Medijska psihološka obmana

PREDSEDNIK Budžetskog odbora je tada bio Robert Dagton iz Demokratske stranke koji je dobio zaduženje od tri porodice da konstantno podseća kongresmene kako je marihuana opasna za američku mladež. U svom obrazloženju pozivao se, naravno, na ono što su “otkrili” Herstovi mediji u svojoj već odrađenoj medijskoj kampanji.

Ovom uredbom je zahtevano da proizvođači, uvoznici, prodavci i korisnici marihuane budu ubeleženi u registar federalne vlade i da plaćaju radnu taksu. Tražen je takođe veliki broj administrativnih podataka u brojnim dokumentima (naravno sa ciljem da se proizvođači konoplje obeshrabre). Naloženo je plaćanje takse od jednog dolara po proizvedenoj unci, za registrovane, i 100 dolara, takođe po unci, na neregistrovane učesnike u poslu sa konopljom.

To je svakom slučaju, za svakog proizvođača bilo previše. Tih godina u bilo kojoj njujorškoj čajdžinici cagarete od marihuane mogle su da se kupe za 25 centi, što znači da je jedna unca marihuane mogla da se nabavi na ulici za nekoliko dolara.

Ministarstvo finansija imalo je problem u traženju načina da kriminalizuje pušenje marihuane, a da ne prekrši američki ustav.

Anslinger je čak sedam godina nastojao da izdejstvuje krivičnu odgovornost za sve distributere, prodavce i korisnike marihuane. On je “stručno” i sa autoritetom državne institucije ispred koje je nastupao tvrdio da marihuana izaziva agresivnost kod onih koji je puše kao cigaru i da je baš ona uzrok sve većeg broja nasilničkog ponašanja pojedinaca. Naravno, mislio je na nasilje među crncima, koji su inače po prirodi daleko agresivniji i energičniji. Međutim, videćemo uskoro da je samo nakon pet godina rekao nešto sasvim drugo.

Tako su konačno došli do toga da korišćenje marihuane nije za krivično gonjenje, već je samo nametnuta taksa. I to je najbolja potvrda da stvarnog dokaza o njenoj štetnosti nikada nije ni bilo.

Pomenuta uredba o taksi na marihuanu napravljena je po uzoru na Uredbu o korišćenju vatrenog oružja. Pošto je u vreme prohibicije alkohola došlo do učestalog korišćenja pušaka i pištolja u uličnim obračunima sa policijom, vlada je nastojala da prodaju oružja i njegovu slobodnu upotrebu ograniči, ali Ustav je bio, i ostao do danas, velika prepreka. Tako je izglasan u Kongresu zakon koji je samo nametnuo taksu na neprijavljano i neregistrovano posedovanje oružja.

Predsednik Franklin Ruzvelt je 2. avgusta 1937. potpisao ovaj zakon o taksi na poslove sa konopljom. Tako je od septembra 1937. godine najkorisniji i najisplativiji poznat usev na svetu - Canabis sativa tj. konoplja postao u SAD “opasna opojna droga” - marihuana.

Bio je to veliki dobitak za privatni korporativni biznis sa naftom i ogroman gubitak za američki narod i državu.

Kada je Američko lekarsko udruženje (AMA) shvatilo da je marihuana u stvari obična konoplja koju su koristili kao lek preko stotinu godina (i to upravo zbog njene psihoaktivne komponente Delta-9-tetrahydrocannabinol) bilo je previše kasno. Dr Džejms Vudvord, lekar i advokat, izjavio tek nekoliko godina kasnije pred Kongresom (kada je traženo da se zakon ukine) da je samo to bio razlog što se Asocijacija nije založila protiv donošenje tog zakona. Dakle, nisu se usprotivili jer nisu povezali pojam marihuana sa konopljom.

Medijska psihološka obmana je očito uspela. Zapravo samo nekoliko ljudi u SAD, u to vreme, shvatilo je prevaru.

