Zavesa je spuštena

Titov razgovor s takozvanim političkim aktivom Srbije bio je najduži sastanak u njegovoj karijeri. U Palati Federacije u Beogradu trajao je četiri dana, od ponedeljka do četvrtka, odnosno od 9. do 12. oktobra 1972.

Diskusija je, možda, mogla biti završena već na početku drugog dana debate, kada je Nikezić rekao da “na mesto predsednika CK Srbije treba dovesti drugog”, ali rasprava je trajala još tri dana. Gotovo svi su osećali da se radi o istorijskom trenutku, da se na ovom skupu prelamaju i neka sudbinska pitanja Jugoslavije, pa je malo ko želeo da mirno posmatra ono što se dešavalo.

Pal Šoti, član Saveta federacije: Razumem što se Nikezić napada, jer je uneo dosta novog.

Miroslav Pečujlić: Korekcijom generalne linije Saveza komunista Srbije vrši se i korekcija u celoj jugoslovenskoj partiji, a to se ne može ispravljati jednom žrtvom, ostavkom Marka Nikezića.

Dragoslav Marković: Koren neslaganja je u odnosu prema drugu Titu i neuvažavanje njegovih primedaba.

Predrag Ajtić: Posebno cenim što je sadašnje političko rukovodstvo Srbije samostalno, što u njemu sede ljudi sa kojima ne može da se manipuliše.

Četiri dana su se ređali govornici, a na najvećim mukama je bio gradonačelnik Beograda Branko Pešić, koji je bio prijatelj i sa Nikezićem i sa Markovićem: - Ja se zalažem za dobar deo stavova koje je izneo drug Draža Marković. Ali, isto tako se zalažem i za druga Marka Nikezića... Sve ovo teško doživljavam i preživljavam.

Tog dana, 12. oktobra, pred veče, iscrpljena je lista prijavljenih, a rezultat je bio porazan za Tita. Od 80 učesnika, podržao ga je jedva svaki peti. Taj poraz je dugo pamtio, što se vidi i iz zapisnika njegovog susreta sa Mađarom Janošom Kadarom, kome je Tito priznao: - Moram da kažem da sam ostao u manjini; podršku je dobilo liberalističko rukovodstvo... Na mojoj strani bilo je samo par drugova... Ja sam onda riješio da ne dam završnu riječ toga dana, kada je rasprava završena.

Tito Kadaru nije rekao, ali iz drugog izvora saznajemo da je i po okončanju rasprave strepeo za ishod svog puča u Srbiji. Najviše se plašio reakcije CK Srbije, koji je listom bio za Nikezića i njegovu politiku:

- Već smo ustajali - svedoči Latinka Perović - kad nam je doviknuo: “Nemojte sazivati CK Srbije!” Kad su mu odgovorili da to neće uraditi, odahnuo je, ali ni dalje nije znao kako će izbeći poraz. Odlučio se za solomonsko rešenje: čak za tri dana odložio je svoju završnu reč. A obrazloženje za odlaganje saopštavanja odluke koju je odavno doneo zauzima verovatno počasno mesto Titove svetski respektibilne demagogije: - Ja sjedim ovdje četiri dana. Vi znate da ja imam mnogo zaduženosti kao šef države. Meni se mnogo materijala nakupilo i zbog toga ne mogu sutra to vršiti, jer moram te stvari rešavati, svoje državne obaveze... To je jedno. A dozvolite mi da se malo odmorim, i da malo razmislim o čitavoj diskusiji koja je tu bila...

U ponedeljak, 16. oktobra, u 10 časova, kad je Tito odlučnim korakom seo na svoje mesto, praktično svi prisutni su imali osećaj da prisustvuju istorijskom trenutku.

Stane Dolanc: Ima reč drug Tito.

- Pažljivo sam četiri dana slušao sve diskusije koje su vođene na ovom sastanku.

- Odmah da kažem da nemam namjeru da se postavljam u ulogu arbitra.

Velika većina je prihvatila moju uvodnu riječ, a bilo je i onih koji se nisu izjasnili.

Imam utisak da je kod vas odnos prema klasnom neprijatelju bio liberalniji i u idejno-političkom konfrontiranju i u pogledu krivičnog gonjenja, pa i prikazivanja kroz sredstva informisanja.

- I to je izazvalo nepovjerenje u međusobnim odnosima između partijskih foruma u Srbiji i Jugoslaviji uopće. To se kod vas opravdavalo time da se borba vodi protiv ideja, a ne protiv ljudi, i upotrebom drugih demokratskih metoda, kao da ljudi nisu nosioci ideja.

