Suđenje Mihailoviću u NJujorku

ODBOR za pravično suđenje Draži Mihailoviću je formirao Istražnu komisiju, koja je u Advokatskoj komori Njujorka saslušala 27 svedoka koji su tokom rata u raznim svojstvima boravili u Jugoslaviji i imali intenzivne kontakte s generalom Mihailovićem ili s jedinicama pod njegovom komandom.

Na početku svojih iskaza svi su položili zakletvu, a njihova svedočenja zabeležio je Klarens Bondžin, zvanični javni beležnik i punopravni stenograf države Njujork.

Pred početak svedočenja, koja su trajala šest dana, Istražna komisija predložila je jugoslovenskoj vladi da pošalje svog predstavnika na njena zasedanja, koji bi imao pravo da unakrsno ispituje sve svedoke. Poziv je glatko odbijen, sa obrazloženjem da bi to vređalo "dobro poznati integritet i nezavisnost sudova Federativne Narodne Republike Jugoslavije".

VALTER R. MENSFILD, obaveštajni oficir, bio je prvi svedok:

- U Glavnom štabu generala Mihailovića proveo sam tri meseca, od 18. avgusta do sredine novembra 1943. Viđao sam ga skoro svakodnevno.

- U Srbiji smo nailazili povremeno na železničkim stanicama na objave u kojima su Nemci navodili broj streljanih za tu nedelju kao odmazdu za neki napad četnika. Tekst je uvek počinjao rečima: "Zbog zločinačkih dela razbojnika Draže Mihailovića bili smo primorani da lišimo života", a zatim su davali listu od oko 30 do 40 u tom kraju poznatih ljudi, a potom dodali 122 ili tako neki broj, ne navodeći imena.

- Nisam video ništa što bi ličilo na saradnju između Mihailovića lično i Nemaca. Ako su neke grupe četnika sarađivale, ubeđen sam da Mihailović nije ništa znao o tim slučajevima.

- Neki od mnogih Mihailovićevih komandanata, koji su oskudevali u oružju i bili pritisnuti sa obe strane, od Nemaca i partizana, pravili su lokalna primirja s Nemcima da bi izbegli uništenje. Svaki ovakav sporazum bio je izazvan uglavnom partizanskim napadima za uništenje četnika koji su odbili da prime komunizam. Partizani i druge neredovne vojske na celom svetu upotrebljavali su istu praksu i ona se ne smatra za izdaju ili saradnju kod pošteno rasuđujuće osobe.

- Govorio sam sa jednim lokalnim komandantom u Nevesinju koji mi je kazao da između njega i Nemaca postoji neka vrsta primirja, jer su ga partizani tako pritisli da je njegova jedina nada da se otrese i jednih i drugih da ga bar Nemci ostave na miru, dok ponovo ne prikupi snagu.

- Petog septembra 1943. na planini Čemernici napala nas je grupa od 300 nemačkih vojnika. Bili su nas potisnuli, a onda je Mihailović lično preuzeo komandu i najzad ih oterao nizbrdo. Zarobili smo četiri ili pet nemačkih vojnika, ubili 20 do 30, a neke ranili.

- General Mihailović je 11. septembra 1943. britanskom pukovniku Bejliju i meni dao oko hiljadu četnika da nas prate do Berana. S Nemcima smo se u Prijepolju borili punih pet časova. Rekao bih da smo ubili oko 200 Nemaca.

- Trećeg oktobra 1943. godine general Mihailović je sa oko 2.500 ljudi napao nemački garnizon od oko 800 ljudi u Višegradu. U zoru smo krenuli u napad. Mislim da je ubijeno 150 do 200 Nemaca.

DžORDž S. MUSULIN (diverzant i obaveštajac):

- U centralnu Srbiju, blizu Čačka, spustio sam se 18. avgusta 1943. Mihailović je bio najjači u Srbiji, istočnoj Bosni, s ponešto vojske u Hercegovini, Dalmaciji, Sloveniji i Crnoj Gori.

- Čini mi se da su postojale dve vrste četničke vojske: redovna stajaća vojska od 60.000 do 70.000 ljudi stalno pod oružjem i 200.000 do 300.000 ljudi koji su živeli na malim imanjima i obrađivali zemlju na koje je Mihailović mogao uvek da računa. U toj narodnoj vojsci takoreći nije bilo oružja, po jedna puška na deset ljudi, možda i manje.

