Rastao samo broj penzionera

RUMUNI ni danas nemaju pravi odgovor: šta su bekstvom iz socijalizma, povratkom u kapitalizam, a posebno ulaskom u NATO i Evropsku uniju, dobili. Ili izgubili?

Osvanuo je 26. decembar 1989. Prvi dan bez "najvoljenijeg sina" i socijalizma i prvi dan nove ere - kapitalizma. Gde se u tom trenutku nalazila Rumunija?

Buđenje je, što ogromna većina nije očekivala, bilo bolno. Prethodnog dana Rumunija je bila u suštini siromašna zemlja, ali sa gotovo potpunom zaposlenošću, sa besplatnom osnovnom, doduše prilično lošom, zdravstvenom zaštitom, besplatnim osnovnim i srednjim školovanjem, sigurnim penzijama. A onda su stvari počele da se menjaju.

U periodu 1951-1982. Rumunija je beležila neverovatan godišnji rast industrijske proizvodnje od 9,2 odsto. Plate zaposlenih nisu pratile taj rast - godišnje po stopi od 4,9 odsto. Čaušesku je čak jednog trenutka, 1983, pokušao da stimuliše radničku klasu uvodeći princip da svako ima 80 odsto zagarantovane zarade, a da 20 odsto zavisi - od rezultata.

Rumunija (sa oko 22 miliona stanovnika) imala je 1989. 8.323.000 zaposlenih. Uglavnom nezadovoljnih, polugladnih i nesrećnih koji su demonstrirali decembra te godine i svrgli diktatora. Onda je došla tranzicija kao neizostavni deo povratka u kapitalizam. Na njenom samom početku u zemlji je postojalo 1.075 preduzeća, sa po 1.000 i više zaposlenih, koja su činila 51 odsto svih industrijskih firmi. Zaposleni u njima su činili više od 70 odsto ukupno zaposlenih i proizvodili čak 87 odsto industrijskih proizvoda.

Rumunija je 1982. (kasnije je još napredovala) bila na 10. mestu svetskih proizvođača i izvoznika mašina-alatljika i bila svetski prvak u izvozu teretnih železničkih vagona i treći proizvođač i izvoznik opreme za istraživanje i eksploataciju nafte...

Privatizacija je svom silinom započela u Rumuniji 1992. U privatne ruke bivših pripadnika državnog vrha i Sekuritate, prešlo je više od 1.000 od ukupno 1.540 velikih firmi iz raznih domena sa godišnjim profitom većim od jedne milijarde leja (oko 100 miliona dolara)... Država je te godine svakom punoletnom građaninu dodelila besplatne akcije koje su činile 30 odsto vrednosti preduzeća. Ostalih 70 odsto zadržala je i rasprodala, uglavnom po bagatelnim cenama. Upravo tih 30 odsto vrednosti velikih firmi je, kako kažu, bio kamen temeljac divlje "privatizacije": građani su bukvalno na ulici i na pijacama prodavali gotovo džabe za njih bezvredne akcije koje su kupovali budući vlasnici rumunske industrije, obradivog zemljišta, šuma, kombinata.

Proizvodnja je u jednom trenutku stala. Zemlja se ubrzo našla u gotovo kolonijalnom zagrljaju velikih kompanija sa Zapada. Osnovni prehrambeni proizvodi po kojima je Rumunija bila poznata - pšenica, šećer, meso, sirevi - dolazili su sa Zapada. Sve se uvozilo. Potpuno je prestala proizvodnja obuće i odeće. Oko 90 odsto bankarskog tržišta kontrolisale su (i kontrolišu) inostrane banke. Uz sve to, broj penzionera se od 1989. do 2009. povećao sa 2,2 na 4,7 miliona i nastavlja da raste.

Broj zaposlenih se samo za nekoliko godina smanjio na 4.367.700, a iz zemlje je bukvalno pobeglo najmanje 2,5 miliona, uglavnom mladih u potrazi za poslom.

Sve u svemu, u Rumuniji, koja je 1989. imala nulto zaduženje prema MMF i zapadnim bankama, bruto nacionalni dohodak je samo za tri godine, od 1989, opao za čak 40, a industrijska proizvodnja za 45 odsto. Izvoz je do 1991. smanjen za više od 50, a uvoz je povećan za više od 30 odsto. U državi je vladala akutna nestašica valute. Bukurešt je opet počeo nekontrolisano da se zadužuje i spoljni dug je dostigao 1996. više od osam milijardi dolara, potom 15, a danas je, ipak, nešto manji.

Rumunija je počela da se izvlači iz recesije i tranzicionih problema krajem devedesetih godina. Već 2006, godinu pre ulaska u EU, zabeleženo je rekordno u Evropi povećanje bruto društvenog proizvoda od 7,7 odsto i od tada raste godišnje za oko 2 odsto. Nezaposlenost je smanjena na oko 7 odsto radno sposobnog stanovništva, a prosečna neto plata iznosi oko 400 evra.

Rumune i Bugare, zemlje EU su svrstale među "građane drugog reda", za koje ne važi proklamovani princip "slobode kretanja ljudi".

Tokom postepenog oporavka i rasta Rumunija je proteklih nekoliko godina od svih zemalja jugoistočne i centralne Evrope privukla najviše sredstava (samo 2006, na primer, gotovo 8,5 milijardi evra i svake sledeće sve više).

Prošlu 2013. godinu Rumunija je bila rekorder u EU po rastu i tek sada počinje polako po raznim parametrima da sustiže onu raniju, Čaušeskuovu!

Kraj