- Bilo je pojedinih slučajeva kada se nepovoljno govorilo ne samo o meni kao ličnosti, već se nepovoljno i nedozvoljeno govorilo i o meni kao ličnosti i čovjeku, a nije se vodilo računa ni o tome da sam mnogo vremena predsjednik SKJ.

- Pogotovu mi je teško palo kada se počelo pričati da sam ja jedan od onih koji, tobože, žele vraćanje na staro...

Pohvalio je svog glavnog oslonca u Srbiji: - Referat druga Draže Markovića većim dijelom bio je u skladu s mojim govorima i govorima mojih saradnika... On nije bio ličan! Mene čudi zašto drugovi nisu rekli s čime se u njegovoj kritici slažu, a s čime se ne slažu.

Najneuralgičniju tačku ove rasprave, odnos manjine, ovako je razrešio: - Kada se diskutuje o liniji Partije, njenim rezultatima i slabostima, onda broj diskutanata “za” ili “protiv” nije presudan faktor za opredjeljenje i ocjenu kuda treba ići i šta treba činiti.

Zavesa je spuštena, Dolanc je brzo dohvatio mikrofon da kaže: - Zaključujem sednicu.

A “kompetentni forumi”, koji su jedino bili nadležni da vrše “personalna pomjeranja”, nisu uopšte dobili priliku da nešto kažu, a kamoli da odlučuju o stvarima koje su bile u njihovoj isključivoj kompetentnosti.

Tito, Kardelj, Dolanc i drugi organizatori poslednjeg puča u bivšoj Jugoslaviji, koji je pokopao sve nade za demokratsko razrešenje jugoslovenske krize, doveli su “kompetentne forume” pred svršen čin.

Pre nego što je preko Tanjuga objavljena Titova presuda, Nikezić i Latinka Perović su se sreli s Titom.

Tito: Pa?

Nikezić: Posle Vašeg govora, ostalo je da se osnaži naša već najavljena ostavka.

Tito: Zašto? Ja vas nisam dezavuisao.

Nikezić: Jasno ste se opredelili za jednu stranu. Vi ste se u svom govoru direktno pozvali na Dražu Markovića.

Tito: Taj dio govora može da se izostavi.

Dva dana kasnije Marko Nikezić i Latinka Perović su se poslednji put sreli s Titom u Belom dvoru u Beogradu.

Tito: Koga predlažete da dođe na vaša mjesta?

Nikezić: Tu su Draža i Pera (Stambolić).

Tito: Draža i Pera? To je sjaši Kurta da uzjaši Murta.

Draža Marković je pobedu nad Nikezićem platio koncesijama za veća ustavna ovlašćenja pokrajina i udaljavanje Kosova i Vojvodine od Srbije, a u svom dvorištu posmenjivao je na hiljade političara, novinara, kulturnih radnika, direktora... Smenjeni su glavni urednici “Politike”, “Večernjih novosti”, NIN-a, “Ekonomske politike”, TV Beograd i novosadskog “Dnevnika” - Aleksandar Nenadović, Mirko Stamenković, Frane Barbijeri, Ljubomir Veljković, Veroslava Tadić i Dimitrije Čičovački. Posle smene liberala u Srbiji je pod potpunu kontrolu vlasti stavljena čak i verska štampa, pa je “Pravoslavlje”, list Srpske patrijaršije, na prvoj strani svog februarskog broja 1973. objavio uvodni tekst pod naslovom: “I Sveti Sava je praktikovao ekumenizam i samoupravljanje”!

Čistka direktora

NA udaru se našlo i četrdesetak najuspešnijih srpskih direktora, koji su anatemisani tada opasnom ideološkom etiketom “tehnomenadžera”, a uklonjeni su i mnogi tržišno i svetski orijentisani privredni stručnjaci, koji su preko noći postajali prezreni tehnokrati. Među njima su bile i perjanice srpske privrede: direktor Elektronske industrije u Nišu Vladimir Jasić, direktor Preduzeća robnih kuća “Beograd” Čedomir Jelinić, direktor Zavoda “Crvena zastava” Prvoslav Raković, direktor Valjaonice bakra u Sevojnu Vlajko Brković, direktor “Intereksporta” Aleksandar Čizmić, direktor “Generaleksporta” Milorad Savićević, direktor Novosadskog sajma Milan Novković.

