Lakoća ogovaranja

Početkom marta 1972. na jednom rutinskom sastanku najužeg srpskog rukovodstva, održanom na Andrićevom vencu u Beogradu, Dragoslav Marković je zahtevao da se preispita pisanje “Ekspres politike” o nezakonitoj rasprodaji placeva i izgradnji vikend-kuća i puta kroz vikend-naselje u Grockoj. Tvrdio je da se u tim tekstovima aludira na njega i najavio da će iskoristiti sva sredstva da zaštiti svoju ličnost. I da se neće libiti da zatraži i Titovu pomoć!

I pre i posle ovog sastanka Markovića su Latinka Perović i njegov prijatelj, generalni direktor RTV Beograd, Zdravko Vuković, pokušali da odvrate od uvlačenja Tita u odnose u najviši funkcionera Srbije. Predsednik srpske skupštine nije popustio:

- Znam ja šta još Tito znači u ovoj zemlji i kakav autoritet uživa.

Odnosi između Markovića i Nikezića još više su zahladili kad komisija Sekretarijata CK SK Srbije nije otkrila nikakvu posebnu pozadinu napisa u “Ekspres politici”. Markovića to nikako nije zadovoljilo, pa je njegova pretnja Titom postala realnost.

Tog istog meseca, Nikezić je u brifingu glavnim i odgovornim urednicima beogradskih medija saopštio da se Srbija zalaže za politiku čistih računa u Jugoslaviji, a komentarisao je i trzavice oko Kosova:

- Pokrajina ne može biti poluga pomoću koje će neko da manipuliše da našom politikom, pa da unutar Republike Srbije stavlja veto, diktira itd.

Ali Nikezić je bio i jedan od retkih, ako ne i jedini srpski političar, koji je imao snage da kaže:

- Kosovski i srpsko-albanski problem je jedna od najdubljih senki, blago rečeno, u političkoj istoriji Srbije i u odnosima sa susednim narodima. Mi tu imamo veliki faktički dug.

Dvadesetak dana posle odluke Dragoslava Markovića da zatraži zaštitu jugoslovenskog predsednika, za Tita je, u njegovom kabinetu, pripremljena specijalna strogo poverljiva informacija, koja je nosila naslov “Zapažanja o nekim neslaganjima, otporima i polemikama sa zvaničnim stavovima druga Tita u SR Srbiji”.

U ovom nepotpisanom dokumentu, koji je, sudeći po stilu kojim je formulisan, pripremio tadašnji Titov specijalni savetnik za bezbednost, general Ivan Mišković, Marko Nikezić je obeležen kao vođa frakcionaške grupe koja više od godinu i po dana “direktno ili indirektno polemiše sa stavovima druga Tita”:

- Polemika je od samo početka ustavnih promena preneta i u neke komitete i organizacije SK, intelektualne krugove, štampu i sredstva informisanja - kaže se u ovoj informaciji, u kojoj se Nikezić i njegovi saradnici najoštrije sumnjiče što su govorili ono što se mesecima moglo čuti u svim delovima Jugoslavije:

- Da se ustavne promene vrše u zatvorenom krugu političkog i državnog vrha.

- Da je javna diskusija svedena na običnu formalnost.

- Da ne možemo svaki dan menjati Ustav i improvizovano vršiti promene.

Nikeziću se kao dokaz frakcionaškog delovanja knjiži i to što je “Vašington post” napisao da on “pripada grupi umerenih”, što ga Radio Keln svrstava među “predstavnike progresivnog i modernog kursa”, i što je atinski “Elefteros kosmos” konstatovao da se “Nikezić stavio na čelo jednog pokreta protiv oživljavanja staljinizma u Jugoslaviji”.

Najoštrije mu je zamereno i što se suprotstavljao “stavovima druga Tita o potrebi monolitnosti u SK”, jačanju “otuđenih centara moći” i “reafirmaciji neostaljinizma”.

Mesec dana posle Markovićeve odluke da zatraži Titovu zaštitu, jugoslovenski predsednik je 11. aprila 1972. na Brionima primio vodeće srpske političare.

