Kratak spoj na vezama sa Londonom

U DRUGOJ godini rata general Mihailović se sreo s jednim nepremostivim problemom. Njegove veze sa posvađanom jugoslovenskom izbegličkom vladom, jedinim političkim uporištem u svetu Jugoslovenske vojske u otadžbini, nisu funkcionisale već od sredine 1942. O tome govori šifrovana strogo poverljiva depeša koju je jugoslovenski poslanik u Carigradu Ljubomir Hadžiđorđević 17. jula 1942. poslao predsedniku izbegličke vlade, profesoru Slobodanu Jovanoviću:

- Juče sam primio od đenerala Mihailovića poruku ove sadržine: "Vesti koje se šalju vladi teško do nje stižu na vreme, a po svemu, izgleda da su cenzurisane. Na pitanja postavljena ne dobijam odgovor. Apsolutno je potrebna direktna veza između mene i vlade preko naših organa."

Ta veza, koja se održavala preko britanske Vrhovne komande za Bliski istok u Kairu, bila je problematična gotovo od početka rata, po svemu sudeći ponajviše zbog grupe sovjetskih agenata u vrhovima britanskih obaveštajnih i diplomatskih službi, koji su u građanskom ratu u Jugoslaviji navijali za komuniste i sovjetskog favorita Tita.

Od 128 depeša koje je Mihailović od jeseni 1941. do proleća 1942. poslao predsedniku jugoslovenske izbegličke vlade, čak 54 nikada nisu stigle do onoga kome su bile namenjene. A neke od onih koje su došle do Londona nisu predsedniku jugoslovenske vlade uopšte uručene na vreme. Neke su mu stavljene na uvid i sa zakašnjenjem od 30 dana.

ENGLEZI su, povrh svega, u ime jugoslovenske izbegličke vlade slali Mihailoviću odgovore na njegove depeše koje niko od članova vlade nije ni video, a u nekim slučajevima izdavali su mu u ime jugoslovenske vlade i naređenja, o kojima vlada nije ništa znala.

Zbog toga je predsednik Jovanović, 8. aprila 1942, britanskom ministru spoljnih poslova Entoniju Idnu učtivo zamerio:

- Iz svega ovoga se vidi da saradnja s (britanskim) organima koji su do sada održavali vezu između jugoslovenske vlade i đenerala Mihailovića nije bila potpuna ni savršeno prijateljska.

Tih dana navršilo se devet meseci kako su Britanci obećali pomoć Mihailovićevoj vojsci, ali od tog obećanja ništa nije realizovano.

SMETNjE na vezama obijale su se o glavu obema stranama, najviše nezaštićenom civilnom stanovništvu Jugoslavije:

- O pravim stvarima mi razgovaramo malo ili nimalo - žalio se u drugoj polovini 1942. ministar jugoslovenske izbegličke vlade Milan Grol.

- Nesreća je što je naše opštenje s generalom Mihailovićem još manje. Mi malo znamo o onome što je u zemlji, a on nije obavešten o mnogo čemu što se u svetu kuva u pitanjima opštim i onima koja se tiču naše sudbine, čak i samoga zadatka koji je on primio na sebe.

- Da je general u ozbiljnoj brizi o svemu tome, vidi se iz nastojanja na sve strane da smanji broj neprijatelja i uveća broj saradnika. On traži saradnju Albanaca, Bugara i Rumuna. On se pokazuje svesnijim no mnogi ovde spolja, kad ne zaboravlja kakva ga zadaća čeka ako bi u času sloma sila Osovine i pada režima u Zagrebu i Beogradu imao da se bori na spoljnim frontovima sa Italijanima, Nemcima, Albancima, Bugarima i Mađarima, a unutra u zemlji s haosom i građanskog i plemenskog rata.

Još više teškoća i izbeglička vlada i general Mihailović imali su sa Sovjetima.

Čim su Nemci napali Sovjetski Savez, Moskva je tražila od Tita da podigne ustanak u Jugoslaviji, ali ga je opomenula da "uzme u obzir da je u sadašnjoj etapi reč o oslobođenju od fašističkog porobljavanja, a ne o socijalističkoj revoluciji", i da je zbog toga u Jugoslaviji "neophodno razviti pokret pod parolom jedinstvenog nacionalnog fronta".

