Može li osveta da bude pravda

DVE decenije od tragedije Srebrenice, za koju niko iz redova srpskog naroda ne spori da je bio zločin, ali ne - genocid, biće obeležene 11. jula, ove godine. U susret tom danu zategnute su tenzije, produbljeni jazovi između naizgled uspostavljenog suživota dva naroda, srpskog i bošnjačkog u Podrinju.

Bošnjaci uvećavaju žrtve. Najavljena su nova ukopavanja, u Potočarima, na polju belih piramida. Tamo, gde je reis Cerić, u kamen "uklesao" poruku "neka osveta bude pravda..." A, može li osveta da bude pravda?

Lažni humanisti i prosvetitelji, ovih dana kao i prethodnih godina, love bezdušno svoje zlatne ribice u krvi nedužnog naroda. A za račun svojih politikantskih ciljeva i, svakako, dobrih zarada i statusnih priznanja. Napadaju, već doživljenim, pedagoško vaspitnim mantrama: Srbi su zločinci, a Republika Srpska genocidna tvorevina.

KO I KAKO da se suprotstavi propagandi srebrenizacije Srba i Srbije koja ima za cilj potpunu eutanaziju. I Srba i Srbije. Ona komisija iz Banjaluke prihvatila je i priznala hiljade bošnjačkih žrtava. Ali nije ušla u suštinu tragedije sopstvenog naroda, započete 1941. godine, kada je Orićev deda obukao crnu uniformu, a kapu obeležio ustaškim znakom.

Nije Naser Orić iz te priče "pamtimo navode sagovornika uglednog profesora iz Sarajeva". Njega je oblikovalo vreme u kome se znalo ko naređuje, a ko puca. Naser je bio pucač. A, čiji, mogao bi i morao da kaže. On istinom, samo istinom, može da odgovori kako je, zaista zavađen srpski i bošnjački narod Podrinja. I samo bi, možda, on mogao da pomogne da se, uistinu pomire. Tada bi postao istinski heroj, ne samo svog naroda. Verujem, za tu istinu, bio bi oslobođen i za zločine koji su pod njegovom komandom učinjeni Srbima. Zločini su, prema srpskom narodu, nesporni, kao i zločini prema sopstvenom narodu. Hag ga jeste simbolično kaznio, to svi mi znamo, a zna i Orić. Ukoliko ima zrno ljudskosti, neka otvori dušu. Neka otvore dušu i zločinci koji na teretu imaju bošnjačke žrtve. To je put do pomirenja.

NASER se iz Srebrenice izvukao u aprilu 1995. godine. Narod mu je na dušu stavljao - izdaju: "Ti si se izvukao, a mi krvarismo do oktobra. Krvarimo i posle dve decenije, mi, obični ljudi, dok tvoji kriminalci i ti sude i presuđuju".

Taj, obični narod, postavio je početkom 1996. godine Oriću pitanja u emisiji jedne tuzlanske televizije u kojoj je gostovao između dva treninga boksa, u ovdašnjoj sportskoj dvorani. Suština pitanja bila je da Orić odgovori: za koga je ratovao, za koga je žrtvovao narod, za čije su račune zavađeni Bošnjaci i Srbi iz Podrinja, kao, međusobno i njegovi sunarodnici.

Prvo pitanje upravo je usledilo o međusobnim obračunima u Srebrenici. O sudbini ubijenog majora Nurifa Rizvanovića, bivšeg pripadnika JNA, koji se sa oko pet stotina vojnika i oficira priključio Armiji Bosne i Hercegovine, a koji se suprotstavio zloupotrebama u Orićevoj Srebrenici u kojoj je on (Orić), u delu naroda upamćen kao izazivač planiranog haosa i tragedije.

Orić je, između ostalog, upitan šta zna o ubistvu Hameda Salihovića i ranjavanju Ibrana Mustafića 19. maja 1995. godine u Potočarima. Zašto je omogućio ubicama, kao što je Kemo Mehmedović, da slobodno prebegnu u Austriju.

PITALI su ga slušaoci i to da li zna kakva je sudbina 28 kilograma zlata i kada će ih on (Orić) vratiti u fabriku "14. mart" u Srebrenici... Šta se dogodilo sa novcem (računa se više stotina hiljada maraka) koje je vlada iz Sarajeva, tokom septembra i oktobra 1992, uputila komandi 28. divizije (Orićeve armije). Pitali su ga slušaoci i o zloupotrebama u raspodeli humanitarne pomoći koja se, umesto podele gladnom narodu, prodavala po pijacama... Teretili su ga i za to što je u martu, devedeset treće, odugovlačio da pošalje pomoć bataljonu "Skenderović" koji je ostao u četničkom okruženju... Pitali su ga zašto je, on lično, pritiskao tužilaštvo i sud da se njegovi najbliži saradnici, počinioci krivičnih dela prema svom narodu, puste na slobodu. Kako je moguće da njegovi kafići u Srebrenici rade, i odakle mu pare da, posle izlaska iz Srebrenice, u Tuzli pokrene posao, a da to ne pođe za rukom ni jednom privredniku koji je decenijama sticao ugled u Podrinju...

"Kaži, Oriću, šta si u vreme pada Srebrenice imao u magacinu od naoružanja, a da ga nisi upotrebio? Jesi li ga čuvao ili preprodao? Da li se, uopšte, osećaš odgovornim za pad Srebrenice, za izazivanje haosa u enklavi, iz koje si zdimio, a nas ostavio da ginemo?"

SLUŠAOCI su teretili Orića da je svoje vojnike pustio, da napadnu na srpsko selo Višnjevicu, a da nije procenio kakva će odmazda srpske strane potom da usledi. Optuživali su ga, takođe, za stradanje sedmoro civila, Bošnjaka, koji su ubijeni u akciji "Padobran", kada je iz vazduha narodu u enklavi bacana hrana. "To si mogao da sprečiš, poručeno mu je, ali ti nije bilo u interesu, kao što nisi sprečio ni međusobne obračune u redovima sopstvenog naroda. Haos ti je odgovarao, kako bi se, ti, bolje snalazio...

Iz dokumentacije dostupne "Novostima", nalazimo da je u Srebrenicu, u vreme dok je bila zaštićena zona, stizalo najsavremenije raketno naoružanje. Više svedoka koji su odgovarali na pitanja o stvarnim uzrocima pada ove enklave, odgovorilo je: oružje zaista jeste stizalo, ali nije bilo stručnog kadra koji bi to naoružanje znao da upotrebi.

SUŠTINA je u tome što su Sebrenicom gospodarili neobrazovani i neuki - izdvajamo iz svedočenja koji su nam dostupna." Ishod srebreničke tragedije nije ni mogao da bude drugačiji kad su njom upravljali: Šupljara, Miš, Ćelo, Arkan i drugi... Sve što je vredelo, uklonjeno je, kada je Orić, u maju, 1992. godine, preuzeo Teritorijalnu odbranu i ubrzo potom, uz pomoć svojih Potočaraca i kriminalaca iz Sućeske postavljen na čelo 8. operativne grupe, potom i 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine."

U njegovom mandatu komandovanja etnički je očišćena Srebrenica. Ovdašnja srpska pravoslavna crkva pretvorena je u - štalu. On, međutim, negira bilo kakvu umešanost u zločine. Hag mu je, kao olakšavajuću okolnost, prihvatio: nadmoć Srba u okruženju, kajanje, saradnju sa sudom, mladost... Tako, nije odgovarao ni za jedan konkretan zločin. Utvrđena je samo jedna otežavajuća okolnost - ranjivost žrtava.