Smrt na Dedinju

OSMI je maj 1971. Svi jugoslovenski dnevni listovi izveštavaju o velikom narodnom mitingu u Zagrebu, na kome je pred više od 150.000 ljudi govorila predsednica CK SK Hrvatske Savka Dabčević - Kučar. Kritikovala je hrvatske separatiste i njihove namere da razbiju Jugoslaviju “kakva nam je u interesu i kakvu želimo”, a velikosrpske šoviniste je osudila što “nam nude Jugoslaviju kakvu ne želimo i nećemo”. Govorila je o doprinosu Zagreba i Hrvatske pobedi nad fašizmom, pominjala hrvatsku državnost i suverenost, kovala u zvezde politiku CK SK Hrvatske o radikalnoj decentralizaciji i demontiranju saveznih jugoslovenskih institucija, koju su ona i njeni saradnici promovisali godinu dana ranije.

Među brojnim transparentima mogli su se pročitati i ovi: “Tito doživotni predsjednik”, “Uđimo u SK i mijenjajmo ga”, “Što je više kleveta i laži, SKH nam je miliji i draži”, “Druže Tito mi ti vjerujemo”, “Hoćemo čiste račune”, “Živjelo jedinstvo i ravnopravnost Hrvata i Srba u Hrvatskoj”, “Višak rada radnicima”, “Suverena država je pravo hrvatskog i ostalih naroda SFRJ”, “Tražimo usvajanje ustavnih amandmana”, kojima je otvaran proces pretvaranja jugoslovenske federacije u konfederaciju.

Tog dana novinari iz Zagreba javljaju da se “bojazan da Zagrepčani neće uspeti dostojno da ugoste karavan prijateljstva iz Beograda pokazala neopravdanom”.

Beogradska “Politika” piše da iz godine u godinu opada broj jugoslovenskih porodica koje godišnji odmor provode van mesta stanovanja. Kažu da je 1966. na letovanje išlo 66 odsto jugoslovenskih porodica, a četiri godine kasnije samo oko 50 odsto. Ove, 1971, biće ih, kažu, još manje, jer će boravak na Jadranu biti za 20 odsto skuplji nego prošle godine.

U novinama se moglo pročitati da se navršilo već pet meseci kako jugoslovenske republike ne uspevaju da se dogovore oko vanbudžetskog bilansa federacije.

Okružni sud u Beogradu zabranio je prvi broj beogradskog lista “Fleš” zbog objavljivanja foto-reportaže o filmu Dušana Makavejeva “W. R. ili misterije organizma”. Tvrde da fotografije, isto kao i film, “duboko vređa osećanja poštovanja” prema Staljinovom prethodniku, ikoni ruskih boljševika, “drugu Vladimiru Iljiču Lenjinu”.

Iz Bona je stigla vest da je američki dolar u Zapadnoj Nemačkoj za vikend pao za deset odsto u odnosu na nemačku marku.

- Ironijom slučaja - kaže se u ovoj vesti - Amerikanci su tog dana 1945. slavili pobedu nad nemačkim Vermahtom, a 26 godina kasnije su na taj isti dan izgubili bitku s nemačkom markom.

Tog dana, 8. maja predveče, u Beograd se iz Sarajeva, sa Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, vratio predsednik jugoslovenske Skupštine Milentije Popović, koji je u političkoj hijerarhiji Jugoslavije zauzimao drugo mesto, odmah iza maršala Tita.

Čim je ušao u kuću javio se svom prijatelju, predstavniku Srbije u Izvršnom birou Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije Mijalku Todoroviću, da mu prenese loše vesti koje nosi iz Sarajeva. Nekoliko minuta kasnije našli su se u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, a kad je sa svojim sagovornikom podelio mučninu onoga što je od Tita čuo u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, Popović i Todorović prelaze u obližnju bioskopsku dvoranu.

Iako je sedeo pored njega, Todorović nije primetio da se sa Popovićem dešava bilo šta neobično. Jedino mu se u jednom trenutku učinilo čudnim što se potpuno primirio, a kad je dotakao njegovu ruku, da proveri da li je sve u redu, ona je već bila hladna.

Titovom nominalnom zameniku prvi je pritekao u pomoć najpoznatiji jugoslovenski kardiohirurg, načelnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, dr Isidor Papo, koji se slučajno zatekao na filmskoj projekciji. Ubrzo je stigla i mobilna ekipa Vojnomedicinske akademije, koja je Popovića prevezla na Vojnomedicinsku akademiju, ali pomoći nije bilo. Očajnički pokušaji lekara da ga spasu okončani su oko 22.30.

Muke Milentija Popovića kulminirale su dva dana ranije, kada je Tito u Sarajevu, za vreme Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, iznenada sazvao sastanak krnjeg sastava Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Od 11 članova najužeg rukovodstva SKJ, koji su se tada nalazili u ovom gradu Bosne i Hercegovine, Tito je u jednu vilu pored Sarajeva pozvao članove Izvršnog biroa iz svih republika, izuzev Srbije. Tako su se među učesnicima ovog i po sastavu i po načinu zakazivanja neobičnog skupa, našli Slovenac Edvard Kardelj, Hrvat Vladimir Bakarić, Makedonac Krste Crvenkovski, Crnogorac Veljko Vlahović i bosanski Srbin Cvijetin Mijatović.

Kad su stigli, Tito im se nervoznim glasom požalio na nelojalnost vodećih ljudi Srbije i na otpore koji stižu iz Beograda prema njegovoj i Kardeljevoj inicijativi za dalje ustavno demontiranje jugoslovenske federacije i za prenošenje najvećeg broja ovlašćenja saveznih institucija na republičke centre moći. Taj proces je bio započet krajem 1968, kada je u Saveznu skupštinu uvedeno Veće naroda, sastavljeno na paritetnoj osnovi, a srpske pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija dobile status konstitutivnih elemenata jugoslovenske federacije, a nacionalne manjine postale narodnosti.

Većina je bila začuđena onim što je čula, a Vlahović je postavio pitanje može li se o svemu ovome razgovarati bez predstavnika Srbije.

Titu kao da je bila povređena sujeta:

- Valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozivam koga hoću!

Neko od prisutnih pokušao je da ga ubedi da bi bilo dobro da pozove nekog od funkcionera Srbije, koji su u Sarajevu prisustvovali kongresu jugoslovenskih samoupravljača.

Tito je nevoljno popustio, pa se okupljenima nekoliko minuta kasnije pridružio i Milentije Popović, koji se svojim prijateljima ranije žalio da ga Tito uopšte ne tretira kao svog zamenika, već kao šefa protokola.

Kad je Popović stigao, Tito je bio još konkretniji i oštriji:

- U Beogradu je centar kontrarevolucije!