Svedočenje ratnog zločinca

AGENCIJA Rojters, 4. marta 1996.godine, pozivajući se na diplomatske izvore, objavila je vest da su u gradiću u Vojvodini uhapšeni bivši vojnici vojske bosanskih Srba koji su nameravali da Tribunalu u Hagu svedoče o masovnim egzekucijama tokom operacije "Srebrenica". Vest pod oznakom "hitno" je glasila: "Radoslav Kremenović i Dražen Erdemović su, prema njihovim vlastitim rečima, priznali da su ubijali muslimane u 'zaštićenoj zoni' OUN Srebrenica u istočnoj Bosni, gde se smatra da je nestalo do 8.000 ljudi pošto su Srbi preuzeli grad. Oni su u ovom trenutku uhapšeni u Srbiji i smatra se da su obojica ključni svedoci za ovo ubijanje. Tribunal u Hagu je optužio bosansko-srpskog predsednika Radovana Karadžića i vojnog vrhovnog zapovednika generala Ratka Mladića zbog uloge u događajima u Srebrenici i drugim navodnim zločinima."

Posle objavljivanja Rojtersove vesti o hapšenju Erdemovića i Kremenovića u Vojvodini, priča o njima se preselila na stranice svetskih medija. "Da li će Tribunal još imati mogućnost da sasluša Dražena", zabrinuto se pitao Rene Žirar u izveštaju od 8. marta 1996. u "Figarou". On je opominjao Beograd da "uzima ozbiljno svoju obavezu da sarađuje sa Tribunalom". Iz teksta u francuskim novinama saznalo se i da je policija zaplenila video-materijal novinarke Vanese Vasić Janeković sa snimljenim priznanjem Erdemovića i Kremenovića.

U PARISKOM "Figarou" pod naslovom "Bosna: Svedočanstvo jednog ratnog zločinca", u izdanju od 13. marta, Dražen Erdemović je govorio o surovim egzekucijama hiljadu zarobljenih muslimana na farmi Branjevo, gde je učestvovao sa svojih sedam saboraca iz Desetog diverzantskog odreda". On je još tvrdio da se dogovorio sa istražnim sudijom tribunala da sud ne podigne optužnicu nego da se na sudu pojavi samo kao svedok. U međuvremenu protiv ove dvojice je povedena istraga u Novom Sadu. U Hag bivaju prebačeni državnim avionom Srbije 30. marta.

I pored obećanja da neće biti okrivljen, u Hagu se ubrzo sudi Erdemoviću, a 19. novembra (godinu i četiri meseca posle zločina na Branjevu) glavni istražitelj suda u Hagu za Srebrenicu, Žan-Rene Rues izjavljuje da je i u toj završnoj fazi istrage o Srebrenici Erdemović i dalje jedini izvor odakle Tužilaštvo dobija informacije o velikoj operaciji streljanja koja se dogodila na poljoprivrednoj farmi.

ERDEMOVIĆ je na svom suđenju priznao učešće u streljanju 1.200 ljudi. Predmet ovakvog njegovog iskaza u Tribunalu i danas važi za "utvrđenu i nepobitnu istinu koja je van svake razumne sumnje" (established truth beyond a reasonable doubt) odnosno kao učvršćena i potvrđena istina koja više nije predmet nikakve rasprave.

O Draženu Erdemoviću početkom 2009. u Beču se pojavila knjiga Bugarina Germinala Civikova, novinara izveštača iz Tribunala u Hagu. Odmah po objavljivanju ona je postala "hit" i obavezno citirano štivo u svim kritičkim tekstovima koji su se u svetskoj javnosti pojavljivali u vezi sa radom haškog suda. Džon Lafland, direktor studija na Institutu za demokratiju i saradnju u Parizu, pročitavši je predoložio je da se napravi film, triler, o kredibilitetu krunskog svedoka.

U PREDGOVORU knjige "Krunski svedok" Bugarin objašnjava šta ga je motivisalo da krene u istraživanje lika i dela Erdemovića.

