Maršal mentor Desete sednice

DESETA sednica CK SK Hrvatske, održana januara 1970, dovela je do serije razmirica između Tita i vodećih srpskih funkcionera.

Uz orkestrirani obračun sa dalmatinskim projugoslovenskim političarem Milošem Žankom, ta sednica je pokrenula političku kampanju protiv unitarizma, koja je, pored oštre kritike birokratskih jugoslovenskih institucija, imala prizvuk osporavanja i svega što je jugoslovensko, a u podtekstu i konfrontacije Hrvatske sa Srbijom. Tu politiku pratili su sve isključiviji zahtevi za radikalnu reformu saveznih jugoslovenskih institucija, u kojima se sve teže uočavala razlika između legitimnih zalaganja za demokratizaciju centralističke Jugoslavije i poželjnu rekonstrukciju saveznih institucija od eventualnih težnji za potpunu negaciju savezne države. Tako je došlo i do najvećeg posleratnog zahlađenja između Hrvatske i Srbije, koju su pojedini hrvatski političari više u aluzijama, nego eksplicitno, provocirali da se suprotstavlja decentralizaciji i demokratizaciji Jugoslavije, i to baš u vreme kada se Srbija okretala sebi i oslobađala uloge čuvara Jugoslavije, koja joj se često obijala o glavu.

Nepoverenje su pojačavale i spekulacije da iza Žankovih sumnjičenja hrvatskog rukovodstva za šurovanje sa nacionalizmom stoje srpski političari Milentije Popović i Mijalko Todorović.

Da nevolja bude veća, na Desetoj sednici CK SK Hrvatske, prvi put od njenog stvaranja, javno je, u formi hipotetičkog pitanja, postavljena dilema šta činiti “ako se (jugoslovenska) zajednica raspadne”. Za razliku od Hrvatske, ta dilema je u Srbiji izazivala konsternaciju, a i onako pregrejanu klimu podigla je i izjava Mike Tripala, jedne od perjanica hrvatskih komunista, koji je nekoliko dana posle Desete sednice gotovo za sve nevolje u zemlji okrivio unitarizam, što je u ondašnjoj političkoj terminologiji značilo pristalice Jugoslavije kao jedinstvene države. On je otišao i korak dalje, tvrdeći čak da je unitarizam kriv za sve jugoslovenske nacionalizme i separatizme:

- Unitarizam je snažno vrelo nacionalizma i separatizma. Nacionalizam svih boja jedna je od negativnih reakcija na unitarizam.

Jugoslovenski ministar inostranih poslova, vojvođanski političar Mirko Tepavac, rekao je tada Titu da prvaci CK Hrvatske tvrde da za sve što rade imaju njegovu podršku:

- To znači da na taj način oni hoće da dovedu u pitanje moj ugled - odgovorio mu je Tito.

- Ne samo to, druže predsedniče, nego je vaš ugled već ozbiljno doveden u pitanje!

Napete odnose između Zagreba i Beograda podgrevala je i činjenica da je Tito bio mentor Desete sednice CK SK Hrvatske. I da je Savku Dabčević-Kučar i Tripala mesec dana pre njenog održavanja ohrabrio da organizuju ovaj skup:

- Ne smije se dozvoliti da se na vas prebacuje odgovornost za neke nacionalističke i šovinističke pojave u Hrvatskoj, jer je poznato da se vi kao rukovodstvo Hrvatske borite protiv tih pojava.

Titovo sponzorstvo nad Desetom sednicom verifikovao je kasnije i sam Tripalo koji je u svojim memoarima objavio da je na kraju ove sednice Savka Dabčević-Kučar, u prisustvu desetak vodećih hrvatskih političara, pozvala Tita i pročitala mu predlog zaključaka Desete sednice koje je on uz malu dopunu odobrio. Tražio je da se, pored Žanka, osude i snage koje stoje iza njega i da se unapred, bez ikakve rasprave u Izvršnom birou ili Predsedništvu SKJ, kaže da je novi “kurs CK SK Hrvatske i kurs CK SKJ”!

I neposredno posle Desete sednice, Tito je podržao CK Hrvatske, a samo dva meseca kasnije na sednici Izvršnog biroa je rekao da Jugoslavija “ima veću ulogu u svijetu nego što zaslužuje”, da ona “više liči na neku konfederaciju”, da je “u nekim sistemskim pitanjima odnosa prema Federaciji situacija još gora”. I istovremeno se ogradio od Cvijetina Mijatovića, najoštrijeg kritičara Desete sednice, koji je dovodilo u pitanje tu istu Federaciju. I, povrh svega, objektivno suspendovao i Izvršni biro i Predsedništvo SKJ, govoreći da bi “bilo dobro da se drugovi iz republičkih rukovodstava Saveza komunista zajednički sastaju i rešavaju sporna pitanja”.

Nikezić je na tom skupu problem video na drugoj strani, što je još više produbilo jaz između Tita i Srbije:

- Ako savezni centar ne funkcioniše kao mesto raspravljanja, onda se drže monolozi, u najboljoj nameri mi ih svi držimo. Svako brani svoje teze javno. To se takođe može smatrati lojalnim načinom raspravljanja. Međutim, vremenom, ako nema objedinjavajuće akcije, teze pokazuju tendenciju da se povežu u koncept, a mere u sistem. Tada umesto različitih crta u Jugoslaviji, možemo dobiti različita celovita stanja.

Početkom maja 1970. Tito je još glasnije podržao politiku Desete sednice CK Hrvatske:

- Nemam što da prigovorim i slažem se sa Desetom sjednicom.

- Vaša Deseta sjednica je bila konstruktivna.

- Na kritike koje su vam upućene i koje ste morali pretrpjeti ne obraćajte puno pažnje i ne vodite o njima puno računa. One idu i na mene.

- Ima drugova koji nisu shvatili progresivna kretanja... Na to se ne treba obazirati.

- Ja nikada nisam porekao ono što sam rekao o Desetoj sjednici. Ja mislim da vi shvaćate moju poziciju. Vi znate da sam ja Zagorac, iz Zagorja, a to je kolijevka Hrvatske. Ali kad bude trebalo, ja ću vam dati podršku.

Pošto je prva Kardeljeva reakcija na Desetu sednicu bila negativna, verovatno zbog straha da mu Savka Dabčević-Kučar i Miko Tripalo ne otmu iz ruku zastavu prekomponovanja Jugoslavije, Tito je Hrvatima savetovao da se “odviše ne ljute na Kardelja”:

- On je dobro mislio. Nije najbolje ispalo!

Sutra: Tripalo gura prst u oko Srbiji