Sloboda je sledovala svima

GENERACIJA onih koji su 1980. imali između 15 i 20 godina svoju mladost doživela je sasvim drugačije nego ijedna pre i posle nje. Dve najčešće reči kojima tadašnji klinci danas opisuju energiju koja je tih godina određivala kulturnu scenu, najpre Beograda, a potom i ostalih gradova jesu - sloboda i kreativnost.

SLOBODA je sledovala gotovo svima, a muzika, pozorište, traganje za novim načinom izražavanja bila je stvar prestiža. I sve to uz beskrajno ćoškarenje, pivo i sanjarenje o novom svetu i poretku. To je sve skrojilo novi talas - muzički i kulturni pravac koji se munjevito raširio Jugoslavijom i koji je sledećih nekoliko godina bio obrazac života mladih na liniji Beograd - Zagreb - Ljubljana.

SVOJE mesto tu su imale i sestre Mijatović. Sveprisutne, angažovane i duboko uvučene u tok urbanog gradskog života nezaobilazne su u svakoj priči o Beogradu osamdesetih. Kao i većini i njihov život odvijao se u ritmu nove muzike. U svojoj dedinjskoj vili okupljale su srž tadašnje gradske ekipe. U toj atmosferi rođen je i "VIA talas", bend koji je pored Mirjane Mijatović okupio slikara Dušana Gerzića Geru i multiinstrumentalistu Miška Plavog.

GRUPA "Talas", danas pomalo zaboravljena, bila je tipična za vreme u kojoj je nastala. To posebno važi za njihovu nameru da pronađu sopstveni izraz, koji bi ih razlikovao od ostalih izvođača beogradske muzičke scene. Njihove pesme "Lilihip" i "Najlepši kraj" našle su se na ploči "Artistička radna akcija". Ova kompilacija, uz čuveni "Paket aranžman", i prve albume "Šarla Akrobate", "Električnog orgazma" i "Idola" danas ima kultni status u svim delovima bivše države. Ona se smatra muzičkim izazovom koji je inicirao rađanje šireg umetničkog i kulturnog pokreta.

MIRA i njena mlađa sestra Maja bile su deo do tada neviđene energije, koja je prodrmala ne samo muzičku, nego i filmsku i pozorišnu scenu. Bunt koji je kipeo iz stihova, ritmova, slika i performansa bio je lepak koji je privlačio sve koji su želeli da budu drugačiji, moderni, interesantniji, kul... Ali i sve koji su, makar i nesvesno, u sebi nosili makar zrno izgubljenosti, melanholije i tereta onih koji su bez svoje krivice rođeni na razmeđu epoha.

GENERACIJA koja nije pristajala na zacrtanu budućnost, već koja je htela sama da je stvori, kako je to kasnije protumačeno.

TOČAK vremena naglo se zavrteo juna 1980. Još jedna školska godina bila je završena, prolazio je i ispitni rok na fakultetima. U iščekivanju odlaska na more - Rovinj, Makarsku, Dubrovnik, Mali i Veliki Lošinj, na Hvar ili u Kupare, gde je bilo letovalište bolje pozicioniranih oficira JNA - ekipe su dane besomučno trošile u gluvarenju na beogradskim ulicama. Mesta za izlazak nije bilo mnogo - iz tih godina zapamćeno je svega nekoliko.

PORED "Cepelina", pored Pete gimnazije, radio je i "Klub F" na Platou kod Filozofskog fakulteta, nešto kasnije je buknuli su i "Dadov", "Pivara". Nezaobilazan je bio i "Pevac", oko koga su visili grozdovi mladih, kafana "Lovac" i "Mini golf klub" na Malom Kalemegdanu.

PODJEDNAKO je, međutim, bilo živo i na ulici. Bezistan, Terazijski prolaz, ćošak kod SKC-a, kraj Knez Mihailove... Izlasci nisu imali cilj, niti organizaciju, a svodili su se na poneko popijeno piće, priču o muzici i fudbalu, udvaranje devojkama i višečasovno gluvarenje bez posebne teme ili zabave. Termin poslednjeg autobusa mlađima bio bio znak za fajront, dok su nešto stariji druženje nastavljali u stanovima.

- Nekoliko klubova, para nikad dovoljno, večite krize i nestašice. Teskoba i predvidivost. Bilo je to, međutim, i vreme optimizma. Svaka godina bila je bolja od prethodne. Malo pomalo osvajala se sloboda. Postajali smo sve više svesni toga - priseća se Rosić.

JUGOSLAVIJA se prvih sedmica posle Titove smrti polako vraćala normalnom životu. Prošla je sahrana, dani žalosti, beskrajni nekrolozi, prisećanja i analize u dnevnoj štampi. U zaborav su tonula i saopštenja lekarskog konzilijuma, koji je iz Ljubljane svakodnevno obaveštavao javnost o zdravstvenom stanju druga Tita. Kao da je utihnuo i strah od odgovora na pitanje koje je godinama rađalo nespokoj većine Jugoslovena - šta će biti kada Tito umre?

DALEKO je sve to, međutim, bilo od beogradske alternativne scene, koja će se baš tih prvih posttitovskih dana i definitivno uobličiti. Konačan vidljivi oblik tada je dobilo i ono što se danas sa dozom pobožnosti naziva - novi talas.

DOGAĐAJ posle čega ništa više neće biti isto dogodiće se sredinom juna u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Iza zidova zdanja na uglu ulica Maršala Tita i General Ždanove održan je maratonski koncert pod nazivom "Poslednja igra" na kome su prvi put pred većom publikom i na pravoj bini nastupili "Idoli", "Šarlo Akrobata", "Urbana gerila"... Beograd je prvi put čuo zvuk koji će naredne decenije biti glavni pravac urbane kulture. Rušeći stereotip o rokerima, na binu je sa gitarom izašao tip kovrdžave kose i sa naočarima, nalik na Elvisa Kostela - Srđan Šaper. Sa tog koncerta kući se niko nije vratio ravnodušan.

NEŠTO više od dve godine urednik Spoljnog programa SKC-a bio je današnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti Nebojša Pajkić. Za razliku od svojih prethodnika, njegova ideja bila je drugačija. Rešio je da SKC stavi na raspolaganje svima koji imaju nešto da kažu.

- Od 1971. počeo je ubedljivo najodvratniji period u srpskoj istoriji. Ništa se nije dešavalo. U Studentskom kulturnom centru, gde je preko dana puštana klasična muzika, postavljane su izložbe interesantne samo istoričarima umetnosti. To studente nije zanimalo. Rešio sam to da promenim - objasnio je kasnije Pajkić.

IZ SIVE boce socijalizma te večeri pušten je duh mladosti, pobune i sasvim nove estetetike, koji se nepovratno proširio državom od Vardara pa do Triglava.

Sutra: Beograd se trese, dobra deca dižu pobunu