- Za vreme moje inspekcije, koja je trajala do 29. septembra 1944, apsolutno nije bilo nikakve saradnje između Nemaca i četnika... Razgovarao sam i s generalom Mihailovićem o tim optužbama na njegov račun. Rekao je: "Posle pogibije stotinu hiljada Srba koji su pali kao žrtve kaznenih ekspedicija 1941, 1942. i 1943. kako bih ja mogao biti u dosluhu sa Nemcima i u isto vreme bio lojalan svome narodu."

- Mihailović je vrlo često pominjao odmazde Nemaca koje će uslediti posle sabotaža. Dosta je teško onesposobiti drum za neko duže vreme, jer su Nemci imali potrebna sredstva i ljudstvo da ga odmah poprave, a isto se odnosi i na pruge. Mi smo, dakle, mogli oštetiti prugu koju bi oni popravili već idućeg dana, a oni bi pobili stotinu ljudi za taj jedan čin. To se stvarno nije isplatilo.

- Na kongresu u selu Ba 27. januara 1944. bile su dve struje. Jedna je zastupala velikosrpsku, šovinističku ideju u zemlji, a drugu struju su vodili liberalniji delegati. Izgleda da je tom prilikom liberalna struja, koju je vodio socijalista Živko Topalović, odnela pobedu.

- Tokom 1944. iz Jugoslavije je evakuisano više od 500 američkih i engleskih pilota, koje su Nemci oborili iznad Jugoslavije. Ja sam komandovao tom operacijom, a Mihailović i njegova vojska pomogli su nam koliko god je bilo u njihovoj moći.

DžOZEF VESELINOVIĆ (obaveštajni izaslanik u Titovom Šestom korpusu):

- Nisam naišao ni na kakav dokaz o saradnji između četnika i Nemaca. Komesar je partizanima svakodnevno govorio po pola sata do čitavog sata da četnici Draže Miahilovića sarađuju s Nemcima, iako u tom kraju nije bilo četnika. Partizanima su pokazivali i fotografije koje su predstavljale četnike u društvu Nemaca.

- Jednog dana oficir, koji je bio šef foto-sekcije Šestog korpusa, pozvao je mene i članove moje misije da posetimo njegov atelje. Pokazujući nam jednu fotografiju, rekao je: "Evo slike četnika sa ustašom". Tu se našao jedan dečak od 13 do 14 godina, koji je šegrtovao. Omaklo mu se: "To je slika što si je jutros sastavljao!" Pošto sam ja razumeo šta je rekao, oficir ga je pogledao popreko i rekao: "Gubi se, ovo je moj posao!"

TREĆINA ŽRTAVA U SRBIJI PALA POSLE OSLOBOĐENjA

Tito i njegova partija pravo na neograničenu vlast u Jugoslaviji decenijama će zasnivati na mitu o jugoslovenskim žrtvama u Drugom svetskom ratu, iako te žrtve nikad nisu popisane. Zato se odvojena demografska istraživanja dvojice jugoslovenskih statističkih i demografskih stručnjaka, Bogoljuba Kočovića i Vladimira, smatraju najpouzdanijim procenama jugoslovenskih ratnih gubitaka.

Primenom matematičke metode, oni su ustanovili da je Jugoslavija u Drugom svetskom ratu imala 1.014.000, odnosno 1.027.000 stvarnih žrtava.

Trećinu žrtava pobili su strani okupatori - Nemci, Italijani, Mađari i Bugari, a dve trećine Jugoslovena stradalo je od svojih sugrađana, od čega više od polovine od hrvatskih fašista.

Od 40.000 Cigana, koji su aprila 1941. živeli u NDH, ustaške pokolje preživelo je manje od hiljadu pripadnika ove etničke zajednice.

Za vreme rata u Jugoslaviji je stradalo više od 80 odsto jevrejske populacije, a prema istraživanjima jednog srpskog i jednog hrvatskog stručnjaka, u NDH je tokom rata ubijen gotovo svaki šesti Srbin.

Više od dve trećine jugoslovenskih žrtava palo je u građanskom ratu i genocidnom projektu NDH.

Čak više od trećine celokupnih žrtava Srbije u Drugom svetskom ratu stradalo je posle njenog oslobođenja od nemačke okupacije, a od kraja 1944. do kraja 1945. u Srbiji je bez suđenja likvidirano najmanje 60.000 ljudi.