"Iskaz Erdemovića od 25. avgusta 2003. godine na suđenju Miloševiću, koje sam kao posmatrač pažljivo pratio, izgledao mi je veoma problematičan. Jednostavno je nemogućno za jedva pet časova streljati 1.200 ljudi na način koji je izneo svedok. Na prstima jedne ruke moglo se to izračunati, ali sudije nisu dopuštale nikakvu sumnju u ovu brojku. Mnoga pitanja postavljena za vreme unakrsnog ispitivanja ostala su bez odgovora, bilo usled vremenskog ograničenja, bilo zato što optuženom Miloševiću nije bilo dodopušteno da ih postavi. Na njegova pitanja, o pozadini određenog iskaza svedoka, sudije su reagovale sa sve većom nervozom, neka pitanja uopšte nisu dozvolili i vršili su pritisak na optuženog da svoje unakrsno ispitivanje što pre okonča.... Kada je, međutim, Milošević postavio pitanje kako svedok objašnjava činjenicu da samo on mora jedini da odgovara za pokolj na farmi Branjevo, sudija je optuženome jednostavno oduzeo reč. To nije pitanje za svedoka, rekao je sudija Ričard Mej. Optuženi je očigledno dodirnuo u veoma osetljivo mesto, u sam nerv optužnice i organa optužbe tribunala. Nije li to u najmanju ruku čudno? Reč je o najgorem zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata koji je sud okarakterisao kao genocid, a ipak pitanje o drugim počiniocima jednog od najvećih pokolja u ovom zločinu nije smelo čak ni da bude postavljeno? Latio sam se posla da pažljivo i detaljno proučim sva dostupna dokumenta o 'slučaju Erdemović'.

U MARTU 1996. godine priča o Erdemoviću i Krmenoviću rasplela se na stanicama skoro svih svetskih medija.

Želju da se stave Tribunalu na raspolaganje Erdemović i Kremenović izneli jednom zapadnom diplomati. Preko njega su došli do brojeva telefona američke ambasade. Njihov američki sagovornik na telefonu je, međutim, reagovao veoma uzdržano. Navodno u tom trenutku nije bilo na raspolaganju nijednog diplomatskog predstavnika kome su mogli da se dalje obrate. A što se novinara tiče, predloženo im je da sami izaberu jednog sa liste stranih dopisnika u Beogradu. Erdemović i Kremenović su najpre pozvali dopisnički biro američkog radija Ej-Bi-Si. Međutim, i u ovom uredu su bili uzdržani. Dama na telefonu im je obećala da će njihov slučaj izneti centrali Ej-Bi-Sija u Njujorku i da će ih o ishodu obavestiti. Tada su Erdemović i Kremenović postavili uslov: intervju će dati samo ako posle toga obojica budu prebačeni u Hag da bi tamo dali iskaz kao svedoci o zločinima u Jugoslaviji.

DAMA je zabeležila Kremenovićev telefonski broj, a njih dvojica su u Bečeju čekala dalji razvoj događaja. Centrala Ej-Bi-Sija u Njujorku je angažovala radi intervjua Vanesu Vasić Janeković, koja je radila za štampani medij War Report. Sa sobom je povela francuskog prijatelja Renea Žerara koji je izveštavao za pariski dnevnik "Figaro". Mesto razgovora je bilo hotel "Fantast", poznat kao zamak Dunđerskih. Tu je snimljen razgovor, a Vanesa Vasić Jeneković i Rene Žirar su uveravali svoje sagovornike da je Ej-Bi-Si u međuvremenu obavestio Tribunal o njihovom slučaju. Njihovom odlasku u Hag nije ništa stajalo na putu ukoliko se obojica samo jave u jednoj od zapadnih ambasada i zatraže azil. Međutim, srpska policija je istog jutra uhapsila ovu dvojicu "pokajnika".

HILjADU LEŠEVA

Na suđenju Erdemoviću (i procesima posle toga) svedočio je preživeli sa streljanja Ahmo Hasić. Izjava od Hasića je uzeta 20. marta 1996. (pošto je Erdemović već bio u pritvoru u Novom Sadu). Pričajući o trenucima kada je shvatio da je preživeo egzekuciju 16. marta, Hasić je između ostalog rekao:

"Vrtilo mi se u glavi i nakon toga sam ili zaspao ili izgubio svijest. Tada je moglo biti oko 21.00. Kad sam se probudio, bio je mrak i padala je kiša. Skinuo sam povez sa očiju i pogledao okolo. Vidio sam rovokopač i buldožer sa upaljenim svjetlima. Hurem i ja smo hodali preko leševa. (Pošto je Hurem imao sat on je rekao da je 12.00 noću). Po mojoj procjeni moglo ih je biti oko 1.200 na livadi. Obišli smo iza velike iskopane rupe za koju sam pretpostavio da će biti masovna grobnica. Rupa je mogla biti dugačka oko 10 metara. Trebalo nam je dosta vremena da obiđemo oko rupe. Ne mogu procijeniti širinu rupe. Te noći bila je mjesečina i mogao sam vidjeti da se livada proteže na velikoj površini."