Sa vučjakom dočekao Srbe

U SALONU Belog dvora u Beogradu, 11. maja 1971, Tito je osamnaestočlanu delegaciju Srbije dočekao sa vučjakom. Ovaj razgovor, kojeg je on sam nazvao najtežim u svojoj karijeri, trajao je preko četiri sata. Magnetofonski snimak ovog dokumenta, koji predstavlja istorijski izvor prvog reda, čuva se u Titovom arhivu u Beogradu. Kad su svi zauzeli svoja mesta, domaćin se gostima obratio rečima:

- Da vidimo o čemu se radi.

Uvertiru za dramu koja će se tog dana odigrati na Dedinju dao je Marko Nikezić. Posle prvih njegovih izgovorenih rečenica, kada je rekao da se u Sarajevu, drugi put u poslednja dva meseca, desilo da se kod Tita “o Srbiji razgovara bez Srbije”, sevnule su prve varnice. Tito ga je prekinuo upadicom: “Ti atakuješ na mene. Ja ću razgovor da snimam.”

Gotovo svi članovi delegacije su bili jedinstveni. Otvoreno su mu rekli da ne prihvataju njegove pokušaje da zavede “prinudnu upravu” nad Srbijom, da nema pravo da saziva bilo kakve formalne ili neformalne sastanke na kojima se raspravlja o Srbiji bez njenih legitimnih predstavnika, a zamerili su mu i što previše povlađuje hrvatskom rukovodstvu, koje se pod firmom decentralizacije zalaže za demontiranje Jugoslavije.

Terajući ga uza zid, vodeći srpski funkcioneri uhvatili su Tita u laži oko njegovih tvrdnji da se Srbija, da bi ga izbacila iz sedla, preko Mijalka Todorovića povezala sa rukovodstvom Sovjetskog Saveza.

Čas je tvrdio kako je o tome dobio tajnu depešu jugoslovenskog vojnog izaslanika u Moskvi, čas da je izaslanik došao kod njega i da mu je to lično potvrdio. A prema izjavi, koju je posle ovog sastanka, pod zakletvom, dao vojni izaslanik, on Titu o tome nikad nije poslao nikakvu depešu, niti je o tome ikad s njim razgovarao.

Pokušavajući da zaustavi lavinu kritika, Tito je učesnicima sastanka često upadao reč, i još jedanput ih je opomenuo da on sve ovo snima, ali ništa nije vredelo, pa je na kraju usledio i najneprijatniji deo razgovora. Došlo je do oštrih reči. Tito je upao Todoroviću u reč i rekao da ga ne hvata za reč i da nije važno kakvu je informaciju poslao vojni ataše:

- Ja Vas optužujem!

Todorović: Ja vas optužujem zbog ovog što radite!

U svakom delu ovog razgovora čule su se zamerke koje Titu dotad niko nije izgovorio.

Nikezić: ... ne može postojati takva vrsta prinudne uprave u kojoj bi sve republike bile ravnopravne, a Srbija, pošto je malo brojnija i veća, neka bude pod malo tvrđim režimom... Tražimo da ne bude razlika u tretmanu među republikama i da ne bude to da jedan ili dvojica (članova najužeg Izvršnog biroa Predsedništva SKJ) imaju neke slobode koje drugi nemaju... posebno od vremena Desete sednice CK SK Hrvatske, postoji utisak da hrvatski CK ima posebne slobode... da ima široku Vašu podršku u tome...

Tito: To nije tačno.

Nikezić: ... da Vas jako identifikuju sa time, sa tom linijom (CK SK Hrvatske). To stvara ozbiljne probleme za nas u Srbiji... Teško nam padaju te neidentifikovane optužbe u vezi sa Beogradom. Kad bi se reklo taj i taj, to bi svelo stvar u personalnom smislu na tri ili na sedam ili nije važno koliko (ljudi), a što je naročito važno svelo bi stvar u političkom smislu na pravu meru... pošto je to neidentifikovano, tu se nakostreše svi, ne samo generali u Beogradu, nego bivši borci. Svaki četvrti nosilac spomenice (1941) u Jugoslaviji živi u Beogradu...

...Draža Marković: Mi smo ovaj razgovor koji je bio u Sarajevu, postavljanje ovih pitanja, shvatili kao ponovno unošenje nekih elemenata koji nam neće omogućiti da se okrenemo sami sebi.

Tito: Druže Markoviću, čekaj, zar nećete vi shvatiti. Ja uvek radim nešto sa nekih par drugova, da ih pitam, da vidim da li se slažu s time da ja tamo iznesem to sve na Izvršnom birou.

Draža Marković: Izvinjavam se, druže Tito, ali upravo, čini mi se da je problem u tome... Bilo bi sasvim u redu, da nema nikakvog razloga da mi kod upotpunjavanja te slike, kod proveravanja tih činjenica ne budemo takođe (prisutni)... Da se iznošenje tih podataka, te slike, proveri kod nas koji smo odgovorni za stanje u ovoj republici... U procesu izgrađivanja konačnih ustavnih predloga bilo je različitih mišljenja. Mi smo, recimo, oko pitanja veta (republika u saveznim organima) i pitanja jednoglasnosti imali različit stav, pri čemu smo polazili od zvaničnog stava sednice Predsedništva SKJ i referata druga Edvarda Kardelja, koji je rekao da veto znači paralizu. Molim, evoluiralo se, došlo se do drugih gledanja, mi smo na kraju kazali, mi ostajemo kod svojih mišljenja... Sve što je do sada i u Skupštini ( Srbije) i u Savezu komunista Srbije rečeno (oko ustavnih amandmana), rečeno je samo na toj liniji: puna samostalnost republika, nikakva druga prava, ali ista prava i isti status kao i druge republike...

Latinka Perović: Ja mislim da bi se sve to na (Beogradskom univerzitetu čime Tito nije zadovoljan) moglo pošišati za 24 sata, da tako kažem. Ali ja strašno držim do onoga o čemu ste Vi uvek govorili, pa mi moramo i da se borimo za ljude... Dalje, oko tih Rusa nesrećnih. Ja, pravo da Vam kažem, mislila sam ranije da smo mi nekako više sumnjivi po drugoj liniji, da smo više neki liberali, demokrati itd. Sad vidim da smo baza i za Ruse... I ja sam zaista rekla i sinoć, mislila sam sa izvesnom gorčinom sve dok sam slušala to što je rečeno sada o Milentiju Popoviću (na komemoraciji i sahrani). Ali sam mislila, pa dobro, zar ćemo zaista o tim srpskim kadrovima dobro govoriti samo u nekrolozima... Ako ćemo mi prema Srbiji imati jedan tvrd kurs, tvrđi recimo nego prema ostalima, Srbija će unutar imati jedan tvrd kurs, pre svega prema pokrajinama. I tu mislim da rešenja nema. Rešenje je da osposobimo te jugoslovenske institucije da što pre počnu da funkcionišu. Jer, izvinite, ako ćemo otvoreno da govorimo, i Savezno izvršno veće ima teškoće, i Izvršni biro ne funkcioniše, Skupštinu smo odavno pokopali, njen autoritet je jako oslabljen. Pa onda se stvarno postavlja pitanje kako ćemo na jugoslovenskom planu realizovati te dogovore ako nijedna od tih institucija neće da funkcioniše.

Kad su izašli iz Belog dvora neki učesnici ovog sastanka su rekli da im Tito ovaj razgovor nikada neće zaboraviti i oprostiti.

Sutra: Hrvati traže promenu imena Jugoslavije