Burazeru, pa mi volimo Ruse

DRUGI sastanak između Draže i Tita je upriličen 26. oktobra 1941. u selu Brajići kod Valjeva. Tito je opet insistirao da se zajedničke borbe protiv okupatora nastave bez obzira na posledice, i da Mihailović pređe u njegov štab, a Mihailović da se partizanski odredi stave pod njegovu komandu, i da otpor prema Nemcima bude isključivo gerilski.

Saglasnosti nije bilo ni o čemu. Ni o Titovom zahtevu da partizani u četničke štabove i na teritoriju pod četničkom kontrolom delegiraju po jednog partizanskog komesara, ni o Mihailovićevom predlogu da partizani ukinu komesare i priznaju postojeće lokalne organe vlasti, niti o Titovoj inicijativi da četnici daju legitimitet prokomunističkim narodnooslobodilačkim odborima.

KADA su odbili sve što su jedan drugom predložili, Mihailović i Tito su prešli na razgovor o praktičnim stvarima. Teme drugog dela susreta bile su: podela novca kojeg su partizani zaplenili u trezoru Narodne banke Jugoslavije u Užicu, raspodela naoružanja iz užičke fabrike oružja, železnički saobraćaj između Užica i Čačka. Pošto su se dve strane već ranije dogovorile da plen dele na ravne časti, Mihailović je tražio polovinu deviznih rezervi, Tito je taj zahtev formalno prihvatio. Četnički i partizanski vođa su se dogovorili i o nesmetanom odvijanju železničkog saobraćaja između Užica i Čačka, a Tito je Mihailoviću obećao i da će mu iz zaliha užičke fabrike oružja ustupiti 1.200 pušaka.

DVADESETAK godina kasnije, Tito je bosanskom partijskom i republičkom rukovodstvu u poverenju detaljno opisao atmosferu koja je vladala pre i po završetku ovog susreta.

Najpre im se pohvalio kako mu je Mihailović pre dolaska u njegov štab ukazao posebnu čast, šaljući mu u susret konjički vod.

Ispričao je i šta ga je Mihailović prvo pitao kad su se sreli u njegovom štabu:

- Recite vi meni, odakle ste vi? Jeste li vi Rus?

Tito je ćutao, a Mihailović dodao:

- Nemoj, burazeru, zašto ne kažeš. Pa, mi volimo Ruse.

POŠTO se razgovor, prilikom drugog susreta Tita i Draže, odužio do duboku u noć, domaćin je gostu predložio da prenoći u jednoj obližnjoj seoskoj kući. Tito je nevoljno prihvatio. O tome će dvadesetak godina kasnije svedočiti bosanskom rukovodstvu i potanko opisati kako je proveo tu noć:

- Čitavo vrijeme ležim na trbuhu, držim pištolj kraj sebe, jer su kod nas bila dvojica četnika.

- Svi smo se pritajili i niko od nas nije cijele noći spavao.

Opisao je i kako su se sutradan rastali:

- Ujutru smo se rastali s Dražom, lijepo smo se izgrlili: "Slušaj, druže Tito!"

- Nije valjda tako rekao - dobacila je Titu supruga Jovanka Broz.

- Jeste, i on i (Dragiša) Vasić tako su me zvali.

TITO je opisao i kako ga je Vasić ispratio iz Mihailovićevog štaba:

- Sproveo nas je do automobila. Razgovarali smo usput i on meni onako tiho: "Nije ovde kako treba... Ja ću ostati kod Draže samo zato da sprečim razne elemente koji na Dražu utiču u negativnom smislu."

Tito mu nije poverovao, već ga je svojim saradnicima opisao ružnim rečima:

- To je takva lopuža jedan bio...

TITO u ovoj ispovesti saradnicima iz Bosne i Hercegovine nije rekao da je na povratku iz Brajića jedan četnički komandant bio postavio bombašku i mitraljesku zasedu koja je na rečici Skrapež pored Požege trebalo da likvidira Tita. Kad je o onome što namerava obavestio glavni četnički štab, Mihailović je naredio da se Titu ne sme ništa loše desiti, jer mu je on svojom oficirskom čašću garantovao život.

Umesto te priče, koja bi Mihailovića mogla predstaviti u boljem svetlu od one koju mu je on namenio, Tito je vodećem bosanskom komunisti Đuri Pucaru i drugim bosanskim funkcionerima otkrio zašto je on uopšte išao na razgovore s pukovnikom Mihailovićem:

- Morali smo da idemo, jer onda nije bilo jasno s Rusima. Oni su tražili da se mi s njima nekako ujedinimo.

ISHODOM susreta u Brajićima posebno su bili zadovoljni Nemci, koji su znali i razlog zbog kojeg je okončan neuspešno. Otkriva ga stranica Ratnog dnevnika Vermahta od 26. oktobra 1941. godine:

- Propali višenedeljni pregovori između Mihailovića (vođa četničkog pokreta koji je veran kralju) i Tita (vođa komunističkih partizana u Jugoslaviji) u vezi s mogućnošću zajedničke borbe protiv okupatora i to zato jer su postavljeni uslovi koje Mihailović nije mogao da prihvati.

Prema jednom nedavno otkrivenom moskovskom dokumentu, na razlaz Tita i Mihailovića uticalo je i to što Tito nije ispoštovao dogovor od 19. oktobra. Umesto da Mihailoviću, kako je obećao, ustupi polovinu novca zaplenjenog u trezoru Narodne banke Jugoslavije u Užicu, nije mu dao ništa, a od obećanih 1.200 pušaka iz predratne užičke fabrike oružja, dao mu je manje od pola - samo 500 komada.

PUKOVNIK Mihailović je, i pre i posle razgovora s Titom, apelovao na jugoslovensku izbegličku vladu u Londonu da učini sve što je u njenoj moći da se Tito privoli na zajedničku borbu protiv nemačkog i italijanskog okupatora u Srbiji i Crnoj Gori.

Tako je 19. oktobra molio generala Simovića da preko Londona i Moskve pokuša nagovoriti crnogorske komuniste da u Crnoj Gori "objedine borbu s nacionalnim snagama koje se takođe bore protiv Italijana".

Dvadesetak dana kasnije, 9. novembra, Mihailović je ponovo molio predsednika jugoslovenske vlade da izdejstvuje da se preko Radio Londona i Radio Moskve "podvuče neophodnost jedinstva u komandovanju i rukovođenju borbom protiv okupatora". I pritom naglasio da će on "lično sa svoje strane preduzeti sve potrebne mere da se već započeta borba koju su partizani nametnuli kod Požege, Čačka i Užica okonča i nesuglasice otklone".

PARTIZANSKE jedinice, pet-šest dana posle razgovora u Brajićima, napale su Požegu, jedno od važnih Mihailovićevih uporišta.

Prepad je bio izveden pod izgovorom da Mihailović priprema napad na obližnje Užice, glavnu Titovu tvrđavu. Činjenica da su osnovne četničke snage tada napadale Kraljevo, a da je Mihailović s britanskim izaslanikom Bilom Hadsonom kontrolisao situaciju oko Valjeva, mogla bi posvedočiti o tome da su optužbe o pripremi napada na Užice za Tita bile samo izgovor za napad na Požegu.

Logičnijom se čini pretpostavka da je partizansko vođstvo izvadilo ratnu sekiru i krenulo na Požegu zbog obližnjeg aerodroma koji je bio pod četničkom kontrolom, jer su tad Englezi bili najavili da će baš na taj aerodrom početi četnicima da šalju vojnu pomoć.