Nisu znali da su mostovi porušeni

RAZUMETI atmosferu osamdesetih i devedesetih godina u Jugoslaviji znači da se moraju pročitati stihovi Milana Mladenovića.

STVARALAŠTVO Milana, Margite i Pečara najbolje je ogledalo vremena koje je pojelo gotovo celu jednu mladost, smatraju gotovo svi koji pripadaju generaciji koja je na scenu života stupila u vreme kada je Jugoslavija već tonula u propast.

STATUS pravih zvezda EKV-u donosi album "S vetrom u lice" koji izlazi 1986. godine i bendu konačno donosi podršku široke publike. Album je savršeno produciran, imao je naglašene klavijature i doneo je hitove "Budi sam na ulici", "Kao da je bilo nekad", "Ti si sav moj bol", "Novac u rukama"... Kritika ga, međutim, nije tako oduševljeno dočekala - tvrdili su da suviše liči na Simple minds. Posle turneje po Jugoslaviji u Beogradu su trijumfovali nizom od šest uzastopnih koncerata u Domu omladine. Tada se bendu priključio glumac Žika Todorović.

NOVOSTEČENU slavu Milan nije dobro podnosio. On je uvek želeo da može da zarađuje dovoljno da bi mogao da stvara muziku i živi do toga, ali nikada nije želeo preveliku popularnost. Devojke su počele da ga prate, ljube, vrište za njim.

- Nije baš prijatno kada ljudi žele sa vama da pričaju i onda kada niste raspoloženi za to. Više ne mogu nigde da odem, ne mogu da radim ono što želim. Ljudi me sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim s tim preuveličavanjem na svim poljima, izgubljenim vremenom koje provedem u razgovoru sa onima koji me zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To ume da bude vrlo neprijatno - govorio je Milan u intervjuu za list "Ćao".

O PRIVATNOM, posebno ljubavnom životu Milana Mladenovića nije se znalo mnogo. Njegova najveća ljubav bila je Maja Maričić sa kojom je proveo poslednje godine i posvetio joj pesmu "Oči boje meda". Govorilo se i da je u njega bila zaljubljena novinarka Luna Lu.

ČETVRTI album "Ljubav" koji je izašao 1987. godine definitivno je potrvrdio da je EKV jedan od najvećih bendova Jugoslavije ikada. Grupa se vratila gitarskom zvuku, a producent je bio australijski muzičar Teodor Jani. Na ovom albumu osećaju se jasnije nagoveštaji katastrofe koja se približava, najviše kroz opore i depresivne Milanove tekstove. U očajničkom pokušaju da zaustavi raspad koji je bio neizbežan Milan je pevao:

"Ovo je zemlja za nas

Ovo je zemlja za sve naše ljude".

Uzalud, ispostaviće se ubrzo. Zlokobno je zvučao naziv pesme sa tog albuma - "Tonemo".

JASNIJI nagoveštaj dolazeće propasti prisutan je i na sledećem albumu "Samo par godina za nas". Tragedija Jugoslavije sada je već sasvim jasno vidljiva. Pevali su da imaju samo "par godina za nas" verovatno ni ne sluteći koliko je istinit taj stih. Baš za tu pesmu, jednu od najtužnijih koje je napisao, Milan je govorio da je najbolja koju je "Ekatarina Velika" napravila.

DEVEDESETIH sve bespovratno počinje da tone. Bend je najpre napustio Srđan Todorović koji je odlučio da se posveti glumi. Neki su mu to zamerili, ali grupa je već bila navikla na česte promene bubnjara. Mnogo veći udarac, međutim, zadao je odlazak Bojana Pečara, basiste i jednog od stubova zvuka "Ekatarine Velike".

PEČAR je bio jedan od najboljih basista svih vremena u Jugoslaviji, a verovatno i šire. Imao je sasvim osoben stil oslonjen više na melodiju nego na ritam. Osoben je bio i kao ličnost. Kažu da je znao da bude veoma neprijatan, čak prgav, sklon svađi. Početkom devedesetih odlučio je da konačno napusti bend i sa devojkom ode u London. Uz devojku koja je bila sasvim "strejt" i nesklona alkoholu i drogama, Pečar je pokušao, a navodno i uspeo, da se izleči od heroina. U prestonici Velike Britanije bavio se slikarstvom, a imao je i tezgaroški bend sa Kojom iz "Discipline kičme" i bivšim gitaristom "Riblje čorbe" Nikolim Čuturilom Čuturom.