Stane Dolanc je bio Titova desna ruka

Titov razgovor s takozvanim političkim aktivom Srbije bio je najduži sastanak u njegovoj karijeri. U Palati Federacije u Beogradu trajao je četiri dana, od ponedeljka do četvrtka, odnosno od 9. do 12. oktobra 1972.

Diskusija je, možda, mogla biti završena već na početku drugog dana debate, kada je Nikezić rekao da “na mesto predsednika CK Srbije treba dovesti drugog”, ali rasprava je trajala još tri dana. Gotovo svi su osećali da se radi o istorijskom trenutku, da se na ovom skupu prelamaju i neka sudbinska pitanja Jugoslavije, pa je malo ko želeo da mirno posmatra ono što se dešavalo.

Pal Šoti, član Saveta federacije: Razumem što se Nikezić napada, jer je uneo dosta novog.

Miroslav Pečujlić: Korekcijom generalne linije Saveza komunista Srbije vrši se i korekcija u celoj jugoslovenskoj partiji, a to se ne može ispravljati jednom žrtvom, ostavkom Marka Nikezića.

Dragoslav Marković: Koren neslaganja je u odnosu prema drugu Titu i neuvažavanje njegovih primedaba.

Predrag Ajtić: Posebno cenim što je sadašnje političko rukovodstvo Srbije samostalno, što u njemu sede ljudi sa kojima ne može da se manipuliše.

Četiri dana su se ređali govornici, a na najvećim mukama je bio gradonačelnik Beograda Branko Pešić, koji je bio prijatelj i sa Nikezićem i sa Markovićem: - Ja se zalažem za dobar deo stavova koje je izneo drug Draža Marković. Ali, isto tako se zalažem i za druga Marka Nikezića... Sve ovo teško doživljavam i preživljavam.

Tog dana, 12. oktobra, pred veče, iscrpljena je lista prijavljenih, a rezultat je bio porazan za Tita. Od 80 učesnika, podržao ga je jedva svaki peti. Taj poraz je dugo pamtio, što se vidi i iz zapisnika njegovog susreta sa Mađarom Janošom Kadarom, kome je Tito priznao: - Moram da kažem da sam ostao u manjini; podršku je dobilo liberalističko rukovodstvo... Na mojoj strani bilo je samo par drugova... Ja sam onda riješio da ne dam završnu riječ toga dana, kada je rasprava završena.

Tito Kadaru nije rekao, ali iz drugog izvora saznajemo da je i po okončanju rasprave strepeo za ishod svog puča u Srbiji. Najviše se plašio reakcije CK Srbije, koji je listom bio za Nikezića i njegovu politiku:

- Već smo ustajali - svedoči Latinka Perović - kad nam je doviknuo: “Nemojte sazivati CK Srbije!” Kad su mu odgovorili da to neće uraditi, odahnuo je, ali ni dalje nije znao kako će izbeći poraz. Odlučio se za solomonsko rešenje: čak za tri dana odložio je svoju završnu reč. A obrazloženje za odlaganje saopštavanja odluke koju je odavno doneo zauzima verovatno počasno mesto Titove svetski respektibilne demagogije: - Ja sjedim ovdje četiri dana. Vi znate da ja imam mnogo zaduženosti kao šef države. Meni se mnogo materijala nakupilo i zbog toga ne mogu sutra to vršiti, jer moram te stvari rešavati, svoje državne obaveze... To je jedno. A dozvolite mi da se malo odmorim, i da malo razmislim o čitavoj diskusiji koja je tu bila...

U ponedeljak, 16. oktobra, u 10 časova, kad je Tito odlučnim korakom seo na svoje mesto, praktično svi prisutni su imali osećaj da prisustvuju istorijskom trenutku.

Stane Dolanc: Ima reč drug Tito.

- Pažljivo sam četiri dana slušao sve diskusije koje su vođene na ovom sastanku.

- Odmah da kažem da nemam namjeru da se postavljam u ulogu arbitra.

Velika većina je prihvatila moju uvodnu riječ, a bilo je i onih koji se nisu izjasnili.

Imam utisak da je kod vas odnos prema klasnom neprijatelju bio liberalniji i u idejno-političkom konfrontiranju i u pogledu krivičnog gonjenja, pa i prikazivanja kroz sredstva informisanja.

- I to je izazvalo nepovjerenje u međusobnim odnosima između partijskih foruma u Srbiji i Jugoslaviji uopće. To se kod vas opravdavalo time da se borba vodi protiv ideja, a ne protiv ljudi, i upotrebom drugih demokratskih metoda, kao da ljudi nisu nosioci ideja.

