Ruski agent predsednik vlade

U PROLEĆE 1944. Tito je od Sovjeta tražio da jednostrano priznaju njegovu privremenu vladu, ali Staljin nije bio voljan da to učini. Kad je Milovan Đilas, prilikom višenedeljnog boravka u Moskvi, maja 1944, na tome ponovo insistirao, sovjetski diktator je pozvao svog ministra spoljnih poslova Molotova:

- A da li bismo nekako mogli podvaliti Englezima da priznaju Tita?

- Ne, to je nemoguće, oni su potpuno svesni odnosa koji su se stvorili u Jugoslaviji.

Titu je i to bilo dovoljno jer je shvatio u čemu je problem. U London je poslao obaveštajca Vladimira Velebita, koji je od Čerčila uspeo da izdejstvuje priznanje da Ujedinjeno Kraljevstvo ne interesuje toliko "da li će Jugoslavija posle rata biti monarhija ili republika", koliko spremnost Jugoslovena da se žrtvuju u borbi protiv Nemaca i tako pomognu Englezima da njihovi gubici budu što manji.

Ni Titu, zbog karaktera njegovog osnovnog ratnog cilja, nije bilo primarno s koliko će ljudskih žrtava doći na vlast, pa su i Čerčilove simpatije prema njemu bile sve veće. Zbog toga mu je početkom 1944. za svog vojnog izaslanika u partizanskom štabu poslao sina jedinca Randolfa:

- Baš bih voleo da mogu i sam da dođem, ali suviše sam star i težak da bih mogao da skačem padobranom.

U ZNAK pažnje, britanski prvi ministar je Titu avionom poslao i novi džip, a otpočeo je i intenzivne kontakte s mladim jugoslovenskim kraljem Petrom Drugim. Nagovarao ga je da, zbog "objedinjavanja snaga jugoslovenskog otpora", bivšeg bana Hrvatske banovine Ivana Šubašića ovlasti da s Titom sklopi sporazum o saradnji. Odluku o glavnom spornom pitanju, "konačnom rešenju državnog uređenja Jugoslavije", po tom sporazumu trebalo je da "donese narod posle oslobođenja čitave zemlje". Očekujući fer igru, naivni kralj je to teška srca prihvatio, a čim je sporazum postignut, maršal Tito je svojim emisarima širom Jugoslavije u poverenju poručio da je cilj njegovog sporazuma sa Šubašićem "izbacivanje iz igre Draže Mihailovića".

Edvard Kardelj je bio još određeniji:

- Šubašićeva vlada učiniće prvi korak da se sahrani Draža Mihailović. Njen glavni zadatak je: osloboditi se kralja i monarhije i, razume se, napustiti osnovnu poziciju s koje bi se u budućnosti moglo uticati na razvoj situacije u Jugoslaviji.

TITO i Kardelj nisu govorili napamet, a tajna njihove samouverenosti otkrivena je tek tridesetak godina posle njihove smrti. Tek tad se saznalo da je rezident sovjetskih obaveštajaca u SAD Vasilij Zarubin još 1942. Ivana Šubašića zavrbovao za tajnog sovjetskog agenta. I da mu je tom prilikom dodelio agenturno ime Seres.

Pored Šubašića, Zarubin je za sovjetsku tajnu službu tada angažovao i jednog od najvažnijih članova kraljevske jugoslovenske vlade Savu Kosanovića, čije je agenturno ime bilo Kolo.

Obojica su bili na vezi sa sovjetskim obaveštajcem Vladimirom Pravdinom, čije je kodno ime u Americi bilo Sergej. Ljubav na prvi pogled

Već u prvim susretima, između Šubašića i Tita stvorena je prisna atmosfera. Tito ga je oslovljavao s "dragi moj premijere", Šubašić Tita s "dragi moj maršale". Kad su se rastali, Šubašić mu se poveravao:

- Ja imam veoma velike teškoće u formiranju nove vlade. Svi Srbi jednodušno izjavljuju da vas ne mogu primiti kao vrhovnog komandanta cele teritorije Jugoslavije, to jest oni žele isključenja za Srbiju.

