi "slobodni izbori", posle jednopartijskog komunističkog režima od 1948, održani su u Rumuniji juna 1990.

Rumunija ni do danas, uprkos mnogobrojnim svakojakim državnim komisijama, još nije raščistila šta je snašlo decembra 1989: narodni gnev koji je prerastao u pobunu i revoluciju, puč posle gubljenja poverenja snaga bezbednosti u režim ili orkestrirana akcija stranih obaveštajnih službi.

Nikada neće biti do kraja rasvetljena uloga jugoslovenske obaveštajne službe u rumunskim decembarskim događanjima i pripremanju kraja Čaušeskua. Ostaje otvoreno pitanje za koga i čiji račun? Jedno je izvesno: Sekuritate i "naši" su godinama tesno sarađivili, o čemu svedoči i epizoda o zajedničkom hapšenju, čuvenog jugoslovenskog disidenta Vlada Dapčevića usred Bukurešta 1975. godine.

Sutra: Rastao samo broj penzionera