Čerčil se udvara Moskvi

U NOVEMBRU 1943. zapadni saveznici su generalu Mihailoviću zadali odlučujući udarac. Pred sastanak lidera Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Država i Velike Britanije u Teheranu, šef engleske misije u Titovom štabu, brigadir Ficroj Maklejn, sastao se u Kairu sa Idnom. Predao mu je specijalni izveštaj "Partizanski pokret u Jugoslaviji", koji je, da bi kamuflirao njegovu pristrasnu intonaciju, nosio oznaku "najstroža tajna".

U izveštaju je pisalo da Tito ima vojsku od 26 divizija sa 220.000 vojnika, da njegovi borci za jednog svog ubijenog likvidiraju pet Nemaca i 10 ustaša i Mihailovićevih pristalica, da u partizanskom pokretu preovladava verska tolerancija, da među komunistima nema nikakvih znakova klasnih sukoba, čak i da oni ne dovode u pitanje privatno vlasništvo, da su "između 10 i 20 puta brojniji, beskrajno bolje organizovani i bolje opremljeni od četnika".

Ukratko, Maklejn je napisao ono što je Tito želeo, a Čerčil hteo da čuje.

A sve je to bilo daleko od istine. Prema nemačkim podacima, Tito je tada imao "oko 90.000 ljudi", u borbama s Nemcima uvek je imao nekoliko puta više žrtava nego što je nacistima nanosio gubitaka, a priča o Titovoj ljubavi prema privatnom vlasništvu bila je čista konstrukcija.

Želju Britanaca da im Jugoslavija bude meta za potkusurivanje sa Staljinom, isto kao što im je 1941. bila u sukobima s Nemcima, Maklejn je uvio u oblandu da partizani mogu računati na snažnu podršku "naših sovjetskih saveznika", pa da zbog toga i London treba da podrži Tita da bi učvrstio svoj položaj na Balkanu!

Bio je to izgovor za žrtvovanje Jugoslavije, a ram za tu sliku napraviće nekoliko dana kasnije sam Čerčil. Kad mu je Maklejn, obrazlažući svoj izveštaj, skrenuo pažnju na činjenicu da su svi funkcioneri Titovog pokreta "otvoreni i zadrti komunisti" i da će oni u Jugoslaviji uspostaviti sovjetski sistem, Čerčil nije izdržao:

- Da li nameravate da živite u Jugoslaviji posle rata?

Maklejn: - Ne, gospodine.

Čerčil: - Ni ja.

- A pošto je takav slučaj - dodao je britanski premijer - ukoliko se manje vi i ja brinemo kakvu će vladu oni uspostaviti, utoliko bolje!

Mihailović je i ovog puta reagovao emotivno. Zalupio je vrata Englezima i 23. novembra izdao naredbu da se proteraju sve njihove vojne misije koje su se nalazile na područjima na koja nije stigao nikakav britanski ratni materijal:

- Prema Amerikancima biti najsrdačnije i bratski raspoložen, jer su ovo ljudi drugog kvaliteta, dok su se Englezi pokazali kao pravi trgovci, koji za vrlo jeftinu cenu kupuju krv malih naroda.

Pet-šest dana posle ove odluke, Jugoslavija se u Teheranu našla za pokeraškim stolom Čerčila, Staljina i američkog predsednika Frenklina Ruzvelta.

Ruzvelt je rekao da su Sjedinjene Države isključivo zainteresovane za pobedu u ratu, što je značilo da će je samostalno naplaćivati, a Staljinu i Čerčilu prepustio je da se dogovore o spornim pitanjima u Evropi.

U toj trgovini Čerčil je ostao bez aduta. Morao je platiti visoku cenu stalnog odlaganja angloameričkog otvaranja drugog fronta protiv Nemaca u Francuskoj i odlučujućeg doprinosa Sovjeta u obuzdavanju Hitlera. Tako su Jugoslavija i zemlje istočne Evrope skliznule u Staljinovo naručje, a Čerčilove kalkulacije da će preko Tita obezbediti zaštitu britanskih interesa na Balkanu, bile su samo izgovor za prepuštanje Jugoslavije i istočne Evrope Sovjetima.