TITO je razumeo poruku, ali mu se žurilo, pa je krajem 1941. i početkom 1942. ideološki instrumentalizovao patriotska i antifašistička osećanja Srba, insistirajući u svojim porukama poslatim u Moskvu da "jedini rukovodioci u narodnooslobodilačkoj borbi moraju biti radnici i proleterizovani seljaci".

Već sredinom novembra 1941, čim joj je Mihailović javio da su "komunisti napali njegove odrede", reagovala je jugoslovenska izbeglička vlada u Londonu. Od svog poslanika u Moskvi zahtevala je "da odmah od ruske Vlade zatraži da opomene komuniste u Jugoslaviji da pomažu pukovnika Mihailovića i da sarađuju s njim protiv Nemaca". I o tome odmah obavestila Čerčilovog ministra spoljnih poslova.

Četiri dana kasnije, jugoslovenski otpravnik poslova u Sovjetskom Savezu posetio je Andreja Januarjeviča Višinskog, pomoćnika sovjetskog ministra spoljnih poslova. Zamolio ga je da saradnju Jugoslovenske vojske u otadžbini i partizana "shvati vrlo ozbiljno" i da "intervencija Moskve kod Tita mora biti energična, hitna i ubedljiva".

Višinski je hladnokrvno odgovorio:

- Vaš zahtev mi je jasan. Lično ja ne mogu dati nikakav odgovor, pošto o tome ima da rešava Vlada. Potrebno je pored toga posavetovati se i s našim vojnim stručnjacima. Učiniću sve da odgovor dobijem u toku ove nedelje.

OBEĆANI odgovor nije stigao na vreme, pa je engleska vojna misija u Sovjetskom Savezu tražila od sovjetskog Ministarstva odbrane "najhitniju intervenciju". Skrećući pažnju Sovjetima da je od prve intervencije prošlo devet dana, u engleskom memorandumu posebno je naglašeno:

- Na izričit zahtev sovjetske vlade, britanska vlada ohrabrila je ustanak u Kraljevini Jugoslaviji, a to znači da je u interesu sovjetske vlade da pomogne da se dođe do jedinstva među ustanicima u Jugoslaviji.

- Vlada Njegovog britanskog veličanstva smatra pukovnika Mihailovića kao jedinog mogućeg vođu i zbog toga sve ustaničke grupe treba da mu se potčine ili da s njim bar sarađuju.

SOVJETI su mesecima oklevali, pa je jugoslovenska vlada krajem aprila 1942. od svog poslanika u Moskvi tražila da Sovjetima predoči:

- Izdejstvujte kod sovjetske Vlade da se pozovu partizani: da prestanu s bratoubilačkim ratom i da svi idu pod Dražinu komandu protiv zajedničkog neprijatelja. Podsetite ih da je komunistima u Francuskoj izdato naređenje da idu pod komandu vođe koga narod izbaci da vodi pobunu.

Posle nekoliko dana Sovjeti su cinično odgovorili:

- Vlada Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika stoji na principijelnom stanovištu da je sav komunistički rad u inostranstvu van njenog domašaja i da je to čisto unutrašnja stvar respektivnih zemalja!

- I posle ove notorne neistine jugoslovenska izbeglička vlada je od svog poslanika u SSSR-u tražila da Sovjeti "partizanima bar kažu da im je sada zajednički neprijatelj Nemac i da ne vode bratoubilačku borbu".

O AUTORU

Pisac feljtona koji je pred vama je Pero Simić, publicista i novinar iz Beograda, autor knjige "Draža Mihailović na krstu sudbine". Napisao je više od dvadeset knjiga koje se bave novijom političkom istorijom. Pre nekoliko godina proglašen je za "najboljeg svetskog titologa". Završio je studije ekonomije u Beogradu. U vreme liberala i Marka Nikezića bio je predsednik Saveza omladine Srbije. Bio je jedan od glavnih urednika "Večernjih novosti".