Igre oko Kosmeta

Tito je idućeg dana, 7. maja, osumnjičio vođstvo Srbije da je preko člana Izvršnog biroa Predsedništva SKJ Mijalka Todorovića Plavog, kako su ga zvali njegovi partijski drugovi, povezano sa Rusima. Ljutito je rekao da je dobio strogo poverljivu informaciju o tome da je Todorović za vreme nedavnog boravka u Moskvi “svašta govorio” visokim sovjetskim zvaničnicima.

- Vi znate da Rusi najviše napadaju Plavog - dodao je Milentije Popović, misleći na to da Sovjeti Todoroviću nikako ne mogu da oproste oštru osudu njihove intervencije na Čehoslovačku, 1968. godine, izgovorenu na velikom mitingu održanom na Trgu Marksa i Engelsa u centru Beograda.

Tito je ignorisao Popovićevu upadicu:

- Plavi je rekao da smo ja i Kardelj u svađi, da je zemlja u rasulu i da je moguć vojni udar.

- Čija je to informacija - pitao je Popović.

- Našeg vojnog atašea u Moskvi - odgovorio je Tito.

Istog dana Tito se sreo i sa funkcionerima Bosne i Hercegovine, kojima je izjavio da je izdao nalog za hapšenje ne samo Hamovića i Milojevića, već i bivšeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića, smenjenog 1. jula 1966, na osnovu iskonstruisanih optužbi da je prisluškivao Tita i kovao zaveru protiv njega.

Rekao je da je odluku doneo posle izveštaja Kontraobaveštajne službe JNA da su se Ranković, Hamović i Milojević pre nekoliko dana sreli u Beogradu na jednom zavereničkom sastanku.

Već nekoliko časova kasnije ispostavilo se da je izveštaj Kontraobaveštajne službe JNA o održavanju ovog urotničkog skupa bio netačan. Demantovala ga je Služba državne bezbednosti Jugoslavije, koja je od 1966. danonoćno pratila i registrovala sve Rankovićeve usmene i telefonske kontakte, pa se tako saznalo da on tih dana nije imao nikakav sastanak sa generalima Hamovićem i Milojevićem.

Po završetku kongresa u Sarajevu, Tito je ostao u Sarajevu, a čim je čuo za smrt Milentija Popovića, prekinuo je posetu Bosni i Hercegovini, došao u Beograd i posmrtno odlikovao Milentija Popovića Ordenom junaka socijalističkog rada.

Na saveznoj komemoraciji proglasio ga je “besmrtnim revolucionarom”, koji je “pao smrću heroja socijalističkog rada”.

Istog dana Marko Nikezić je na centralnoj republičkoj komemoraciji rekao da je “bilo neizbežno da Milentije Popović upozna i gorčinu nepravde” i da je “podnese bez protesta”.

Tih dana je saopšteno i da je od 1963. do 1970. kupovna moć jugoslovenskog dinara opala dva i po puta, a da je od 1968. do 1971. članstvo Saveza komunista u Hrvatskoj smanjeno za 20.500 ljudi.

U to vreme objavljen je podatak da četiri petine Jugoslovena u toku godine ne pročita nijednu knjigu, a da su se na paradi održanoj povodom 50-godišnjice sovjetske republike Gruzije u glavnom gradu Bakuu, u prisustvu generalnog sekretara sovjetskih komunista Leonida Brežnjeva nosile velike slike Josifa Visarionoviča Staljina.

Republičkoj komemoraciji, održanoj u velikoj dvorani Skupštine Srbije, u Ulici maršala Tita, prisustvovao je i autor ove knjige. Od dvojice učesnika komemorativne sednice saznao je da su najviši srpski funkcioneri prethodne večeri čvrsto rešili da traže hitan prijem kod Tita. I da će mu reći sve.

Samo nekoliko časova posle iznenadne smrti Milentija Popovića, Marko Nikezić je telefonom pozvao Tita. Šef Titovog vojnog kabineta mu je rekao da je “drug predsednik potresen Milentijevom smrću i da ne želi da ga uznemiravaju”. Nikezić ga je saslušao, ali od zahteva za hitan prijem nije odustao, pa je vojni kabinet pismeno obavestio Tita da je “predsednik Saveza komunista Srbije drug Marko Nikezić zamolio da 11. maja ove godine primite rukovodstvo Srbije da bi Vas informisali o izvesnim važnim pitanjima”.

Nekoliko sati posle Nikezićevog razgovora sa Titovim vojnim kabinetom, Latinka Perović, sekretar Centralnog komiteta SK Srbije, srela se s predsedavajućim Izvršnog biroa Predsedništva SKJ Veljkom Vlahovićem. Kad mu je saopštila koji su potez povukli srpski predvodnici, Vlahović joj je savetovao da odustanu:

- Poznajem te dobro, Nikezića takođe. Ne savetujem vam da to činite. Ja sam jednom tako učinio, pa dve godine nije sa mnom govorio.

Perovićeva je odbila savet:

- Pa, neka ne govori!

Narednog dana, 10. maja, odmah posle sahrane Milentija Popovića, najviši funkcioneri Srbije okupili su se u zgradi Skupštine Srbije u Beogradu, da se dogovore o predstojećem razgovoru s Titom.

Iznenadna smrt Milentija Popovića bila je gotovo za sve prisutne kap koja je prelila čašu u već odavno zategnutim odnosima između Tita i političkih prvaka Srbije, pa je vremeplov mogao da počne.

Ozbiljniji nesporazumi počeli su u jesen 1968, kada su najviši funkcioneri SK Kosova i Metohije tražili da se ovaj deo Srbije ubuduće zove Socijalistička Autonomna Pokrajina, sa velikim slovima kao i republike. Rukovodstvo Srbije se nije složilo, pa se Tito smatrao pozvanim da arbitrira.

Presudio je autorizovanom, promišljeno formulisanom rečenicom:

- Sam naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina još nije opredjeljivanje za samostalnu državu!

Mesec i po dana kasnije u ovoj pokrajini su organizovane prve separatističke demonstracije, na kojima je zahtevano cepanje Jugoslavije i pripajanje Kosova i Metohije Albaniji. Tito je ove zahteve relativizovao pričom da to “ne treba dramatizirati”. A godinu i po dana kasnije, aprila 1970, načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije Borče Samonikov obavestio ga je da su saradnici ove službe novembra 1968, pre separatističkih demonstracija na Kosovu i Metohiji, obavestili vodeće pokrajinske funkcionere o onome što se sprema, ali da nisu ništa preduzeli da ih spreče. Tito ovu važnu informaciju nije uopšte komentarisao, a kad su mu kosmetski čelnici tih dana saopštili da ga pripadnici albanske zajednice u ovoj pokrajini smatraju “svojom majkom”, on im je uzvratio:

- Produžite vi tim putem kojim ste pošli.

Strani posmatrači pomno su pratili šta se dešava u Beogradu, a analitičari i informatori su javljali:

- Jugoslavija napušta liberalnu orijentaciju u privredi i politici i vraća se ortodoksnom komunizmu.

- Jugoslovenski put se gubi - umesto države i samoupravljanja, istinskog federalizma i relativno liberalne atmosfere, iznenada se pojavljuje diktatura koja pokazuje zube; zemlja u kojoj armija i policija imaju poslednju reč.

- Titoizam je likvidiran zbog straha od reformskog kursa.