Verski razlozi preči od istine

U SEKULARNOJ Evropi teško je zamisliti da bi verski razlozi mogli biti jači od kriminalističke istrage koja ima za cilj da utvrdi okolnosti pod kojima su određeni ljudi izgubili živote, a zbog čega se izvršiocima sudi pred građanskim sudovima. U Memorijalnom centru u Potočarima događa se upravo to. Pozivajući se na muslimansku versku doktrinu koja navodno zabranjuje nemuslimanima da imaju bilo kakav dodir sa propisno sahranjenim ostacima pripadnika muslimanske vere, svim ostalima, naročito Srbima, zabranjeno je da postavljaju pitanja o ukopu. Do 2015. sahranjeno je oko 6.300 ljudi, a na spomeniku je uklesano ukupno 8.372 sa tri tačke. Ova brojka na spomeniku "zadata je" još 2005. godine.

Procedura ukopa, koji se obavlja 11. jula, u potpunosti je pod kontrolom Instituta za nestala lica BiH sa sedištem u Sarajevu, na čelu sa Amorom Mašovićem, i muslimanskih vlasti. Ne dozvoljava se nikome sa strane da ima uvid u sadržaj posmrtnih kovčega niti da izvrši nezavisni uvid u biološki materijal. Od sekularnih vlasti se očekuje da slepo veruju i da prihvate ono što im je rečeno o broju sahranjenih žrtava, stanju njihovih ostataka, kao i o tačnosti forenzičkih nalaza o uzroku i načinu njihove smrti.

INSTITUT Amora Mašovića od 2002. vrši ekshumacije posmrtnih ostataka u okolini Srebrenice čiji se identitet utvrđuje preko DNK analize u laboratoriji ICMR (Institut za nestala lica iz Vašingtona) u Tuzli. Međutim, ova laboratorija u Tuzli nema međunarodnu akreditaciju za DNK, što znači da niko nije izvršio inspekciju, odnosno zaposleni nemaju akreditive da su osposobljeni za ovaj posao. Analize koje se vrše preko DNK inače mogu se uzeti kao pouzdane u slučaju potvrde identiteta žrtve, ali takvi nalazi ne sadrže forenzičke dokaze na koji je nDogovoreni genocid način i kada žrtva izgubila život. Tomas Parsons, direktor ICMR, potvrdio je na suđenju Radovanu Karadžiću u martu 2012. ove činjenice:

"Međunarodna komisja za nestala lica ne bavi se pitanjima kako su te osobe bile ubijene, niti da li je njihova smrt zakonita ili ne. Ja pružam izveštaj o identifikacijama koje su bile obavljene u vezi sa posmrtnim ostacima koji su ekshumirani iz masovnih grobnica".

Zbog toga i ne samo zbog toga, jedan deo Bošnjaka ipak se usudio da "primeti" da oko sahrana u Potočarima mnogo toga nije u redu. Tokom 2010. su čak i bosanski - muslimanski zvaničnici bili prinuđeni da brojku od 8.372 dovedu u pitanje.

MIRSAD Tokača, direktor Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, 2010. izneo je tvrdnju da se na spiskovima "žrtava" nalazi "500 živih Srebreničana". On je primetio kako je još 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme. Direktor Memorijalnog centra u Potočarima Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović, takođe su izneli saznanja da je u Potočarima sahranjeno oko 50 osoba koje su stradale još 1992, a koje su "u bliskom srodstvu" sa onima koji se vode kao žrtve streljanja. Hakija Meholjić, ratni šef policije u Srebrenici, izjavio je da je "ljut na sve koji su u Memorijalnom centru sahranili 75 osoba, a koje nisu poginule u julu 1995. godine".

Ipak, do sada najtežu optužbu za organizotore masovnih sahrana u Potočarima 2013. javnosti je predočio jedan od osnivača SDA i dugogodišnji član Organizacionog odbora upravo za obeležavanje događaja u Srebrenici, Ibran Mustafić. Osvrćući se na "nepotrebnu proizvodnju" žrtava u Potočarima 2013. on je rekao da su između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice ubili njihovi sunarodnici.

