Sumnja u budućnost Jugoslavije

PETNAESTAK dana pošto su Staljin, Čerčil i Ruzvelt rešili da Tita "potpomognu do najveće moguće mere", Mihailović i njegovi najbliži saradnici rešili su da s jugoslovenskim demokratskim strankama počnu završnu političku bitku za Jugoslaviju.

Prvi i najvažniji razgovor za objedinjavanje demokratskih političkih stranaka zainteresovanih za očuvanje Jugoslavije, Mihailović je decembra 1943. vodio sa dr Živkom Topalovićem, predsednikom Socijalističke stranke Jugoslavije. Evo prilike da iz prve ruke upoznamo njegovu političku filozofiju, tim pre što je ovaj susret bio poverljive prirode.

Prvi i najvažniji razgovor za objedinjavanje demokratskih političkih stranaka zainteresovanih za očuvanje Jugoslavije, Mihailović je decembra 1943. vodio sa dr Živkom Topalovićem, predsednikom Socijalističke stranke Jugoslavije. Iz ovog razgovora može da se upozna njegova politička filozofija, tim pre što je ovaj susret bio poverljive prirode.

Topalović: - Recite mi iskreno, gospodine generale, zar ne uviđate da će sređenje buduće jugoslovenske države biti nemoguće s našom kraljevinom kakva je danas?

Mihailović: - Ako mi date časnu reč da od toga nećete praviti javnu upotrebu, reći ću vam šta mislim.

Topalović: - Dajem vam časnu reč.

Mihailović: - Ja duboko sumnjam u budućnost i održivost monarhije u budućoj Jugoslaviji. Ali ma kako se rat svršio ovo rastrojstvo koje mi imamo u državi, trajaće još dugo. Unutrašnje borbe biće teške. I za državu i za narod bilo bi spasonosno da postoji jedno stabilno središte u državi koje će svi poštovati... Nažalost, mi nemamo kralja državnika. Njegov otac je bio od njega mudriji i zreliji, pa je ipak doživeo potpun krah... Monarhija bi se duže održala. Ovako, ja duboko sumnjam u to.

Topalović:- Jeste li vi voljni da načelno prihvatite politiku koja će težiti likvidaciji građanskog rata putem neke vrste izmirenja između dva pokreta otpora?

Mihailović: - Jesam.

Topalović: - Jeste li vi voljni da pomognete održavanje jednoga kongresa, sveukupnog narodnog sabora, na kome bi se stvorio neke vrste parlament ili narodno veće, kao političko vođstvo demokratskog pokreta narodnog otpora?

Mihailović: - Mi smo i ranije na to mislili.

Topalović: - Jasno je, međutim, da jedna istinski demokratska organizacija ne može imati nikakvog nametnutog vođu. Tim "vođama" obeležavali su sebe fašistički pokreti. Protivnici demokratije, komunisti, tvrde u svojoj propagandi da je i vaš Ravnogorski pokret takođe fašistički i da mu je cilj vaša lična diktatura u naslonu na vojsku, odnosno na oficirski kor.

Mihailović:- Dobro ste mi dali priliku da te klevete opovrgnem... Ja sam i sam bio gonjen od diktatorskih režima... Evo pošteno i bratski da vam kažem: ja sam čovek premoren naporima i brigama. Imam jednu želju: da se naša zemlja oslobodi, tako da ja mogu drugome predati brigu o vojsci i državi i povući se u miran život.

Topalović je generalu saopštio da protivnici Jugoslavije njega i njegovu vojsku nazivaju srpskim osvetnicima, kojima je cilj da obnove versko-građanski rat:

- Tvrde da vi spremate klanje Hrvata i muslimana.

Mihailović: - Mi smo bez ikakve rezerve za jedinstvo jugoslovenske države, a protiv smo svake kolektivne, pa i protiv svake lične osvete. To će se pitanje urediti u miru redovnim državnim zakonima. Svako drugo njegovo rešenje odlučno ćemo suzbijati.

Topalović je generala Mihailovića pitao i za Tita:

- Moja savest je u tom pogledu čista. Dva puta Tito je bio u mojim rukama. Da sam ja bio nelojalan i hteo njegovo uništenje, oba puta sam to mogao postići.

