Sve žrtve još nisu izbrojane

NASERA Orića u Srebrenici još pamte kada je pred rat u ovdašnjoj kafani udario pištoljem od sto. Zavaljen u stolicu, pripit, s nogama ispruženim ispod stola, od kraja do kraja, upitao je: "Ko je ovde zakon?" I, odgovorio: "Ja, lično!" Žamor u punoj kafani je zamukao. Ljudi su gledali u pod. Malo ko se usudio da upre pogled u Orića. Njegovo "ja" brzo je ispraznilo kafanu.

Naser Orić, koga između ostalog pamte još i kao "običnog srebreničkog šibicara", bio je tada mladi milicioner na službi u Beogradu. Jedan iz sastava koji je obezbeđivao značajne političke ličnosti. A malo ko je znao da je bio i u jednom od prstenova koji su okruživali i štitili Slobodana Miloševića, na samom početku njegovog uspona.

U svojoj romansiranoj biografiji, Orić, čije zločine ne zaboravljaju Srbi u Podrinju, on sam upućuje da je prošao put "od Gazimestana do Haga", kako je naslovio knjigu o delu životnog puta, ali, onim što ga je upisalo u tragično sećanje srpskog ali i sopstvenog naroda - nije se naročito pozabavio.

U ispovesti jednom sarajevskom dnevniku priznao je, nedavno, svoje ustaške korene. Prvi put javnost je suočio sa istinom da mu je otac, Nedžad, bio ustaša. Da je zbog toga više puta odbijan da bude primljen u sastav policije. Ispričao je da je konkurisao više puta, ali da ga nisu primali, upravo zbog prošlosti porodice Orić. Onda je, kako je kazao, jednom članu komisije za prijem poverio uzrok odbijanja na konkursu. Ne primaju me, poverio se, jer mi je otac bio ustaša. "I, tada sam tek primljen", objavljeno je u Orićevoj priči.

Nije kazao ko je bio član komisije za prijem, koji mu je ukazao poverenje da bude jedan od čuvara reda iz Srebrenice, a koji će posle koju godinu postati neprikosnoven gospodar života i smrti ne samo u ovom istočnobosanskom gradiću, nego i u čitavom Podrinju.

Put kojim je tada krenuo, bacajući pod noge parolu o bratstvu i jedinstvu, obeležen je krvlju srpskih mučenika i nepodobnih srebreničkih Bošnjaka. Sila s kojom je taj put započeo, promovisala ga je u "heroja", među sledbenicima. "Branioca" sopstvenog naroda, koji će ga kasnije optužiti da je kriv za njegovu nesreću.

Uprkos svemu, odlikovan je "Zlatnim ljiljanom". U Sarajevu ovo ratno odlikovanje primio je od Alije Izetbegovića, a ispostaviće se kasnije da je odlikovan za udruženu izdaju Srebrenice i naroda na čijoj je muci zaradio neslućeno bogatstvo. Uložio ga je najpre u nekretnine u Tuzli. Potom u poslove u Sarajevu, odakle je krenuo na put u Švajcarsku i tamo uhapšen po poternici Beograda za svirepi zločin nad Srbima u srebreničkom srpskom selu Zalazje.

Ibran Mustafić, narodni poslanik u prvoj višestranačkoj Skupštini Bosne i Hercegovine i osnivač Srpske demokratske akcije u Srebrenici, o ovom zločinu svedoči u svojoj knjizi "Planirani haos".

Mustafić je napisao da mu se Orić poverio kako je ubijao Slobodana Ilića, sudiju iz Srebrenice:

"Kad smo onu ekipu zarobljenih Srba iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa... Gledao je u mene i nije progovorio ni reči. Izvadio sam bajonet i direktno ga udario ga u jedno oko, pa provrteo. Nije ni zapomagao. Posle sam ga udario u drugo oko... Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, pa sam ga odmah preklao".

Orić je, posle ovog svedočenja, izjavljivao da "Mustafić blebeće svašta" i da ga treba isprašiti. Mustafić je posle toga bio više puta meta. Tri puta su pokušali da ga ubiju, ali napadači nisu otkriveni. Ne, bar do sada.

Iz dosijea "Orić", koji će "Novosti" narednih dana ekskluzivno objavljivati, javnost će biti upoznata sa nedelima "heroja na belom konju", kao i sa nedelima njegovih najbližih saradnika, pripadnika 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine. Biće reči o najsvirepijim zločinima, švercu, trgovini sa "pripadnicima agresorske strane", raznim talovima i bogaćenju na muci sopstvenog naroda.

- Mi treba da sudimo Oriću, nama je najviše zla naneo - više puta je ponovio Mustafić, ne ulazeći u detalje koji su prevagnuli da Orić u Hagu, početkom jula 2005. godine dobije samo dve godine osude "za nedokazane zločine prema Srbima".

A hronika zločina pod njegovom komandom u srpskim selima u Podrinju još nije završena. Žrtve još nisu izbrojane. Redni broj smrti zaustavljen je na nešto više od 3.000. Pripisuje mu se, zasada, svirepo ubijanje Srbe po obodima Bratunca, Srebrenice, Vlasenice, Milića, Zvornika... Odakle je napadao iz "nenaoružane, zaštićene zone pod upravom UN".

O zverstvima i pokoljima svedoče hiljade stranica. Obdukcije ubijenih. Fotografije. Spaljena i do temelja sravnjena srpska sela. Zatrte porodice. Ispisana svedočanstva u Orićevim logorima mučenih, pa razmenjenih ljudi. Brojna saslušanja i izjave neposlušnih pripadnika srebreničke, muslimanske divizije i njihovih porodica. Iskazi običnih ljudi, kojima je za džak brašna naplaćivao i po više stotina maraka.

Iz dosijea doslovno prenosimo tek jedan deo:

"U toku borbenih dejstava na području opštine Srebrenica postojala je policija, ali, nijedno ubistvo, nijedan uviđaj, nijednu službenu belešku nije napisala... Više ubistava dogodilo se u toku novembra 1992, kada je, noću, bacana hrana iz aviona... Niti ko je ubijen, ni na kom mestu. Dogodilo se ubistvo u Službi javne bezbednosti Srebrenice u zatvoru, koje nikada nije otkriveno, gde je ubijen Dilaver Malić... Dežurni policajac je bio Džonan Džonanović koji je utekao na slobodnu teritoriju."

U obimnom materijalu navedeno je i kako se trgovalo sa "agresorskom stranom", kako je Orićeva 28. divizija imala izdvojen magacin u koji je dopremana hrana, lekovi i druge, narodu neophodne, a nedostupne namenice, koje su mogle da se kupe "samo suvim zlatom".

"Orić je, navodi se u jednoj zabelešci policije, zabranjivao pristup tom magacinu. O tome najviše zna Sadik Ademović, pomoćnik komandanta u 280. brigadi... Hasiba Hasanović, iz Dugog Polja, opština Srebrenica, kupovala je robu od Srba i istu prodavala na pijaci u Srebrenici. Svu tu roba uzimala je i naplaćivala za Orića, kao što su žileti, cigarete i još neke stvari. Znamo da je samo na žiletima zaradio osam hiljada maraka..."