Englezi prećutali Dražinu ucenu

I POLOVINOM 1943. Ratni dnevnik Vermahta uredno beleži dešavanja u porobljenoj Jugoslaviji. U ovom dokumentu je zapisano da su 1. aprila "bande Draže Mihailovića jugozapadno od Užica napale Nedićevu Srpsku stražu", da je 6. aprila u Beogradu u znak odmazde "ubijeno 40 komunista i pripadnika Draže Mihailovića", a da su 14. aprila pripadnici 369. nemačke divizije na planini Ozren ubili 27, a ranili 14 Mihailovićevih simpatizera.

Registrovano je i da su Nemci 24. aprila "streljali trojicu vodećih ljudi Draže Mihailovića", da su 5. maja kod Foče razoružali stotinu četnika, a da su 10. maja nemački policajci kod Mladenovca zarobili 25 pristalica Draže Mihailovića.

Tri dana kasnije, Ratni dnevnik Vermahta notira napade četnika na nemačke jedinice kod Mostara i Berana, 16. maja zarobljavanje 2.530 četnika na teritoriji NDH, narednog dana četničko oslobođenje Guče, a 26. maja streljanje 250 četnika zbog napada na jednu "našu jedinicu".

Tu je i podatak da su Bugari 8. juna na jugu Srbije ubili jednog komunistu i 19 četnika, da su Nemci 11. juna kod Zenice "uništili jednu četničku grupu", da je narednog dana primećena "pojačana aktivnost bandi Draže Mihailovića na jugozapadu Srbije", a da je 17. juna u Užicu streljano 20 jataka bandi Draže Mihailovića.

Sledećeg dana Nemci knjiže da su "zbog sabotaže izvršene protiv nas" u Srbiji streljali 350 komunista i 50 četnika, pet dana kasnije da su u Srbiji, takođe, u znak odmazde streljali 20 četnika i 10 komunista, a da su u Crnoj Gori samo za dva dana zarobili 4.000 četnika.

Pretposlednjeg dana juna u Ratni dnevnik Vermahta zapisan je podatak o najmasovnijem streljanju boraca generala Mihailovića:

- Zbog sabotaža i prepada, koji su u poslednje vreme izvršeni u Srbiji, u znak odmazde streljano 605 četnika Draže Mihailovića i onih koji su osumnjičeni da su komunisti.

Tog dana Nemci su u Boru ubili devet četnika, a uhapsili 116 ljudi osumnjičenih da su pristalice Draže Mihailovića.

I te 1943. većina mesta u Srbiji bila je oblepljena nemačkim plakatima:

- Zbog napada bandita Draže Mihailovića na dve povorke nemačkih šlepova na Dunavu, u Beogradu je 7. maja 1943. streljano 50 pristalica Draže Mihailovića.

- Zbog ubistva petorice i ranjavanja šestorice pripadnika Ruskog zaštitnog korpusa na putu Loznica - Valjevo, 22. maja 1943. streljano 250 pristalica Draže Mihailovića.

- Zbog ubistva osmorice i ranjavanja sedmorice pripadnika nemačke policije, 19. juna 1943. streljano 575 pristalica Draže Mihailovića i komunista, od kojih 324 u Kruševcu.

Nemačka komandantura u Užicu je 16. avgusta 1943. izdala "važno saopštenje":

- U slučaju da se nemački i bugarski vojnici odvedeni od bandi Draže Mihailovića ne vrate najdalje do 21. avgusta 1943, i to nepovređeni, svakodnevno će se, sve do njihovog povratka, streljati po deset uhapšenih pripadnika Draže Mihailovića.

Leta te 1943. glavni Mihailovićev ratni saveznik zadao mu je i najniži udarac. I Radio London i britanska štampa cenzurisali su odluku Nemaca da Mihailovićevu i Titovu glavu ucene na po 100.000 zlatnih nemačkih maraka. Mihailovićeva ucena je prećutana, a Titova objavljena na sva zvona.

