Sveti rat protiv Slovena

AUSTROUGARSKA je objavu rata Kraljevini Srbiji poslala najbičnijim telegramom, i to preko pošte u Temišvaru, navodno zbog prekinute direktne veze između Beča i Beograda. Sudbina te depeše nije nikog u Beču interesovala, niti ih je zanimalo da li je ona stigla do srpske vlade. Zbog načina slanja, a i činjenici da je isti dokument upućen i Vrhovnoj komandi, preko Zemuna, Nikola Pašić i njegovi saradnici su u jednom trenutku posumnjali u autentičnost objave rata. Ali, ta dilema je kratko trajala jer je uskoro počelo granatiranje Beograda.

Napad Austrougarske na Srbiju i ulazak velikih evropskih sila u rat promenilo je raspoloženje u Beču i Budimpešti. Ratni talambasi počeli su da odjekuju celom carevinom. Prvi koji su se odazvali na "regrutaciji za odbranu i čast" bili su su vodeći intelektualci. Oni su se prosto utrkivali ko će biti glasniji u ubeđivanju javnosti da se radi o odbrambenom ratu, i da je u pitanju opstanak svakog građanina Habsburške monarhije. Izjavu nemčkog cara Vilhelma II, da je započeo "sveti rat prtiv Slovena" pretvorili su u ključnu propagandnu poruku. "Na Serbiju" klicalo se po celoj monarhiji. Na svakom koraku moglo je da se čuje: "Moramo pobediti varvare sa Balkana".

Sigmund Frojd tih dana piše: "Osećam se možda po prvi put u ovih 30 godina kao Austrijanac i hteo bih još jednom da pokušam sa ovim malo obećavajućim carstvom..." Tik uz njega je Stefan Cvajg koji ne bira reči, kao u svojim knjigama, u svom ratnom oduševljenju. Listi ratnih bubnjara našli su se i najpoznatije ličnosti socijal - demokrata. Jedan od njih Karl Rener tvrdi "da će pobeda Austrougarske i Nemačke doprineti pobedi socijalizma, dok bi pobeda sila Antante značila trijumf kapitalizma i imperijalizma...". Mađarski pesnici Žigmund Meric i Đula Juhas pozivaju boj protiv "pseće Srbije"...

Vlade u Beču i Budimpešti i Glavni generalštab bili su uvereni da će svojom oružanom silom Srbiju baciti na kolena u prvom naletu. Sigurnost u ovom stavu potkrepljivala je činjenica da Srbija "predstavlja po prostranstvu i po stanovništvu jedva neku austrijsku pokrajinu, a po vojnoj sili, njenome kvantitetu i tehničkoj opremi dete prema čoveku u punoj snazi".

Po svim planovima bečke vrhuške Srbija je trebalo da bude izbrisana sa geografske i političke karte Evrope. Po tim istim planovima, nestanak Srbije rešio bi ukupan problem Južnih Slovena. Jedan od utemeljivača takvog stava bio je Aleksandar Musulin, inače, poreklom Hrvat, koji je u austrijskom ministarstvu spoljnih poslova važio za eksperta za južnoslovenska pitanja. On je u svojim sećanjima, koje je publikovao 1924. godine u Minhenu, napisao da je po njegovoj sugestiji zauzet stav "još 29. juna 1914. godine, dan po atentatu u Sarajevu, da je kucnuo poslednji čas za vojni obračun sa Srbijom, budući da se još može računati sa potporom slovenskih naroda u Monarhiji - naročito hrvatske nacije - što kasnije, s obzirom na rastuće subverzivne agitacije Sr6ije, neće biti slučaj!" Musulin je, inače, bio taj koji je napisao nacrt ultimatuma Srbiji.

Rat sa Srbijom za vojni i politički vrh Dunavske carevine trebalo je zapravo da bude kaznena ekspedicija. Direktive koje su upućene oficirskom koru su u tom duhu. U uputstvu Generalne komande Devetog korpusa austrougarske vojske se kaže "da je Srbija neprijateljska zemlja čije je stanovništvo ispunjeno fanatičnom mržnjom protiv nas, zemlja u kojoj su mučka ubistva ne samo dopuštena, već se i slave - kao herojski čin... bilo kakva humanost i mekoća srca prema stanovniištvu Srbije je nedopustiva...".

Austrijski car Franc Jozef, piše 2. jula nemačkom caru Vilhelmu II. Suština ovog dopisa je da je cilj njegove carevine "da Srbiju teritorijalno smanji u toj meri da ona ne bi nikad više mogla da se oporavi i postane problem za Dvojnu monarhiju".

Saradnici nemačkog državnog vrha ohrabruju Franca Jozefa da istraje u toj odluci da se razračuna sa Srbijom. Pritom su i oni isticali da će to biti "lokalni sukob, da se u njega neče mešati druge velike sile..." Stav Berlina prema "srpskom pitanju" uopšte se nije razlikovao od Beča. I politička i vojna elita je bila ubeđena u brzi slom Srbije.To se najbolje vidi iz razgovora, sredinom jula 1914. godine, državnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova Nemačke, Fon Jagova, sa ruskim diplomatom Bronevskim, kada je napad na Srbiju nazvao "malom egzekucijom", a Srbe nazovao "narodom ubica".

Načelnik generalštaba Konrad fon Hecendorf je još u decembru 1912. godine, u pismu Poćoreku, tražio da se Srbija i Crna Gora, jednostavno anektraju i da se tako uništi virus velikosrpstva, što bi omogućilo Monarhiji "da zadrži vlast nad svojim Slovenima". Taj isti Hecendorf će krajem 1915. godine ponovo zahtevati aneksiju Srbije. Ovom njegovom zahtevu pridružuje se i general Johan grof Salis Sevis, prvi guverner okupirane Srbije. Političkom vrhu u Beču ovaj isti zahtev će biti upućen i početkom 1916. godine. Naslednik grofa Salisa Sevisa Adolf baron fon Remen, pokušaće ovu ideju da ostvari u proleće 1918. godine, i u prisnoj saradnji sa generalom Stjepanom Sarkotićem, inače Hrvatom, tadašnjim poglavarom Bosne i Hercegovine, i grofom Hajnhrihom Klam-Martincem, guvernerom Crne Gore. Stjepan Sarkotić, general-pukovnik austrougarske vojske, zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine, posle Poćoreka, posle Prvog svetskog rata i formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, postaće stožer antisrpske i antijugoslovenske politike. Bio je veliki i obožavalac i strastven podržavalac ustaškog pokreta, a posebno njihovog vođe Ante Pavelića lično.

Budimpešta nije baš blagonaklono gledala na ideju o aneksiji Srbije. Mađari oko ovog pitanja nisu imali zajednički stava. "Neki krugovi bili su protiv aneksije - piše Vasa Kazamirović - a neki za aneksiju po svaku cenu. Po jednima trebalo je od Srbije odvojiti samo neke oblasti i dodeliti ih Bugarskoj i Albaniji, odnosno Ugarskoj - deo priobalja Save i Dunava, ali je nikako i ni u kom slučaju u celini ne pripajati Austrougarskoj. To bi, govorilo se u tim krugovima, bilo opasno, jer bi Srbija u tom slučaju ojačala trijalističke snage, povećala i inače prejaku slovensku masu u Monarhiji, i na taj način stvorila uslove da se jugoslovenska ideja ostvari unutar Habzburškog carstva, a što bi bilo katastrofalno po mađarsku hegemoniju."