PREMA njegovim rečima, to je učinjeno tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode. On tvrdi da je za spiskove nepodobnih Bošnjaka znalo i muslimansko rukovodstvo sa Alijom Izetbegovićem na čelu, a ratni komandant u Srebrenici Naser Orić je najodgovorniji što je taj grad postao najveća mrlja u istoriji čovečanstva, rekao je on.

Na tragu teških optužbi Ibrana Mustafića nalaze se i svedočenja pojedinih porodica Bošnjaka koji su odbili da se kosti njihovih najmilijih polože u grobove u Potočarima.

HAŠA Omerović 2011. u velikom intervjuu tadašnjem "Novom reporteru" opisala je svoju tragediju.

Ona je u julu 1995. godine izgubila muža, oca i brata. To što su joj, kako kaže, pripadnici Vojske RS ubili najmilije, nije je podstaklo ni na mržnju, ni na osvetu, već je odvelo na put potrage za pravdom i razobličavanja manipulacija bošnjačkim žrtvama u Srebrenici.

Sve je počelo kada Haša Omerović nije dozvolila da u Memorijalnom centru u Potočarima budu sahranjeni posmrtni ostaci njenog muža Mehe, koji je kao civil nastradao 12. jula 1995. godine prilikom pokušaja proboja iz Srebrenice prema Tuzli. Nakon što su joj otac i brat sahranjeni u Potočarima, ona je odlučila da muža sahrani na groblju u Tuzli, pošto se, kako ističe, uverila u razne manipulacije žrtvama i njihovim porodicama od strane onih koji su obećavali da će ih zaštititi, a ne prepustiti sudbini.

- Kada su mi javili da su mi našli muža na nekom brdu kod Kamenice, otišla sam u ICMP. Kada sam došla dole, jedan momak mi je rekao ovako: "Hašo, žao mi je što ću vam reći, ali mi moramo sačekati da Amor Mašović pošalje iz Sarajeva nekog svog ko će odobriti da vi sahranite muža u Potočarima. Ne možete ga sahraniti u Tuzli, pošto mi imamo obrazac koji se popunjava za sahranu u Potočarima".

Ja kažem da mi je to muž i pitam ga: Zar ja nemam pravo da ga sahranim gde ja hoću?! Onda je izbila frka, ali oni meni i dalje ne daju da sahranim muža gde ja hoću. Tražila sam da fotografišem kosti moga muža i kada je došao jedan čovek da to učini, onda su mi drugi rekli da ni to ne može. Znači, nisu mi dozvolili ni da slikam kosti moga muža, da znam šta stavljam u sanduk. Možete li da zamislite kakvo je to poniženje?", ispričala je ona.

POŠTO se ova žena, ipak, nekako izborila da muža sahrani u Tuzli, suočila se sa činjenicom da od institucija FBiH ne može da dobije novac da mu podigne spomenik. Pisala je Vladi RS i dobila je novac za spomenik. Takođe, tražila je da sa spomenika njenom ocu i bratu u Memorijalnom centru u Potočarima bude uklonjen deo teksta u kojem se govori da su poginuli "na Alahovom putu", što, inače, stoji zapisano na svakom nadgrobnom spomeniku.

- Kada su napisali na spomenicima da su izginuli na "Alahovom putu", to znači da su oni izginuli kao neki mudžahedini, a ja se tome protivim. Moj otac nikada nije uzeo pušku, a ni moj brat. Zašto onda neko tako da piše - upitala se Haša Omerović.

A govoreći o sahranama u Potočarima, Haša Omerović je ukazala na zloupotrebe:

- Kosti se nađu u okolini Srebrenice, voze se u Tuzlu, a odatle za Visoko, jer moraju da kamionima prođu kroz Sarajevo pred 11. jul, da se vidi kako to navodno oni nas žale i kako tuguju za tim poginulim ljudima. To je čist cirkus, to je ismejavanje mrtvih ljudi.