Nemci su Mihailovića na poternici ovako opisali:

- Ovaj engleski plaćenik, smešni hvalisavac, nije ništa drugo radio nego utirao put boljševizmu i time pomogao da se unište sva nacionalna dobra.

A za Tita su rekli da je "boljševički agent koji je u SSSR i španskom građanskom ratu spoznao sve metode skrnavljenja kulture i životinjskog uništavanja ljudskih života".

Nekoliko dana kasnije nemački general Paul Bader je pretpostavljenima u Berlinu iz Beograda javio da će u slučaju iskrcavanja zapadnih saveznika na Jadran, u Srbiji doći do "opšteg ustanka". Izvestio je da su sve pripreme za ustanak završene:

- Ustankom će rukovoditi Mihailović koji će biti potpomognut od pretežnog dela stanovništva.

Generalov politički kapital, jugoslovenska izbeglička vlada, i 1943. ličila je na raštimovani orkestar.

- Hrvati su uvereni da smo za veliku Srbiju, a mi smo uvereni da su oni za veliku Nezavisnu Hrvatsku Državnost - govorio je ministar, jedno vreme i predsednik izbegličke vlade, Miloš Trifunović.

Još tačniju definiciju dao je dalmatinski Jugosloven Berislav Anđelinović, koji je jedno vreme bio ministar izbegličke vlade:

- Bezidejni i partijski kompromis između totalitarne, i u biti separatističke Hrvatske seljačke stranke, uskogrudih "demokratskih" srpskih, u suštini velikosrpskih stranaka, te više-manje praznih "jugoslovenskih" stranaka u vladi daje karakteristiku našoj državnoj politici u Londonu.

- Rezultat toga oseća se i u najudaljenijoj tački našeg narodnog organizma.

Uz sve to, postavljalo se i pitanje legitimnosti nekih srpskih, još više hrvatskih ministara izbegličke vlade. Sva trojica bili su članovi Hrvatske seljačke stranke, a predstavnici te partije istovremeno su činili više od trećine Pavelićevog Hrvatskog sabora, koji je okupljao najstrastvenije oponente bilo kakve Jugoslavije.

Potpredsednik jugoslovenske izbegličke vlade Miha Krek pokušavao je da pomiri rogove u vreći:

- Ja mogu samo izraziti želju da se Srbi i Hrvati sporazumeju, jer se taj sporazum od nas traži sa svih strana.

Reč je bila o formulacijama deklaracije o budućem uređenju Jugoslavije zasnovanom na "federalizmu tri naroda" i "tri ravnopravna federativna člana državne zajednice".

Pošto su Nemcima tada kola uveliko išla nizbrdo, Hitlerov komandant Jugoistoka, feldmaršal Fon Vajks Maksimilijan, odobrio je pojedinim nemačkim komandantima da mogu sklapati separatne sporazume sa nekim četničkim komandatima. Njegova osnovna ideja je bila da tako generala Mihailovića posredno odvrati od borbi protiv nacista, ali kad je video da od toga nema ništa, nemačkim komandantima u Srbiji izdata je naredba o zabrani saradnje. Odluka je obrazložena time što je general Mihailović ostao čvrst u uverenju "da nastavi borbu protiv Nemačke i njenih saveznika".

Već od početka ostvarenja Vajksovog plana general Mihailović je prozreo njegovu nameru:

- Nemci su postali vrlo lukavi, nude nam neku sigurnost, a nalaze nam se na leđima. Obećavaju nekakve blagonaklone postupke, a mi se odavno poznajemo.

- Ne dozvolite - pisao je on - da nijedan naš komandant padne u grešku da im poveruje. Kome se dosadi, neka ih najuri tamo gde treba. Kome je zgodnije, neka ih "forta" i daje nadu.

Za vreme tog "fortanja" sklopljena su četiri kratkoročna sporazuma o primirju sa Nemcima u pojedinim delovima Srbije. Posle mesec dana sporazum je obnovljen jedino sa četničkim komandantom Šumadije, pukovnikom Jevremom Simićem, ali generalni stav Nemaca prema četnicima nije promenjen.