ČITAVA generacija u to vreme krenula je na Zapad. Bežali su od rata, siromaštva, nemoći. Krvi u kojoj se gušila Jugoslavija i njena čitava mladost. Milan je, međutim, odbijao samu pomisao da napusti Beograd. Govorio je da je konačno uspeo u svojoj želji da može da živi od sopstvene muzike i da je to za njega moguće samo u Beogradu. Ipak, u to vreme već razmišlja o mogućnosti da raspusti bend i zauvek ugasi "Ekatarinu Veliku". Ispostaviće se, nažalost, da će bend potrajati do samog kraja kratkog Milanovog života.

ALBUM "Dum Dum" izlazi 1991. godine i u potpunosti, gotovo dokumentaristički i na momente eksplicitnije nego što bi se to od Milana očekivalo, oslikava crnilo koje je prekrilo zemlju i građanski rat u koji je neminovno ulazila. U pesmi "Idemo" on peva:

"Nismo znali da je kocka bačena

Nismo znali da je srušen most

Reka blista ispod čizama

Čista voda, malo krvava

Nismo znali da su sela spaljena

Nismo znali da je vatra greh

Naše ruke nisu vezane

Naše ruke nisu bludnice".

MILAN nije jedini u bendu koji je jako teško prihvatio raspad zemlje. Bojan Pečar u intervjuu, objavljenom 1989. godine u listu "Ćao", kaže:

- Gde taj nacionalizam može da nas dovede? U jedno - cepanje! Ja se, otkad znam za sebe izjašnjavam kao Jugosloven. Čuo sam u Dnevniku da će u novom popisu svi Jugosloveni biti upisani kao - neopredeljeni. Ako stvarno ne mogu da se opredelim kao Jugosloven, opredeliću se kao Marsovac. Nemam nikakve nacionalne parametre u glavi. Otac mi je Slovenac, majka Srpkinja.

POSLEDNjI album "Neko nas posmatra" izašao je 1993, i u to vreme smatran je najlošijim albumom "Ekatarine". Vremenom pogled na njega se promenio i danas ga neki smatraju čak jednim od najboljih.

POČETKOM sledeće godine EKV je bio na pauzi, a Milan je otišao u Brazil gde sa Mitrom Subotićem Subom i grupom brazilskih muzičara snimio album Angels breath. Kada se vratio, bend je počeo da radi na albumu koji je trebalo da se zove "Ponovo zajedno", ali nikad nije snimljen. U avgustu 1994. EKV je na Budvanskom festivalu imao svoj poslednji nastup. Sledećeg dana Milan je hitno prebačen u bolnicu gde mu je dijagnostikovan rak pankreasa. Umro je svega tri meseca kasnije. Imao je samo 36 godina.

NA SAHRANI govor je držao Zoran Kostić Cane:

"Ja tebi čitam poslednje slovo. Ja tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti me čuješ sad. Rastanak je i ponovni sastanak, puno ljubavi je otišlo s tobom. To što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno. Ovde je mnogo ljudi da te isprati, tvoji ljudi. Dečak iz vode u purpurnim dubinama stvarne muzike. Neka bude lepo, neka bude istinito, neka se čuje. Samo jedan put vodi do pravde, kao što su i sve reči bile na tvojoj strani".

BILO je to dve godine nakon što je svet napustio Ivica Vdović. Nažalost, i drugi članovi "Ekatarine", kao i mnogi njihovi prijatelji ubrzo su krenuli za njima. Bojan Pečar umro je u Londonu od srčanog udara 1998. Margita Stefanović umrla je sama, napuštena, u potpunoj bedi 2002. Dušan Dejanović, jedan od bubnjara, preminuo je od side 2000. godine. Mitar Subotić Suba poginuo je u požaru u Brazilu kada je iz studija u plamenu pokušao da spase snimke Bebel Žilberto čiji je album u to vreme producirao.