Dogovor pored kamina

MESEC dana posle pomirljivog razgovora s delegacijom Srbije na Brionima, Tito je krenuo u posetu zapadnoj Srbiji. Na kraju turneje Dragoslav Marković priredio je Titu svečanu večeru na Zlatiboru, na kojoj je ozvaničen raskol među najvišim srpskim funkcionerima.

Marković se u zdravici distancirao od dotadašnje politike srpskog rukovodstva da Srbija ne treba da snosi veću odgovornost za Jugoslaviju od drugih jugoslovenskih republika, jer je prihvatanje takve teze otvaralo mogućnost za veće tutorstvo jugoslovenskog partijskog centra nad Srbijom.

Tito je bio više nego zadovoljan što mu Marković omogućuje da posle Hrvatske Jugoslaviju spasava i od Srbije.

Za vreme boravka na Zlatiboru Tito i Marković su razgovarali i u četiri oka:

- Razgovarao sam - piše Marković u svom dnevniku - dugo, uz kamin, sa Titom. On je i dalje nezadovoljan stanjem (u Srbiji). Nikezića, Koču, Tepavca, Latinku - ne može da primi. “Ne radi se o razlikama. To je drugi koncept, to je druga pozicija” - kaže.

Nekoliko dana posle Titovog razgovora sa Dragoslavom Markovićem pored kamina na Zlatiboru, Nikezić i Latinka Perović sreli su se sa Edvardom Kardeljem, koji im je najviše zamerio što se opiru Titovoj politici čvrste ruke:

- Vi govorite o nacionalizmu, a išla si (obraća se Latinki Perović) na noge (Dobrici) Ćosiću u Srpsku književnu zadrugu.

- Vi ne shvatate odnos snaga, a on je takav da ako ne stegnemo mi, stegnuće drugi.

Perovićeva mu je odgovorila istom merom:

- Ako vas dobro razumem, vi tražite da mi budemo staljinisti da to ne bi postao neko drugi. Ali zar je staljinizam alternativa za Jugoslaviju?

- Vi ste bili tvorac (jugoslovenskog) sistema, a sada ne verujete u njega. Ne možemo dozirati demokratiju.

- Što se, pak, Srpske književne zadruge tiče: izvinite, ali ko sam ja da ne odem u tu ustanovu? Ona okuplja veoma veliki deo stvaralačke srpske inteligencije. Sa tim ljudima se mora razgovarati.

Mesec i po dana nakon njegove zlatiborske zdravice Titu, na predlog Dragoslava Markovića u Beogradu je održan konsultativni sastanak vodećih srpskih funkcionera. Predsedavao je Nikezić, a na dnevnom redu su bile nedoumice oko tzv. druge faze saveznih ustavnih promena.

Opšte je uverenje da se i u ovu fazu ustavnih promena, kojima se menjaju i sami temelji Jugoslavije, ušlo bez jasne platforme, što stvara još veće mogućnosti za nametanje neprihvatljivih rešenja i za isključivanje iz ovih važnih poslova čak i uže stručne i političke javnosti. Sa Kosova su već bila najavljena “izvesna neslaganja” sa polaznim osnovama ustavnih promena u Srbiji, a o zahtevima kosovskih funkcionera za federalnim uređenjem Srbije najviši republički funkcioneri “obavešteni su iz štampe”.

U Saveznoj ustavnoj komisiji, koju vodi Edvard Kardelj, čula su se ekstremna mišljenja, po kojima odlučivanje o svim pitanjima za koja je potrebno mišljenje republika sa saveznog nivoa treba preneti u nadležnost republika. Izuzev Srbije i Crne Gore, sve druge republike žele da se pretvore u nacionalne države i da se nacionalno izraze “u svim konsekvencama”.

Predsednik Republičke konferencije Socijalističkog saveza Srbije Predrag Ajtić saopštava da sva rešenja za tzv. drugu fazu ustavnih promena priprema nekolicina članova Koordinacionog tela Savezne ustavne komisije, da njihovi predlozi nemaju nikakve alternativne solucije i da nema nikakvih institucionalnih mogućnosti da se utiče na njen rad.

