Partija proterala kudelju

Godišnji izveštaji o poslovanju kudeljare “Partizan” iz Novih Kozaraca danas su dostupni svim istraživačima i analitičarima naše stvarnosti. Iz njih se vidi da je preduzeće uspešno radilo, širilo kapacitete i zapošljavalo sve više radnika. Njegova likvidacija, krajem sedme decenije prošlog veka, bila je šok za sve zaposlene i stanovnike Novih Kozaraca i okolnih mesta. Za takvu odluku nije bilo nikakvog ekonomskog opravdanja.

Po partijskoj direktivi, ova uspešna industrija konoplje u Vojvodini 1977. godine naprasno je izbrisana “iz spiska živih”. Mašine su utovarene u kamione i odnete u nepoznatom pravcu, a zgrada kudeljare sravnjena je sa zemljom tako da danas o njenom postojanju nema nikakvih vidljivih tragova. Radnici su ostali bez posla, a privredeni rast čitavog kraja je naglo usporen.

SFR Jugoslavija je očigledno morala, naredbom sa Zapada, a pod uticajem porodica Dipon i Rokfeler, čija je City Bank bila jedan od najvećih privrednih kreditora SFRJ, da se preorijentiše na uvoz pamuka i razvoj tekstilne industrije od pamučnog vlakna. Uvoznici i prerađivači pamuka u Jugoslaviji naglo su postajali moćni tekstilni giganti. Jeftina radna snaga bila je ključni faktor ovog industrijskog zamajca i to je omogućavalo kurentnost na svetskom tržištu. Tekstilna industrija se orijentiše ka izvozu. Jedan deo tog novca, dobijenog od izvoza nikada nije ni ušao u Jugoslaviju, već je završavao na računima naših trgovinskih predstavništava po svetu, kojima će niz godina zaspravo upravljati Udba. Taj novac je korišćen i za punjenje takozvanog paralelnog državnog budžeta o kome se, inače, i danas u našoj javnosti malo zna. Dodajmo da je u taj budžet ulazio i deo profita od drugih eksportnih poslova, naročito građevinaca koji su podizali kapitalne objekte u nesvrstanim zemljama i koji su se vodili često i kao neneplaćeni. Iz svega što smo predočili o načinu poslovanja porodica Dipon i Rokfeler, jasno je da je deo ovog kolača i kod njih završavao. u Jugoslaviji je farmaceutska i hemijska industrija, takođe, bila veoma razvijena, pre svega zahvaljujući stranim licencama, ali i jeftinoj radnoj snazi. Za to je najbolji primer industrija viskoznog vlakna u Loznici.

U tekstilnoj industriji u Srbiji vodeću poziciju preuzeo Yumco iz Vranja, sa 22 fabrike i kapitalom od oko 500 miliona dolara, i godišnjim izvozom od čak 200 miliona dolara.

I ovaj gigant je poslednjom privatizacijom, nakon oktobarskih promena 2000. godine, potpuno uništen. Danas se više ne uvozi ni pamuk, nema tehnoloških licenci za preradu, već isključivo se kupuju gotovi odevni predmeti Made in China. Tamo je radna snaga još jeftinija i tu su usmerene investicije Rokfelera i Dipona. Zato su fabrike iz ovog dela industrijskog kompleksa u Srbiji, i okruženju, morale da budu uništene, da ne bile konkurencija moćnim svetskim magnatima.

Proizvodnja konoplje u Srbiji danas zakonom nije zabranjena. Naprotiv, ona je dozvoljena, ali samo ukoliko uzgajivač može da dokaže da je sadi zarad industrijske upotrebe. Tako se od uzgajivača očekuje da ima ugovor sa nekom firmom koja se bavi industrijskom obradom konoplje. U protivnom se pretpostavlja da se gaji isključivo kao narkotik. Osim posedovanja ugovora nije potrebna nikakva druga dozvola za njeno uzgajanje. A s kim napraviti ugovor kada je prerađivačka industrija potpuno uništena?