- Moje iskustvo ne daje mi velike nade za bilo kakvo poboljšanje srpskih političara. S Hrvatima nemam teškoća.

Za Šubašićevu i Titovu glavnu nagodbu znali su i Amerikanci:

- Može se uzeti kao pouzdano da će jedan od prvih rezultata sporazuma između predsednika vlade Ivana Šubašića i maršala Josipa Broza Tita biti konačno odbacivanje generala Draže Mihailovića.

TITOVA propaganda je i tokom 1944. bila u punoj formi. Prema izveštajima koje je poslao Slobodnoj Jugoslaviji, njegove pristalice su više od 500 puta onesposobile železničku prugu između Ljubljane, Zagreba i Beograda, a saobraćaj na toj pruzi nesmetano se odvijao cele godine.

Kad mu se u drugoj polovini 1944. predao jedan četnički komandant, plašeći se kazne zbog emotivne veze s jednom komunistkinjom, partizanska i saveznička propaganda objavile su da je taj komandant doveo sa sobom hiljadu Mihailovićevih boraca. Jedan engleski oficir, koji je prisustvovao događaju, izjavio je da je taj komandant prešao u suprotni tabor s četvoricom svojih pratilaca.

Zbog bojkota srpskih stranaka, Šubašić ni za mesec dana nije uspeo da sastavi vladu, pa su njegov kabinet u to vreme zvali "vladom od jednog člana". Razloge svoje popustljivosti prema Titu ban Šubašić je poverio jednom svom engleskom sagovorniku:

- Razlog moje saradnje sa partizanskim komandantom je slamanje srpske snage u Jugoslaviji. Meni je osnovni cilj spasiti Jugoslaviju i pomoći Titu da razbije Srbijance, čime bi ih uveli u tor prije njemačke propasti; čime bi partizani dobili odriješene ruke da ovaj narod prinude na ujedinjenje na bazi maršalovih projekcija.

U revanšističkoj konotaciji ovih Šubašićevih reči manje bi trebalo tražiti njegov eventualni animozitet prema Srbijancima. Istorijski kontekst više upućuje na zaključak da je u ove reči pre svega ugraviran rukopis obaveštajaca Kominterne koji su Staljina i druge sovjetske zvaničnike pre rata godinama zasipali informacijama o "antisovjetskom raspoloženju Srba i revolucionarnosti Hrvata".

DRUGU polovinu 1944, koja je prelomila ratnu sudbinu Jugoslavije, Dragoljub Mihailović započeo je ispraćajem britanskih posmatrača, koji su definitivno napuštali njegov štab, a Tito pozivom Staljinu da vojno interveniše u Srbiji.

Mihailović je Englezima, posle svega, poručivao da su i on "lično i ceo srpski narod verni saveznici Velike Britanije", a Tito je pisao Staljinu da bez njega ne može "rešiti pitanje Srbije", koje je, kako je govorio, "za nas vrlo važno, jer od toga zavisi naš konačni uspjeh".

Prosto rečeno, Jugoslavija ne može postati sovjetski satelit, niti Tito može doći na njeno čelo, ako Staljin ne izvrši vojnu intervenciju na Srbiju.

ZAVRŠNE BORBE U SRBIJI

Završne borbe za prevlast u Srbiji počele su krajem jula. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, Titova vojska je nadirala iz tri pravca, a cilj joj je bio da ovlada Južnom i Zapadnom Moravom i desnom obalom Drine. Odnos snaga, a pogotovo naoružanja, bio je veoma nepovoljan za Mihailovića.

Englezi i Amerikanci su Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini dotad poslali nekoliko desetina tona oružja i opreme, sa 1.866 pušaka, 1.656 mitraljeza i automatskih pušaka i 443 bacača, a Titu su samo u prva tri meseca 1944. isporučili 6.630 tona oružja i ratne opreme. A do kraja godine dali su mu više od 100.000 pušaka, 50.000 komada automatskog oružja i 1.380 minobacača.