Novi zakon je konoplju ubrzo učinio neprofitabilnom na američkom tržištu. Njena proizvodnja je opala, i sva konoplja koja je bila Americi neophodna, morala se uvoziti dodatno iz Evrope. London je likovao.

Oporezivanjem proizvodnje konoplje došlo je do velikog zaokreta u tekstilnoj industriji u SAD. Rokfeleri, koji su, takođe, monopolski krišom kontrolisali tekstilnu industriju, brže-bolje su, po nalogu iz Londona, počeli da favorizuju pamuk, koji se uvozio iz britanskih kolonija, posebno iz Indije.

Uvođenje takse uzgajivačima konoplje imalo je za Rokfelere i britansku aristokratiju i dodatnu korisnu vrednost - sav novac koji je američka federalna država formalno naplaćivala ulazio je u njihovu privatnu banku Federalne rezerve.

Kako su to uspeli? Pa još jednom mahinacijom.

Naime, Džon. D. Rokfeler je prevazišao svoj problem sa rasparčavanjem firme Standard oil, tako što je stvorio novu varku čak i veću nego sa Union Tanker Car Company. On je sa ogromnom količinom novca stvorio (uz “malu” pomoć Londona i nekoliko nemačkih bankara poput Varburga i Šifa) dvanaest velikih holding (umreženih) banaka koje su kasnije postale poznate kao američka centralna banka FED (Federal reserve). Zavera je onda sklopljena nastojanjem da se ovaj bankarski holding (koji je koncentrisao veliku količinu zlata) na neki način “proda” (ili bolje ustupi) američkoj državi odnosno samom Kongresu koji bi tobože njome upravljao. Amerika nije imala toliku količinu zlata da bi mogla da uvozi svojim dolarima ogromnu količinu robe, pa su se Rokfelerovi bankari ponudili da oni ustupe svoje privatno zlato i emituju dolare za državne potrebe.

To znači da bi emitovanje dolara kao nacionalne monete bilo formalno pod kontrolom Kongresa i vlade, a zapravo je to radio holding privatnih banaka. Promućurni pojedinci, koji su shvatili ovu bankarsku prevaru i žestoko se suprotstavljali, bili su šikanirani, ucenjeni, likvidirani... Ova bankarska klika je zahvaljujući ucenjenom Vudrou Vilsonu, koga su doveli u Belu kuću, uspela da potpiše veliku osnivačku povelju, po kojoj je 1913. godine ovaj privatni bankarski holding postao američka centralna banka (FED) sa ekskluzivnim pravom da emituje američke dolare i daje američkoj državi pozajmice.

Tako je korumpirani američki Kongres ustupio ovoj privatnoj banci da vodi monetarnu politiku SAD. Kada se početkom šezdestih godina američki predsednik, Džon F. Kenedi, drznuo da bez odobrenja FED-a emituje dolare i još jednom pokaže neposlušnost prema ovom klanu,odredio je svoju tragičnu sudbinu.

Sav novac od federalnih taksi koje se od 1913. prikupljaju u SAD ide u FED (kao u centralnu banku). To su takse na gas, na dobit, na dohodak, carine na uvoznu robu, izvozni poslovi i sve vrste akciza. Svi mogući doprinosi za zdravstveno i socijalno i ostala osiguranja koje poslodavci uplaćuju za svoje zaposlene, završavaju u FED-u.

U američkoj praksi, sve takse i porezi koji se ubiraju unapred, obično su preplaćeni. Svi oni koji na kraju fiskalne godine traže povraćaj novca, preko Internal Revenue Service (poreske uprave), u stvari čekaju da im se vrati novac koji je do tada čuvao FED. Konačno kada dođe vreme za vraćanje novca, FED vraća tačno onaj iznos koji je uplaćen kao višak, ali bez obračunate godišnje kamate. Prosto rečeno, kada ovi bankari zajme pare građanima ili državi, to ide sa kamatom, a kada građani preplate porez ili osiguranje FED-u, onda se kamata ne računa. To je jednostavna stvarnost “novog sveta”, skrojena po meri međunarodnih bankara.