Prst u oko Srbiji

Početkom te 1970. došlo je do još jednog ozbiljnog nesporazuma između vodećih srpskih i jugoslovenskih političara. Posle izjave jednog saradnika stručne službe Predsedništva SKJ da se nešto sumnjivo desilo sa magnetofonskom trakom sa Brionskog plenuma CK SKJ, na kojoj je smenjen Aleksandar Ranković, Latinka Perović je tražila da Izvršni biro utvrdi šta je od toga tačno.

Istraga Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove pokazala je da su magnetofonske trake na volšeban način nestale u Službi državne bezbednosti Hrvatske i da za to niko nije odgovarao. Povodom ovog izveštaja, Izvršni biro je od Savke Dabčević Kučar tražio da CK Hrvatske “sprovede postupak za partijsko kažnjavanje odgovornih lica” i da ga “obavesti o rezultatima”, ali Izvršni biro taj izveštaj nikad nije dobio.

Poverenje između Tita i srpskog rukovodstva jenjavalo je i u drugoj polovini septembra 1970. godine, kada se jugoslovenski predsednik u Zagrebu ponovo solidarisao sa novom hrvatskom politikom:

- Mislim da ste na dobrom putu i produžite njime.

- Oni koji vam vam štošta prebacuju ne bi to mogli da čine kada bi vidjeli kako ste jedinstveni.

Savka Dabčević Kučar je tih dana našla za potrebno da u Titovom prisustvu promoviše paternalistički odnos CK Hrvatske prema Jugoslaviji:

- Hrvatska ima revolucionarne snage koje su u stanju da iznesu samoupravljanje i u Hrvatskoj i u Jugoslaviji.

Na ovu provokativnu izjavu Tito nije reagovao, već je za vreme ovog boravka u Zagrebu još jedanput omalovažio centralno rukovodstvo SKJ i još više zbunio srpsko, ali i rukovodstva drugih jugoslovenskih republika.

Ideju za temeljno prekomponovanje celokupnog federalnog državnog ustrojstva i formiranje Predsedništva SFRJ, kao kolektivnog predsednika Jugoslavije, lansirao je na sastanku s gradskim rukovodstvom Zagreba, a ne na sednici Predsedništva SKJ, koja je tri dana trajala u Zagrebu.

Članovi Predsedništva su o toj Titovoj inicijativi saznali sutradan, čitajući dnevne novine koje su tada izlazile u Jugoslaviji.

Nikezić Titu nije ostao dužan, pa je nekoliko dana kasnije, na Izvršnom birou Predsedništva SKJ, koji je trebalo da se izjasni o ovoj inicijativi, primetio:

- Posle govora druga Tita moglo bi se pitati da li mi sada ovde diskutujemo reda radi.

U previranja u Hrvatskoj tih dana su se umešale i dve supersile. Američki predsednik Ričard Nikson je nekonvencionalnom izjavom, datom u Zagrebu, da će Hrvatska i Zagreb “vječno živjeti”, indirektno podržao vodeće hrvatske komuniste, a u to vreme u Hrvatskoj se neočekivano obreo i potpredsednik sovjetske vlade Bajbakov.

Nekoliko dana kasnije Tito je zbunio delegaciju Srbije pričom o stihijskim dezintegracionim procesima u Jugoslaviji:

- Pa dobro - pitao je najistaknutije srpske funkcionere krajem oktobra 1970. - gdje smo došli poslije toliko godina da bi se sad najedanput naša zajednica razilazila.

- I vani već trljaju neki ruke, ja čitam to svaki dan: to je dezintegracija, imaju teškoće i teško će ih prebroditi. A kada ovaj umre, tj. ja, onda znači sve se raspada.

Krajem 1970. tačku na uskomešanu jugoslovensku političku scenu stavio je Krste Crvenkovski, jedini političar izvan Hrvatske koji je otvoreno podržao već kanonizovanu Desetu sednicu:

- S kakvim se pravom može tražiti od jednog naroda, hrvatskog ili makedonskog, da se jedini u Evropi odreknu svoje državnosti zato da se ne bi krnjila ravnopravnost Srba u Hrvatskoj, odnosno Albanaca u Makedoniji.