- Bilo je pojedinih slučajeva kada se nepovoljno govorilo ne samo o meni kao ličnosti, već se nepovoljno i nedozvoljeno govorilo i o meni kao ličnosti i čovjeku, a nije se vodilo računa ni o tome da sam mnogo vremena predsjednik SKJ.

- Pogotovu mi je teško palo kada se počelo pričati da sam ja jedan od onih koji, tobože, žele vraćanje na staro...

Pohvalio je svog glavnog oslonca u Srbiji: - Referat druga Draže Markovića većim dijelom bio je u skladu s mojim govorima i govorima mojih saradnika... On nije bio ličan! Mene čudi zašto drugovi nisu rekli s čime se u njegovoj kritici slažu, a s čime se ne slažu.

Najneuralgičniju tačku ove rasprave, odnos manjine, ovako je razrešio: - Kada se diskutuje o liniji Partije, njenim rezultatima i slabostima, onda broj diskutanata “za” ili “protiv” nije presudan faktor za opredjeljenje i ocjenu kuda treba ići i šta treba činiti.

Zavesa je spuštena, Dolanc je brzo dohvatio mikrofon da kaže: - Zaključujem sednicu.

A “kompetentni forumi”, koji su jedino bili nadležni da vrše “personalna pomjeranja”, nisu uopšte dobili priliku da nešto kažu, a kamoli da odlučuju o stvarima koje su bile u njihovoj isključivoj kompetentnosti.

Tito, Kardelj, Dolanc i drugi organizatori poslednjeg puča u bivšoj Jugoslaviji, koji je pokopao sve nade za demokratsko razrešenje jugoslovenske krize, doveli su “kompetentne forume” pred svršen čin.

Pre nego što je preko Tanjuga objavljena Titova presuda, Nikezić i Latinka Perović su se sreli s Titom.

Tito: Pa?

Nikezić: Posle Vašeg govora, ostalo je da se osnaži naša već najavljena ostavka.

Tito: Zašto? Ja vas nisam dezavuisao.

Nikezić: Jasno ste se opredelili za jednu stranu. Vi ste se u svom govoru direktno pozvali na Dražu Markovića.

Tito: Taj dio govora može da se izostavi.

Dva dana kasnije Marko Nikezić i Latinka Perović su se poslednji put sreli s Titom u Belom dvoru u Beogradu.

Tito: Koga predlažete da dođe na vaša mjesta?

Nikezić: Tu su Draža i Pera (Stambolić).

Tito: Draža i Pera? To je sjaši Kurta da uzjaši Murta.

Draža Marković je pobedu nad Nikezićem platio koncesijama za veća ustavna ovlašćenja pokrajina i udaljavanje Kosova i Vojvodine od Srbije, a u svom dvorištu posmenjivao je na hiljade političara, novinara, kulturnih radnika, direktora... Smenjeni su glavni urednici “Politike”, “Večernjih novosti”, NIN-a, “Ekonomske politike”, TV Beograd i novosadskog “Dnevnika” - Aleksandar Nenadović, Mirko Stamenković, Frane Barbijeri, Ljubomir Veljković, Veroslava Tadić i Dimitrije Čičovački. Posle smene liberala u Srbiji je pod potpunu kontrolu vlasti stavljena čak i verska štampa, pa je “Pravoslavlje”, list Srpske patrijaršije, na prvoj strani svog februarskog broja 1973. objavio uvodni tekst pod naslovom: “I Sveti Sava je praktikovao ekumenizam i samoupravljanje”!

Čistka direktora

NA udaru se našlo i četrdesetak najuspešnijih srpskih direktora, koji su anatemisani tada opasnom ideološkom etiketom “tehnomenadžera”, a uklonjeni su i mnogi tržišno i svetski orijentisani privredni stručnjaci, koji su preko noći postajali prezreni tehnokrati. Među njima su bile i perjanice srpske privrede: direktor Elektronske industrije u Nišu Vladimir Jasić, direktor Preduzeća robnih kuća “Beograd” Čedomir Jelinić, direktor Zavoda “Crvena zastava” Prvoslav Raković, direktor Valjaonice bakra u Sevojnu Vlajko Brković, direktor “Intereksporta” Aleksandar Čizmić, direktor “Generaleksporta” Milorad Savićević, direktor Novosadskog sajma Milan Novković.