Brežnjev nudi pomoć pomoć

PET-šest dana posle izjave Mike Tripala srpskom rukovodstvu, početkom marta 1970. godine da se on slaže sa svim formulacijama o ustavnopravnom osamostaljivanju Kosova i Vojvodine od Srbije, Tito je od Nikezića zahtevao da Srbija odustane od predloga da se o ustavnim amandmanima vodi javna rasprava, a kad je to odbio, predsednik CK Srbije našao se u baražnoj vatri Titovih asistenata u ovom razgovoru, članova Izvršnog biroa Mike Tripala, Staneta Dolanca, Veljka Vlahovića i Cvijetina Mijatovića, koji su tvrdili da je u Srbiji prevladao nacionalizam. A Tripalo je predlagao da se o stanju u SK Srbije raspravlja na jednom neformalnom skupu, na kome bi učestvovalo po 15 predstavnika svih jugoslovenskih republika.

Nikezić nije hteo ni da čuje za ovaj predlog:

- Ako neko misli da u Srbiji uvede prinudnu upravu, mora računati da iz toga može proizaći lom u celoj Jugoslaviji.

Četiri dana posle ovog neformalnog razgovora, Tito srpske čelnike još jedanput pokušava prevesti žedne preko vode. Kad je Nikezić odbacio njegovu ponudu da Srbija u času demontiranja savezne države preuzme na sebe “veću odgovornost od drugih u Jugoslaviji”, Tito je iznenada najavio svoje povlačenje i sa funkcije predsednika Republike i iz članstva budućeg Predsedništva Jugoslavije.

Rekao je da se dvoumi i da li treba da ostane i predsednik Predsedništva SKJ. Već narednog dana je na Konferenciji Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije izjavio da će i dalje ostati predsednik Republike, jer to želi većina naroda.

U to vreme Tito je formirao partijsku komisiju koja je trebalo da ispita tvrdnje hrvatskog rukovodstva da iza glasina o njihovim navodnim vezama sa Branimirom Jelićem, poglavnikom ustaške emigracije, a preko njega i sa agentima sovjetske obaveštajne službe u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj, stoje saradnici jugoslovenskih ministarstava spoljnih i unutrašnjih poslova. Komisija je utvrdila da se radi o dezinformacijama. Hrvati su bili zadovoljni prvim, ali ne i drugim delom izveštaja komisije, pa su 7. aprila tražili da se istraga nastavi. Tito im je tim povodom saopštio da ne želi da bude njihova marioneta.

Na zahtev Hrvatske, Savezno izvršno veće je formiralo državnu komisiju, koja je, takođe, utvrdila da ne postoji nikakav osnov za optužbe da su u ovoj aferi učestvovali organi savezne uprave. Savezna vlada je tražila da se nalaz komisije predoči javnosti, ali Hrvati su bili protiv. Rekli su da će u slučaju objavljivanja saopštenja, Zagreb izaći na ulice. Mirko Tepavac, koga su Hrvati posebno sumnjičili da im radi o glavi, izjavio je da će podneti ostavku ako se ne objavi vladin izveštaj. To je izazvalo krizu vlade, pa su članovi komisije otišli kod Tita, a on je pod pritiskom hrvatskih političara odlučio da se izveštaj ipak ne objavi.

Prema onome što je predsednik Saveznog izvršnog veća Mitja Ribičič, u poverenju, saopštio slovenačkom rukovodstvu, Hrvati su ovom nepromišljenom kampanjom sami sebe izolovali, jer je izjašnjavanje jugoslovenskih republika o njihovim optužbama bilo “gotovo 5:1” protiv onoga što su oni tvrdili.

Istog dana kada je CK Hrvatske saopštio da ostaje pri optužbama, Jugoslaviju je potresla vest da su dvojica hrvatskih ekstremista u Stokholmu izvršili atentat na jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića. Naročitu pažnju izazivala je činjenica da su mladi atentatori, Miro Barešić i Anđelko Brajković, rođeni i odrastali u Hrvatskoj, iz koje su emigrirali samo godinu-dve dana ranije.