Neposredno pred Titov susret sa srpskim rukovodstvom, Dolanc se na Brionima sreo sa Nikezićem i Latinkom Perović. Rekao im je da je Tito veoma ljut na njih i da je pripremio čitav spisak zamerki koje će im reći, što su predsednik i sekretar CK Srbije shvatili kao želju Dolanca da ih zaplaši.

Tito je i dalje bio opsednut borbom protiv ideoloških neistomišljenika.

- Ne budite prema njima tako tolerantni. Treba ih javno raskrinkati. Pokrenite sve u borbu protiv svih tih elemenata. A pristupite i krivičnom gonjenju i razobličavanju tih neprijatelja.

Naročito je bio kivan na Aleksandra Rankovića, generala Rada Hamovića, bivšeg srpskog i saveznog sekretara za unutrašnje poslove Vojina Lukića, koga je, bez obrazloženja, nazivao “pravim Al Kaponeom,” a apostrofirao je i Dobricu Ćosića:

- On je opasan velikosrpski nacionalista, bez obzira na to što ga ja smatram dobrim književnikom.

Na zub je uzeo i vladiku žičkog, dr Vasilija Kostića, a po drugi put je pominjao i Rankovića i “sve te elemente”:

- Zaboravio sam cifru, ali mislim da na 14 važnih pozicija imate bivše četnike.

Nikezić: - Mislite u kulturi i trgovini. Imamo i ibeovaca, koji su posle posvršavali fakultete, doktorirali pa se vratili na univerzitete...

Latinka Perović: - Čak ih je bilo i u vojnim komitetima za narodnu odbranu.

Tito: - Oni pokušavaju da zauzmu pozicije, htjeli bi negdje da imaju jača uporišta, naročito ih interesira Armija. A, nažalost, ima u Armiji nešto ljudi, naročito penzionisanih, koji su prilično na liniji Rankovića.

Nikezić: - Jesu li to samo penzionisani, ili ima nešto i u Armiji?

Tito: - Ima ih nešto i u Armiji. Da se vratim na Ćosića. Ponavljam, da to nije jednostavna stvar, ako se njima pusti da dalje razvijaju velikosrpski nacionalistički kurs u Srbiji. Treba mobilisati sve partijske organizacije da ih se onemogući. A to rukovodstvo treba raskrinkati. Na primjer, ko je taj Žika Stojković (književni istoričar), Sveta Lukić (pisac)i drugi.

Latinka Perović: - Taj je radio za sve policije, druže Tito...

Tito: - Radi u izdavačkom preduzeću “Prosveta”.

Latinka Perović: - On je otišao u inostranstvo...

Tito: - Imate tamo čitav niz ljudi koje bi trebalo javno raskrinkati, boriti se protiv njih. Taj Đurić je sada pred hapšenjem, Vlado ili se tako zove?

Draža Marković: - Mihailo (Đurić, koji je 1971. kritikovao ustavne amandmane, tvrdeći da oni razgrađuju Jugoslaviju.)

Tito: Pa onda Stipčević, pa neki Mojsilović Bora, pa Mikić itd. Imate vi dosta tih protivnika, i to jakih i sposobnih, koji se bore protiv našega sistema, u centru naše prestonice.

- Vi ste kazali da ćete “Jež”... dajte to već jedanput promijenite.

Draža Marković: - Promenjeno je...

TITU POMILOVANjA, KOČI SMRT

Titovi nesporazumi sa Kočom Popovićem počeli su još septembra 1966, čim je izabran na funkciju potpredsednika Jugoslavije.

Scena se odigrala na terasi hotela “Neptun” na Brionima. Popović je doručkovao kad je stolu prišao saradnik Titovog kabineta i predao mu neki koverat:

- Druže Koča, predsednik želi da vi potpišete...

Popović je pročitao prvu stranu, pogledao drugu i iznenada zgužva papir i rekao:

- Od ovog momenta počinjem borbu za ukidanje funkcije potpredsednika Republike! - rekao je jugoslovenskom ambasadoru u Italiji, koji je sedeo pored njega:

- Zamisli, šta mi je Tito poslao? Poslao mi je da potpišem odbijanje molbe za pomilovanje osuđenika na smrt!...

- Moj prvi potpis kao potpredsednika Republike - smrt!

- Ti znaš, Tito potpisuje samo pomilovanja... Lepo, predsednik - pomilovanja, a potpredsednik - smrti!