U saveznim ustavnim amandmanima su ostala dva embriona: Jugoslavija kao savez država i kao savezna država. Po mišljenju Ajtića, svi su za drugo rešenje, “a ponašaju se po prvom”.

Nikezić je tražio da se pripreme precizne računice o svim mogućim scenarijima, a Dragoslav Marković je na kraju rasprave iznenada postavio pitanje odnosa u vođstvu Srbije. Tvrdio da se u kuloarima mnogo govori o “podelama u rukovodstvu Srbije”, da njega svrstavaju u konzervativce, a da Nikezića nazivaju čovekom koji je u vreme eskalacije maspoka spasio Jugoslaviju od tenkova.

Već narednog dana, 24. juna, zategnuta je omča oko Marka Nikezića i njegovih najbližih saradnika. Ta uloga pripala je Titovoj krtici u rukovodstvu Srbije, Slavku Zečeviću, koji je samo 24 časa posle otvaranja krize među najvišim funkcionerima Srbije jugoslovenskom predsedniku dostavio strogo poverljivi izveštaj “Neki elementi procene situacije u Beogradu i SR Srbiji”.

U ovom dokumentu, sročenom na nepunih 18 stranica, Zečević sugeriše Titu da ne gubi vreme i da što pre izvrši puč u Srbiji i da smeni “rukovodeći deo” CK Srbije, koji, kako kaže, planira da “doživi naredni partijski kongres i da tu pokušaju da obezbede svoje pozicije”. Predlaže da to učini što pre i zbog toga što funkcioneri CK Srbije “razmišljaju da se suprotstave ocenama koje je drug Tito dao u Užicu i u nekim drugim prilikama”, u kojima je tražio da se po Srbiji hitno hapse, osuđuju i proganjaju svi njegovi neistomišljenici.

Dižući samom sebi cenu, Zečević procenjuje da Nikezić u tome što je naumio neće uspeti, između ostalog i zbog toga što je Republički sekretarijat za unutrašnje poslove Srbije još početkom te 1972. dostavio Titu obiman materijal o neprijateljskoj delatnosti u Srbiji, u kome je navedeno da se u ovoj republici vodi evidencija o 84.700 protivnika Titovog režima.

Pojačavajući Titovo podozrenje prema Nikeziću, Zečević je jugoslovenskom predsedniku signalizirao da je na dvema nedavnim sednicama CK SK Srbije “izvršeno određeno konfrontiranje prema predsedniku republike” i da se na tim osnovama “vrši i mobilizacija čitavih partijskih rukovodstava” u Srbiji.

U ovom dokumentu Zečević je Nikezića i Latinku Perović opanjkao i zbog toga što mu nisu dali ni “da pipne Mihaila Markovića”, niti “da preduzme mere prema bilo kome, na primer na Beogradskom Univerzitetu”. Posebno što u februaru 1972. godine “nisu dozvolili preduzimanje mera prema Mihailu Đuriću”, što je u policijskom žargonu značilo hapšenje ovog istaknutog univerzitetskog profesora.

Zečević je verovatno bio nezadovoljan što je u Srbiji već treću godinu zaredom opadao broj političkih progona. Godine 1968. u Srbiji je podneto stotinu krivičnih prijava za krivična dela “protiv naroda i države”, naredne godine njihov broj je pao na 90, 1970. na 80, a 1971. godine na 47.

Zečević je posebno opservirao Nikezića:

- Mnogi smatraju da je Marko skroman, dobronameran itd., mada čovek kada ozbiljno razmišlja i posmatra čitavu stvar ne može da se otme utisku da je odavno napustio marksističku ideologiju.

- Dalja taktika vrha CK Srbije se svodi u sledećem:

- Diskreditovati Sekretarijat unutrašnjih poslova Srbije i preko toga druga Tita, koji se na informacije SUP-a oslanja. U tome smislu su se angažovali i Latinka i Marko, a uključili su kako štampu, tako i određene pojedince.