U Bosni se i carska poriče

POSLE Kolubarske bitke u srpskom zarobljeništvu našlo se preko 600 oficira i 43.317 podoficira i vojnika. Istoričar Dragoslav Janković (sedamdesetih godina prošlog veka bio je i dekan beogradskog Pravnog fakulteta) utvrdio je da su preko 20.000 bili iz pokrajina koje je će potom ući u zajedničku državu. Među njima više od deset hiljada će činiti Hrvati. Do 12. decembra 1914. godine, u dobrovoljce se za srpsku vojsku prijavilo svega 450 Srba i 22 Hrvata. “Ako se ima u vidu ukupan broj Jugoslovena - zarobljenika u Srbiji onda se mora konstatovati da je procenat, naročito među Hrvatima i Slovencima, onih koji su se iz zarobljeništva prijavili u dobrovoljce bio vrlo mali (naročito ako se pri tom imaju u vidu uspesi i slava koju je srpska vojska zadobila i u balkanskim ratovima i u prvoj godini svetskog rata)”, kaže Janković.

Takvo raspoloženje je nesumnjivo bilo posledica otvorenog poziva da muslimanske i hrvatske mase krenu na Srbe. Međutim, teror i genocid sprovođeni su ne samo nad Srbima u Srbiji, već i u Austrougarskoj, u svim oblastima koje su Srbi naseljavali. Jozef Redlih, profesor bečkog univerziteta i vrlo ugledni političar u svojim dnevničkim beleškama, 22. novembra 1914. godine, piše: “U Hrvatskoj sprovodi Frankova partija režim užasa. U Sremu je ubijeno deset hiljada Srba... Koliki je broj ubijenih Srba u Bosni i Hercegovini, to ne zna niko... I tamo se sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih...” Mesec dana ranije zapisaće da južnoj Ugarskoj (čitaj Srem, Banat i Bačka) ”išpani i komesari vode rasni rat protiv Srba. Stotine i stotine su uhapšene bez ikakve krivice”. Hiljade Srba završilo je po logorima u Mađarskoj i Austriji. U Aradu je internirano skoro 3.500 i to bez onih iz Sarajeva.

Prema podacima, do kojih je došao poznati književni istoričar, Pero Slijepčević, “kroz logor u Doboju, prošlo je preko 16.000 muškaraca i isto toliko srpskih žena i dece, tako da je Doboj, uz Arad, bio grobnica našeg sveta”.

“Zločini nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno u Bosni, s obzirom na neposredne počinioce, i okolnosti pod kojima su izvršeni, bili su, u stvari, samo početak one velike drame koja će u Drugom svetskom ratu, u vreme postojanja hrvatsko-muslimanske države, dostići svoj vrhunac i po mnogo čemu približiti se strašnom masakru Turaka nad Jermenima u Prvom svetskom ratu”, zapisaće Vasa Kazamirović.

O zločinima nad Srbima u Bosni i Hercegovini raspravljalo se i u Skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevine Jugoslavije.

“Na sednici održanoj 2. juna 1921. godine, narodni poslanik Dragutin Janjić izneo je, između ostalog, podatke o zločinima koje su ‘šuckori’, predvođeni muslimanskim uglednicima, počinili u Hercegovini. Kao poseban primer naveo je da je u selu Bogojeviću kod Trebinja pobijeno od šuckora-muslimana osamdeset i troje srpske dece, a obešeno 85 odraslih. Izneo je da je šuckore, među njima i one koji su na drumu za selo Tuli ubili 17, ni krivih ni dužnih Srba, predvodio trebinjski beg Feiz-aga Salaković iz Lastve.”

“Poslanik Milan Božić je 1937. godine, na sednici Narodne skupštine od 23. februara, izneo, da je u Bosni i Hercegovini obešeno i streljano oko 1.600 Srba presudom vojnih sudova u Čajniču, Višegradu, Rogatici, Sarajevu, Foči, Zvorniku, Srebrenici, Vlasenici, Mostaru, Trebinju, Bileći, Gacku, Nevesinju i Tuzli. ’Ali najviše svijeta‘, rekao je Božić, ‘izginulo je u Bosni i Hercegovini bez suda, a njihov tačan broj nije se mogao ustanoviti’.”

Srbi su uglavnom slati na stratišta bez sudske presude, na osnovu sumnji ili potkazivanja. Propisi doneseni početkom rata omogućavali su vojnim vlastima takvo ponašanje. Po njima, specijalno odeljenje pri Vrhovnoj komandi, moglo je da radi šta hoće i da nikom ne polaže račun. Hapsili su, streljali ili vešali koga su hteli i kad su hteli.To je uzelo takve razmere da je morala da interveniše vlada iz Beča, na čiji zahtev je i sam car Franc Jozef, pismeno 19. septembra 1914. godine, naredio Vrhovnoj komandi da smesta upozori sve da naloge za hapšenje smeju izdavati samo na osnovu “teško optužujućih elemenata”.

“Ja ne želim”, u naredbi austrijskog cara, “da usled neopravdanih hapšenja i lojalni elementi krenu u po državu štetnom pravcu”. Nažalost, ovde se pokazalo da se sve radi u zaštitu “interesa vojske”. Zatvori su i dalje bili pretesni da prime sve Srbe...

KRAJ