Pasite travu ako ste gladni

U JEDNOJ emisiji srebreničkog radija, krajem 1994. godine u kojoj je na pitanja slušalaca odgovarao Osman Suljić, predsednik tada novoizabranog opštinskog veća, čulo se i to: "Tone i tone brašna, namenjenog narodu, preprodaju se na pijaci, a narod nema šta da jede". Slušaoci su se požalili da su to već više puta govorili Orićevim "magacionerima", a oni im odgovorali: "Ako nemate šta da jedete, pasite travu".

U ovoj poruci koja je citirana u svedočenjima tokom višemesečne istrage posle pada Srebrenice o ponašanju vojnog i civilnog rukovodstva, može da se sagleda prava uloga "boraca za slobodu" srebreničkog, muslimanskog življa od 1992. do 1995. godine. Ta svedočenja, rukom pisani iskazi, beleške... čitava dokumentacija koja je "heroja na belom konju" prilično uzdrmala u sedlu, ugledala je svetlost dana tek kada je počeo njegov obračun sa "živim jezicima". Bilo je dovoljno da se oglasi i upita: "Šta od mene hoće taj AID (državna agencija za istrage)", pa da kompletan posao čitavih timova policije i vojske - bude gotovo uzaludan. Svedoci koji su ga teretili da je odgovoran za pad Srebrenice, zaćutali su. Ali dokazi da je Srebrenica bila Meka za bogaćenje pojedinaca koji su zaštitu potražili i našli u ratnoj vladi, u Sarajevu - ipak nisu potonuli. Najveći deo dokumenata je sačuvan. I, uprkos epilogu srebreničke tragedije, adresirane isključivo na "srpskog, četničkog agresora", dosije Orić upućuje na sasvim suprotan zaključak - presudnu umešanost korumpiranog vojnog vrha njegove 28. divizije.

U IZJAVAMA više desetina svedoka navodi se da bi sudbina mnogih iz Srebrenice bila drugačija da nije bilo profiterstva i trgovine i da je bilo mudrijeg i odvažnijeg držanja vojne i civilne uprave". Međusobni obračuni, prostitucija, ucene, kidnapovanja u gradu prepunom izbeglica za koje nije bilo dovoljno ni hleba, produbljivali su beznađe i sumnju da nikom više nije stalo do ovdašnjeg naroda. Oriću se pripisivala "borba za lično bogaćenje", kako se i ispostavilo. U međuvremenu njegovi "dobošari" su pokušavali da nadjačaju te optužbe i odgovornost prebace na Sarajevo, kako bi zametnuli trag sopstvenih zločina.

Ibran Mustafić, autor knjige "Planirani haos", u kojoj optužuje i Sarajevo i Orićevu vojsku i međunarodnu zajednicu, oštricu svoje kritike ipak je usmerio prema Oriću. Kazao je: "Za zločine koje je Orić počinio prema Srbima osudio bih ga na 20 godina robije. A za zločine prema sopstvenom narodu, na 200 godina."

U ISTRAZI o zloupotrebama unutar Srebrenice, prema dokumentima dostupnim "Novostima", brigadir Naser Orić je na samom vrhu. Njegova desna ruka za najprljavije poslove i zamenik vojni, Zulfo Tursunović, je odmah iza njega. Potom, major Ramiz Bećirović, kome je, posle Orićevog napuštanja Srebrenice u aprilu 1995. godine poverena komanda 28. divizije. U istoj naredbi istragom su obuhvaćeni kapetan Nedžad Bektić, Velid Šabić, Husein Aljukić, Ibrahim Mendžić, Nedret Mujkanović. Sve Orićevi ljudi od posebnog poverenja, problematičnih biografija i pre i u toku rata.

Takva je biografija i dr Avde Hasanovića, načelnika ratne bolnice u Srebrenici. Svedoci tvrde i to potpisuju da je Hasanović organizovao prodaju lekova i narkotika po ceni od 100 do 200 maraka "što je imalo za posledicu umiranje ranjenika od najobičnijih rana...Najtraženiji je bio penicilin, zbog čijeg nedostatka je jedan od boraca iz jedinice Fahrudina Alića umro od povreda, jer nije imao da plati lekove, dok su doktorovi i Orićevi ljudi punili džepove do besvesti. Nisu imali milosti ni kada je naplaćivan transport najbolesnijih, helikopterom u Tuzlu. Pare su uzimali, ali ranjene nisu prevozili, posvedočila je Javra Hasanović od koje je Hasanović naplatio 200 maraka za transport - do svoje kuće!

U DOKUMENTU, u kome su imenovani najbliži Orićevi saradnici obuhvaćeni istragom, jasno se vidi i to da je ovom spisku pridodato (rukom dopisano) ime Hakije Meholjića, načelnika stanice javne bezbednosti i izvesnog Suljića. O Meholjićevoj ulozi u ratnoj Srebrenici svedočio je Selahudin Omerović, prozivajući ga za preprodaju oružja u Žepi. "Komandant Žepe Avdo Palić plaćao je Meholjiću 150 do 200 maraka za poluautomatsku pušku, od 200 do 300 za automatsku, od 400 do 600 za puškomitraljez, a za M84 i do 1.000 maraka". Omerović je ovome dodao i da je "Hakija pekao rakiju tako što je u kacu stavljao po 300 litara soka iz humanitarne pomoći, pa istu prodavao".

Meholjića, međutim, ovo svedočenje nije pokolebalo. Ostao je dosledan u optužbama prema Oriću i njegovim saradnicima da su "najstrašnije manipulisali narodnom nesrećom". On je detaljno u izdvojenoj izjavi, ali i u objedinjenom svedočenju sa još troje radnika policijske stanice u Srebrenici, opisao i suštinu strahovlade Orića i njegovog zamenika Tursunovića. "Ljudi koji su prodavali robu ove dvojice plašili su se, ako progovore, da će nestati preko noći. Sudije su se plašile da sude preprodavcima robe iz humanitarne pomoći. Pretnje su bile stravične i odustajali su od istrage. Takav je slučaj sa sudijom Ismailom, koji je bio prisiljen da iz pritvora pusti osumnjičene. Narod je video da su Ibrahim Mandžić, Orićev komandant 280. lake brdske brigade, i njegov pomoćnik za logistiku Ćamil Hidić prodali 11 tona brašna iz magacina divizije, po odobrenju Orića. Ali, to nije bilo moguće da se i dokaže, jer policiji nije bio omogućen pristup vojnom magacinu."

HAKIJA Meholjić je dalje naveo da zbog opstrukcije komande 28. divizije, odakle su im više puta pretili i pokušali da napadnu policiju "ukoliko je pritvoren neko koga štiti Orić". U martu 1993. godine je, tako, zaštitio Ejuba Golića, ubicu Huse Husića i Fikreta Salkića. Rekao je: "Meni je Golić potreban i ne pišite ništa protiv njega". U zaštitu je uzeo i Mithada Salihovića koji je ubio Ilinku i Krstu Dimitrovski. A zasluženoj pravdi je umakao i Emir Halilović, ubica Zagorke i Slobodana Zekića i Slavoljuba Neškovića koga je usmrtio u srebreničkoj bolnici... Tako je Orić, zaključuje svedok Meholjić, oko sebe okupio ljude sklone svemu i svačemu. Njima je ostavljao "mrvice" da bi on svoga konja mogao čak i medom da hrani.