Čerčil je kao pragmatičar, koji se ne rukovodi nikakvim načelima, već u tom času znao je da će se njegov uticaj na Tita istopiti istog časa kad Staljinovi tenkovi stupe na jugoslovensku teritoriju. I da svoju formulu ispisanu oktobra 1944. u Moskvi, o podeli uticaja u Jugoslaviji na 50:50 odsto može da zaboravi.

A znao je i da se Tito, na mig Sovjeta, već postarao da se igra na domaćem terenu završi pre nego što je u Teheranu i počela. U Jajce je okupio krnji sastav svog provizornog Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, AVNOJ-a, ukinuo monarhiju, proglasio republiku, krunisao se za maršala, zabranio kralju Petru Drugom povratak u zemlju. Sve ove istorijske odluke, pa i ona o proglašenju Tita za maršala, nisu donete čak ni aklamacijom, već orkestriranim aplauzima učesnika ove manifestacije, posle čega je predsedavajući izgovarao unapred naučene reči:

- Na osnovu jednoglasnog aplauza konstatujem da smo usvojili...

Ili:

- Na osnovu jednodušnog aplauza konstatujem da smo prihvatili predlog...

Od 303 člana AVNOJ-a ovom skupu prisustvovala su 142 delegata. Kvorum je obezbeđen tako što je manjina prisutnih sve odsutne delegate proglasila prisutnim. I sama sebi dala pravo da glasa i u njihovo ime!

Dvadesetak godina posle raspada Titove Jugoslavije jedan od vodećih slovenačkih istoričara će objaviti da su istorijske odluke u Jajcu donete "bez predstavnika centralne Srbije" i uz "prevagu Hrvata i Slovenaca". To se očitovalo u činjenici da su "ključnu ulogu" u pripremi odluka u Jajcu odigrala dvojica Slovenaca, Edvard Kardelj i Boris Kidrič, a da su dva Hrvata izabrana na dve najvažnije funkcije: Tito za predsednika privremene vlade, NKOJ-a, a Ivan Ribar za predsednika AVNOJ-a.

Tek pedesetak dana posle samita Čerčila, Ruzvelta i Staljina, jugoslovenska izbeglička vlada je iz jednog obaveštajnog izvora saznala zašto su Angloamerikanci u Teheranu bili popustljivi prema sovjetskom diktatoru:

- Teheranska konferencija bila je ruski uspeh i na njoj je rešavano prema situaciji koja je tada bila na bojištu. Kako je situacija bila mnogo povoljnija po Ruse, to su oni učinili sve da konferenciju iskoriste do maksimuma u svoju korist.

- Otuda i popuštanje prema Titu od strane Engleza i nekompromisan ruski stav prema Poljskoj.

u sledeće dve rečenice ove poverljive informacije, obaveštajac jugoslovenske izbegličke vlade padao je u kontradikciju, sugerišući neosnovan zaključak da bi Angloamerikanci uskoro mogli preuzeti inicijativu od Sovjeta:

- Angloamerička slabost prema Rusima je očigledna, ali do promena mora doći. Reakcija na suvišnu popustljivost prema Sovjetima već je počela u buržoaskim i laburističkim krugovima u Engleskoj.

- Engleska štampa je još u ruskim vodama, čak ima i listova koje plaća sovjetska ambasada. Engleska vlada zasada ne može da spreči ovo, jer ne želi da izaziva sumnju kod Rusa.

STALjINGRAD JE BIO PREKRETNICA

Titu naklonjeni američki novinar jugoslovenskog porekla, Stojan Pribićević, video je i dublji koren promene britanske politike prema Mihailoviću i Titu. Sve je vezivao za sovjetsku pobedu nad Nemcima u bici za Staljingrad, koja je trajala od sredine jula 1942. do početka februara 1943. godine:

- Staljingrad je bio ono što je najzad odlučilo u korist partizana. London je verovao da Rusija ne može da izdrži u tako dugom ratu bez otvaranja drugog fronta.

- Britanci su zamislili kako bi izgledalo posleratno uređenje Evrope koje pre nikad nije bilo - Evropa sa samo jednom velikom silom, Rusijom.

- Tradicionalna britanska politika ravnoteže sila ne bi mogla da funkcioniše pod takvim uslovima, i tako je kompromis s Rusijom po svim kritičnim pitanjima u Evropi postao ključ britanske nove politike.