Širom Srbije i Crne Gore, ali i drugih delova Jugoslavije, organizovani su protesti povodom ovog atentata. Plašeći se “provale nacionalizma i antihrvatskih raspoloženja” srpsko rukovodstvo je tražilo da se protesti obuzdaju. Ovu vest Tito uopšte nije komentarisao. Nikezić nije izdržao da ne kaže:

- Sramotno!

Tri dana kasnije Tito je svom zvaničnom zameniku, Milentiju Popoviću, rekao da će “predsjednik Predsjedništva Jugoslavije biti samo godinu dana, a poslije mora biti drugi, po redovnoj rotaciji, kao što je to predloženo”:

- Ja i fizički ne bih mogao tu funkciju da obavljam duže vrijeme.

- Ja ću o tome da dam izjavu i navesti razloge zašto ne bih želio da budem predsjednik više od godinu dana.

Tu izjavu nije dao, pa je tako sam dezavuisao sopstvenu ideju da ovo kolektivno telo institucionalno pripremi Jugoslaviju za njegov silazak s vlasti.

Dva dana kasnije, dok se Rolović još borio za život, Tito je na Kosovu rekao kako je “uvjeren da će Jugoslavija i dalje u svijetu zračiti kao primjer kako se u jednoj zemlji može stvoriti bratska zajednica kakvu danas imamo”, a da ustavne promene koje se “danas događaju predstavljaju historijsku stvar”.

Sredinom aprila 1971. jugoslovenska vrteška dobila je novo ubrzanje.

Miko Tripalo je u Splitu izjavio da su ustavni amandmani “samo minimum sa čime se može biti zadovoljan”, a njegove nesmotrene reči kako “ima utisak da se ustaše i unitaristi ujedinjuju da bi ometali naš rad”, stvarale su nova podozrenja u srpsko-hrvatskim odnosima.

Istog dana kada je Tripalo dizao temperaturu u Splitu, u Zagrebu je izašao prvi broj “Hrvatskog tjednika” Matice hrvatske, u čijem je uvodniku pisalo da se sada postavlja pred hrvatski narod “dovršenje duhovne i teritorijalne integracije njegovog nacionalnog bića”.

Nekoliko dana kasnije Miko Tripalo je na trodnevnoj sednici Predsedništvo SKJ, govoreći o populističkoj politici CK Hrvatske, dizao u zvezde masovni pokret, maspok, kako su vodeći hrvatski nacional komunisti nazivali svoje saveznike i istomišljenike koji nisu bili članovi SK Hrvatske:

- Mnoge stvari u našoj politici nailaze na veće razumevanje u narodu nego u Savezu komunista!

Na ovom skupu Predsedništvo SKJ je smoglo snage da prihvati izveštaj Saveznog izvršnog veća “da savezni organi uprave, njihove službe i pojedinci u njima nisu učestvovali u bilo kakvoj vrsti zavere” protiv najviših funkcionera Hrvatske, čime su tenzije u zemlji smanjene, ali do kratkotrajnog popuštanja više je, izgleda, došlo zbog iznenadne pretnje koja je stigla iz Moskve, nego zbog želje za kompromisom.

Još dok je ovaj iscrpljujući sastanak bio u punom jeku, u Titovom kabinetu na Brionima zazvonio je telefon. Leonid Brežnjev je ponudio Titu pomoć u sređivanju prilika u zemlji, što je Titu dobrodošlo da hrvatsko i srpsko rukovodstvo uplaši mogućom sovjetskom vojnom intervencijom u Jugoslaviji.

Na konsultativnom sastanku srpskih političkih prvaka zaokružen je spisak nesporazuma s Titom, potvrđujući stav da se o Srbiji ne može odlučivati bez njenih predstavnika. Samo jedan, član Saveta federacije Jovan Veselinov bio je sklon da Titu zbog sarajevske afere progleda kroz prste i sve to objasni njegovom neinformisanošću. Ključna odluka bila je smelo formulisana: “Razgovarati sutra sa Titom bez ikakvih ustupaka”.

Sutra: Vučjak dočekuje srpsku delegaciju