Zarobiti Dražu živog

NI dok su podržavali Tita da se obračuna s Mihailovićem, Nemci nisu imali nikakvih dilema ni o jednom ni o drugom jugoslovenskom pokretu otpora. Naprotiv. Kada su iskoristili partizane da nanesu težak poraz četnicima, ponovo su se okrenuli i protiv jednih i protiv drugih. Nacistički komandant na Balkanu, general Aleksandar fon Ler, 31. marta 1943. Vrhovnoj komandi Vermahta predložio je da se pristupi "potpunom uništenju partizanskih snaga i potpunom razoružanju i likvidaciji četničkih snaga D. Mihailovića", koga je Nemačka komanda već odavno "htela da zarobi, jer je bio duša pokreta otpora u Srbiji".

Istog dana general Alfred Jodl je u ime Vrhovne komande Vermahta naredio:

- Nakon uništenja Titove komunističke države, treba pristupiti uništenju i oružanih snaga nacionalnog srpstva pod komandom D. Mihailovića, da bi se obezbedila pozadina u slučaju neprijateljskog iskrcavanja na Balkanu. Borbena dejstva izvoditi brzo i bezobzirno. S obzirom na uske veze komandanta D. Mihailovića sa italijanskim vlastima, Fireru je naročito stalo da se akcija drži u strogoj tajnosti.

Jednom puku nacističke divizije "Brandenburg" naloženo je da još pre početka operacije, s pripadnicima presvučenim u četničke uniforme, uhvati generala Mihailovića, a kad je taj plan propao, nemački general Rudolf Liters je, maja 1943, Četvrtom puku divizije "Brandenburg" izdao novu naredbu:

- Glavni cilj puka ostaje hvatanje osobe i štaba Draže Mihailovića, te zaplena njegove arhive. U isto vreme, poželjno je uništenje Tita i njegovog štaba.

General Mihailović je i ovoga puta nadmudrio Nemce koji su uspeli da zarobe Pavla Đurišića i oko 2.000 njegovih boraca.

Čim je pobegao od nemačke potere, vraćajući se posle jednogodišnje pauze ponovo u Srbiju, Mihailoviću su Britanci postavili još jedan ultimatum. Tražili su da digne ruke od Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske, ali i da njihovi oficiri komanduju jedinicama Jugoslovenske vojske u otadžbini. Prema sopstvenim rečima, general se "tada našao u najtežem položaju u životu":

- Potpuno je neosnovana tvrdnja da sa svojim trupama ne predstavljam nikakvu borbenu snagu zapadno od Kopaonika.

- Nije istina da su jedinice Jugoslovenske vojske u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni likvidirane, a još manje da tesno sarađuju sa Osovinom.

- Nije istina da se jedva može kazati da jedinice Jugoslovenske vojske uopšte postoje u Sloveniji i Slavoniji.

- Postojanje Jugoslovenske vojske priznaje kako nemačka tako i Pavelićeva neprijateljska štampa i njihova radio služba, napadajući mene lično i nazivajući moje trupe bandama Draže Mihailovića. Žalosna je činjenica da saveznici ovo negiraju. Sva ova obaveštenja znam da potiču od komunističke propagande i komunističke vojske u saradnji sa Osovinom.

- Izjavljujem da niti sam imao, niti imam, niti ću imati ma kakvu kolaboraciju sa Osovinom.

- Jugoslovenskoj vojsci se daje oblast ograničena na istoku bugarskom granicom, na severu od Dunava do Velike Morave i Ibra, i na jugu do Skoplja. Ostala oblast Jugoslavije ima da se poveri komunistima pod komandom obijača Josipa Broza zvanog Tito. Zahvaljujem na ovakvoj ponudi.

- Moji borci i ja nismo priznali kapitulaciju koju nam neprijatelj nameće, a još manje ćemo primiti kapitulaciju od strane saveznika.

- Borićemo se i dalje protiv sila Osovine kako znamo i umemo. Kao što smo se i do sada borili, iako je saveznička pomoć do sada bila toliko neznatna da se ne može smatrati drugačije do kao propaganda. Do sada primljenim naoružanjem ne bih mogao opremiti više od dvesta do trista boraca.

Tražio je od Britanaca da ga "bar ostave na miru", a jedino je prihvatio zahtev da "koordinira delatnost svih svojih snaga s planovima Vrhovne komande (Velike Britanije) na Srednjem istoku".

Posle ovako oštrog odgovora moglo se očekivati da će Britanci prekinuti veze s Mihailovićem, ali umesto očekivanog usledio je kafkijanski potez Londona. Britansko Ministarstva spoljnih poslova obavestilo je jugoslovensku izbegličku vladu da je ultimatum njihove Vrhovne komande u Kairu bila greška koju je učinio jedan njihov mlađi oficir bez znanja vrhovnog komandanta, generala Henrija Vilsona.

U proleće 1943. Tito je u depešama poslatim u Moskvu generala Mihailovića satanizovao 17 puta, Pavelića jedanput, Hitlera nijednom.

Većinu Titovih lažnih ratnih izveštaja objavljivala je ne samo sovjetska "Slobodna Jugoslavija" već su ih Staljinovi obaveštajci ubacivali i u program Radio Londona i štampali u levičarskim listovima u SAD i zemljama zapadne Evrope.

Baš tad kad su ga Englezi sumnjičili za kolaboraciju, Nemci su generala Mihailovića i njegovu vojsku smatrali najopasnijim neprijateljem u okupiranoj Jugoslaviji. Nemački obaveštajni dokument iz marta 1943. nema nikakvih nedoumica o tome:

- Mihailović je odličan vojnik i šef. Organizovao je oko šest divizija od ostataka jugoslovenske vojske.

- Vojnici odlični i disciplinovani. S malim izuzecima, svi su Srbi.

- Jedina mana te vojske je što ima ogromno nepoverenje prema Hrvatima. To nam odlično služi. Inače naš položaj u Jugoslaviji bio bi mnogo teži.

General Mihailović se i leta 1943. nadao savezničkom iskrcavanju na Jadransko more. Zbog toga je jula 1943, očekujući skoru kapitulaciju Italije, u dogovoru sa Englezima rešio da napadne i razoruža italijanske snage u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku, ali kad je izostala konkretna saveznička podrška, opet je protestovao. London se na to nije osvrtao, već je sve otvorenije počeo da favorizuje partizane.

Mihailovićeva reakcija bila je žestoka:

- Zbijmo naše redove. Budimo čvrsti. Njih se naš narod ni najmanje ne tiče, pa se tako i ponašaju.

- Za njih je ovo Afrika, a mi crnci. Oni će pokušati da kupuju naše ljude i stvore razdor u redovima, pa da nas potčine.

A kad je potpukovnik Bil Hadson, britanski izaslanik u Mihailovićevom štabu, počeo da vrši pritisak na četničkog komandanta da britanski oficiri ipak zapovedaju njegovim jedinicama, general nije izdržao:

- Hadson naročito hvali Grke koji su se bez ikakvih uslova stavili pod britansku komandu. Mi na to nećemo nikada pristati, niti ćemo ikada biti Grci. Među nama mogu biti samo saveznički odnosi.

Mihailovića je posebno ozlojedilo to što su Englezi samo Srbe pozivali da uludo ginu, a što su Francuzima, Belgijancima, Norvežanima, Dancima i drugim okupiranim narodima preko Radio Londona poručivali da se "organizuju i da prihvate borbe, ali tek kad se savezničke vojske iskrcaju na njihovu teritoriju".