Vodećim ličnostima Srbije bilo je neumesno poređenje ustavnog položaja Srba u Hrvatskoj i Albanaca u Makedoniji, jer su Albanci u Makedoniji bili nacionalna manjina, a Srbi u Hrvatskoj su prema bazičnom dokumentu o njenom osnivanju, Deklaraciji o osnovnim pravima naroda i građana demokratske Hrvatske, koju je 9. maja 1944. donelo Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske, imali status naroda. I prema prvom članu ove Deklaracije “hrvatski i srpski narod u Hrvatskoj potpuno su ravnopravni”.

Zbivanja u prva četiri meseca 1971. zauzimala su posebno mesto na listi nesporazuma između Tita i najviših predstavnika Srbije.

Srpsko-hrvatski odnosi iz dana u dan bili su sve hladniji. Februara te 1971. hrvatski ekonomista Šime Đodan je za sve nevolje koje su postojale u Hrvatskoj optužio Jugoslaviju i Beograd. Govorio je da se u doba austrougarskog cara Franca Jozefa 55 odsto hrvatskog dohotka slivalo u inostranstvo, za vreme kralja Aleksandra i kneza Pavla Karađorđevića 46 odsto, a da se u novoj Jugoslaviji taj iznos popeo na 63 odsto:

- Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Hrvatsku izrabljuje više od Austrougarske ili stare Jugoslavije, pa je stoga za Hrvate manje prihvatljiva od potonje.

Pipajući puls Srbije, Kardelj je u kuloarima komisije koja je na Brionima pripremala ustavne promene lansirao ideju da dve srpske pokrajine, Kosovo i Vojvodina, mogu dobiti pravo da postanu republike, što je značilo razbijanje teritorijalne celovitosti Srbije. Srpski funkcioneri su smatrali da pokrajine ne mogu biti republike i da Jugoslavija nacionalnim manjinama ne može dozvoliti ono što ne dozvoljava nijedna država na svetu - pravo na samoopredeljenje.

O toj vrućoj temi početkom te 1971. koplja su ukrstili i Tito i Nikezić:

Nikezić: Kosovci se drže tako kao da je Srbija izlišna, jer su na drugom mestu rešili svoje probleme, u sporazumu sa Titom, Izvršnim biroom i Predsedništvom SKJ. I smatrajući da to imaju u rukama misle da sa nama tako mogu da razgovaraju, i da je Srbija dužna da plati dug.

Tito: Pa nemam ja nikakav sporazum sa njima.

Nikezić: Ja to nisam rekao, nego da se oni tako ponašaju kao da imaju.

Nekoliko dana kasnije sevnula je nova varnica.

Srbija je tražila da se obavi javna rasprava o predstojećim ustavnim promenama, što su hrvatski i slovenački političari, uz pokroviteljstvo Tita i Kardelja, odbili. Srpski predstavnik u komisiji za izradu ustavnih amandmana tada je u poverenju govorio da “nije siguran da Hrvati faktički žele Jugoslaviju i kao savez država”, a da Slovenci, koji traže uvođenje slovenačkog jezika u Armiju, žele samo jugoslovensko tržište i vojsku da ih brani.

Početkom marta te 1971. Miko Tripalo će srpskom rukovodstvu staviti prst u oko izjavom da ustavne amandmane što pre treba usvojiti, i da se on slaže sa svim formulacijama o ustavno-pravnom osamostaljivanju Kosova i Vojvodine od Srbije. Na to će iz Srbije stići odgovor da je neprihvatljivo da “oni koji se izjašnjavaju za punu samostalnost i suverenost republika ne propuštaju priliku da se mešaju u poslove naše republike”.

- Svi van Srbije - odgovorio je Nikezić - treba da izbiju iz glave da Kosovo može biti ručica koja će se pretvoriti u kormilo.

Sutra: Brežnjev nudi pomoć