Ovih dana u Srbiji smo svedoci kampanje (iz neimenovanih krugova) za legalizaciju marihunae, ali samo za medicinsku upotrebu. Naravno, ovakav kontrolisan uzgoj će obavljati neka strana privatna firma odabrana na vešto smišljenom tenderu ili opet neki tajkun zarad interesa već pominjanog kartela. Kod nas niko i nema iskustva sa preradom konoplje. Na ovo nas upućuje već započeta medijska kampanja gde popularne dnevne novine (koje su mahom u stranom vlasništvu) sve više donose priče o senzacionalnim izlečenjima od raka uzimanjem ulja od konoplje. Naravno, ta navodna lečenja nikada ne isključuju korišćenje hemoterapije i zračenja, ali ispada da ulje od kanabisa leči kao čudesni napitak. Naravno, niko od “izlečenih” ne izlazi sa detaljnijim informacijama o čijem proizvodu se radi, kako su i gde kupili ulje, ko im ga je savetovao (imenom i prezimenom) i uopšte opipljivih dokaza da je do nekakvog izlečenja od kancera došlo isključivo zbog kanabisovog ulja. Naučnih referenci nema. Ova biljka, rekli smo, ima smirujuće dejstvo te prvenstveno deluje na receptore u mozgu. Nervoznim i napetim ljudima je običan “džoint” (smotuljak) savršeni lek. Od čitalaca novina, naravno i ne očekuje se da budu podozrivi kada nešto senzacionalno pročitaju i traže dokaze, već je važno podstaći njihovo verovanje. I Rokfeleri su svojevremeno prodavali jedno ulje koje je “lečilo” za mnoge bolesti nazvano “njujol”. Bilo je to obično naftno ulje. I uzeli su lepe pare.

Ali šta je sa ostalim korisnim svojstvima konoplje? Tu nema nikakve kampanje po medijima. Očigledno, industrijska primena kanabisa će ostati i dalje potisnuta. Bilo bi nedopustivo da srpski seljaci profitiraju, da selo zaživi, da konoplja zameni cement kao građevinski materijal (pošto najveće cementare drže stranci i da bi se kupio cement moraju se prvo kupiti evri, a oni se kupuju preko poslovnih banaka sa kamatom, itd). Može li da zamislite da po Srbiji ponovo niknu brojne kudeljare i potisnu tkanine od genetski modifikovanog pamuka i viskoze iz danas neformalnih kolonija - Indije, Kine, Pakistana. Veliki svetski centri moći to ne mogu dozvoliti pa će srpski seljaci i dalje biti lišeni mogućnosti da uzgajaju konoplju legalno. Zato se u javnosti i plasira “velika priča” o legalizaciji marihuane i kanabisa, ali ne konoplje. A za to su zaduženi probrani medijski likovi i kojekakvi “stručnjaci” koji jedino imaju zadatak da zamajavaju javnost.

Jedna obična fabrika koja bi, na primer, proizvodila džakove, recimo, za krompir, cement, luk, od konopljinog vlakna bila bi savršen preduzimački poduhvat. Mogle bi da se proizvode i torbe i kese od kudelje za supermarkete, umesto nerazgradive plastike. Za ovakvu fabriku uopšte nisu ni potrebne velike investicije i strani krediti, a mogla bi zaposli dovoljno ljudi u svakom nerazvijenom područiju Srbije, gde konoplja može da se uzgaja. Za to je potrebna blizina vode, gde bi se konoplja močila i obrađivala, i konačno kudeljarnica u kojoj bi se vlakna plela. I na kraju sve to bi mogli da rade ljudi bez ikakvih sofisticiranih znanja. Posla bi bilo i za i muškarce i za žene. Ovakvi džakovi bi onda mogli da nađu i put do inostranog tržišta.

Ovo je samo jedna, uzgredna ideja o tome kako bi kod nas mogla da se upotrebi kudelja, kopanja, kanabis, kučina, težina, gandži, odnosno konoplja, savršena biljka koja je mnoge gladne vratila u život. U Srbiji s obzirom na opšte teško stanje u privredi koja je zamrla, možda baš uzgoj konoplja zarad industrijskog korišćenja bio pravi put do novog života.