NA KONGRESU predstavnika jugoslovenskih demokratskih stranaka i Ravnogorskog pokreta u selu Ba, kod Ljiga, 27. januara 1944, okupilo se 274 delegata.

Među stranačkim prvacima najviše je bilo demokrata, radikala, zemljoradnika, samostalnih demokrata, socijalista i republikanaca, a prisutna je bila i Slovenačka ljudska stranka i pedesetak nestranačkih ličnosti. Praktično, bile su predstavljene gotovo sve relevantne predratne stranke osim Hrvatske seljačke stranke.

Zastupljene su bile sve pokrajine, izuzev Hercegovine i Dalmacije. Većinu su činili Srbi, a Hrvate, Slovence i muslimane predstavljalo je nekoliko istaknutih predratnih političara.

Kongres je bio radnog, a ne manifestacionog karaktera: u debati su učestvovala čak 72 delegata.

Na kongres je stigao i predstavnik američke savezničke misije, kapetan Džordž Musulin, a Englezi svojoj misiji nisu dali ovlašćenje da zvanično učestvuje na ovom skupu.

TRI GLAVNE poruke generala Mihailovića bile su formulisane ovako:

- Mi, vojska i ja lično, verni smo sada i bićemo verni i u buduće ustavnom i zakonitom poretku u Jugoslaviji, kao što smo bili i bićemo doživotni branioci njene teritorijalne celovitosti.

- Mi, vojska i ja lično, smatramo da je isključivo pravo slobodnog i na demokratskim načelima izabranog narodnog predstavništva, da ustavnim putem izvrši organizaciju države.

- Najenergičnije i s gnušanjem odbijam tendenciozne glasove o kolektivnoj odmazdi ma prema kome.

Kongres, s koga su upućeni istovetni telegrami Ruzveltu, Čerčilu i Staljinu, okončan je formiranjem koncentracionog demokratskog parlamenta, Jugoslovenske demokratske narodne zajednice, i usvajanjem rezolucije o budućem državnom uređenju Jugoslavije:

- Jugoslavija treba da bude uređena kao federativna država, u obliku ustavne i parlamentarne nasledne monarhije, s narodnom dinastijom Karađorđevića i s kraljem Petrom Drugim na čelu.

- Kongres smatra da je solidnost buduće Jugoslavije uslovljena stvaranjem, na demokratski način, jedne srpske jedinice u državnoj zajednici, koja bi na demokratskim osnovama okupila ceo srpski narod, na njegovoj teritoriji. Isto načelo treba da važi i za Hrvate i Slovence.

REZOLUCIJA je usvojena dizanjem ruku, a ne na osnovu "jednodušnog" ili "jednoglasnog" aplauza, ali sve je, isto kao i u Jajcu, praćeno burnim odobravanjem i aplauzima. Učesnici su odbacili odluke Titovog AVNOJ-a.

Na kraju, u dvoranu nas uvodi zapisničar, koji autentično beleži atmosferu u kojoj je kongres okončan:

- Svi pljeskaju i viču: Živela narodna sloga! Predstavnici raznih vera, pravoslavni, muslimani, katolici, agnostičari, pripadnici raznih nacionalnih grupa pružaju jedni drugima ruke, grle se i ljube. Peva se himna.

Uoči ovog skupa, 10. januara 1944. godine, šef Gestapoa za Beograd, dr Karl Kraus, nije imao dilema:

- Mihailovićeva organizacija je danas jedini stvarni faktor o odlučivanju sudbine srpskog naroda.

PISMO ĆERKE GORDANE

U proleće 1944. Mihailovića je potreslo i pismo ćerke Gordane:

- Dragi tata, žao mi je što te ne videh kada si bio u J. Onda smo bili blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno.

Na Božić, na Badnje veče naročito, bilo mi je mnogo teško što sam sama... Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno.

Posao te je izgleda tata potpuno otrgnuo od nas. Zar nisi poželeo da me vidiš, kada smo bili na sat odstojanja.

Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti.

Pa ipak tata ja sam srećna da te je dužnost otrgla od nas, dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio. Voli te Gordana.