Slobodan u potrazi za slobodom

DALI su mu ime Slobodan Milošević. Dečko je momak iz dobre kuće, mlad i uspešan, pred kojim je uspeh, brak i karijera. On, međutim, okreće glavu od svega i počinje da živi na sopstveni način. Bira život slobode i pobune.

Teoretičari kulture slažu se da niko nije uspeo da na jednom mestu objedini atmosferu, vrednosti i ideje "novog talasa" jugoslovenske kulture kao što su to učinili Miša Radivojević i Nebojša Pajkić u filmu "Dečko koji obećava". Snimljen 1981. godine u jeku nove umetnosti koja je zarazila Jugoslaviju, prepun duha borbe protiv konvencija i okoštalih društvenih normi, ovaj film je godinama množio svoje obožavaoce. Mnogi, koji ga nisu razumeli tada, a ni danas, i dalje ga smatraju kontroverznim i subverzivnim. U prilog tome najčešće pominju depresiju, sivilo i bunt protiv svega što se smatra društvenom normom, što čini osnovnu nit filma.

Ovaj film samo je najbolji od mnoštva primera nove umetnosti, probuđene krajem sedamdesetih godina. Filmovi "novog talasa" oslanjaju se na tendencije zacrtane mnogo ranije - "crnim talasom" u fimskoj umetnosti. U središtu pažnje reditelja i scenarista tada se prvi put našla, više ili manje suptilna, kritika društvenih vrednosti, klimavog javnog morala i još nesigurnijih ideja vladajuće ideologije.

"'Dečko' je napravljen u vreme komunističke strahovlade, jednopartijskog režima u kome su pravo (političkog) glasa imali samo komunistički dripci i njihovi maloumni revizionisti. Nikakvih sloboda nije bilo. Neprijatelju komunizma jedino je preostajalo da se izražava zamršenom tehnikom ambivalentnih provokacija. 'Dečko' je predstavljao jednu takvu subverzijicu. Ona je pročitana kao opasna, tako da je film zbog policijske ažurnosti kasnio dve godine", zapisao je Pajkić povodom tridesetogodišnjice prvog emitovanja.

Njegov scenarista ni danas ne krije žal zbog ovog kašnjenja. Pauza u realizaciji učinila je taman toliko da se njegova ideološka oštrica otupi i da okasni za filmovima poput"Razbijenog stakla"i "Rudboja", tako da ne bude, kako kaže Pajkić, "prvi evropski pank refleks na filmskoj traci".

"Novi talas" nije štedeo reči niti gestove kritike. Njegova umetnička, naravno i filmska sredstva, bila su jasna - grafit, vrisak, šamar, pobuna, beg... Sve to, kratko i vrišteće, vidi se i prepoznaje u "Dečku koji obećava". Ovim filmom - poruka je poslata.

Glavni junak posle udarca u glavu čini preokret u svom životu. Do tada smeran, zdrav i uzoran, šamara oca, napušta devojku, ulazi u svet lakih droga, muzike i beskompromisa. Ulazi u avanturu sa majkom svoje devojke, bosonog hoda ulicama Beograda, seksualno eksperimetiše, muzikom kanališe ideje... Najvažnija među njima je sloboda, upletena oko njegovog imena i u direktoj vezi sa rapidnom promenom njegovog načina života.

Vrhunska glumačka ekipa, koju su između ostalih činili Aleksandar Berček, Dara Džokić, Rade Marković, Dušica Žegarac, Branislav Lečić i Gordana Gačić na najbolji način otkrila nam je sve emocije, dileme i iskušenja ranog posttitoizma osamdesetih godina. Teško da bi se to desilo da Radivojević i Pajkić nisu insistirali na muzici. U filmu se pojavljuju - glume i sviraju - ikone muzičkog "novog talasa "- Dušan Kojić Koja, Ivica Vdović, Srđan Šaper, Vlada Divljan... "Dečko koji obećava" na najbolji način obojen je muzikom bendova u kojima su svirali, što je od njega napravilo verovatno prvi film džuboks u jugoslovenskoj kinematografiji.

VIS "Dobri dečaci" u filmu izvode pesme "Slobodan", "Dosta mi je svega" i "Depresija" koje je Koja napravio samo za ovu priliku i koje nikada nisu posebno objavljene. Film trese i niz pesama drugih novotalasnih bendova - "Azra", "Prljavo kazalište", "Paraf", "Igra staklenih perli", "Pekinška patka", "Kazimirov kazneni korpus"... Bliskost radnje i muzike, ubojitost numera u to vreme živih bendova, njihove role savršeno uklopljene u osnovnu priču filma, i u savremeno vreme čine ovo ostvarenje neprevaziđenim pa i - legendarnim.

"Današnjem istraživaču bilo bi teško da stvori sliku o dešavanjima s kraja sedamdesetih. Film 'Dečko koji obećava' govori o vremenu sudara romantike i ideala, energije i bespomoćnosti, strasti i morala. U njemu su ovekovečena mnoga lica koja su ostavila tragove u aktivnostima SKC-a, pogotovo 'Spoljnog programa', od scenariste Nebojše Pajkića, Bogdana Tirnanića, Koste Bunuševca, umetnika Ogija Jeremića u ulozi recepcionera, do mene u realnoj ulozi urednika SKC-a", zapisao je muzički kritičar Moma Rajin, prisećajući se energije koju su oteli od vremena Pajkić i Radivojević.

"Dečko" se tri i po decenije otkako je prvi put prikazan i dalje se gleda i tumači. Veoma je intrigantna, anticipatorska, za neke proročanska, za druge opet banalna, činjenica da se glavni junak zove Slobodan Milošević. Osnovu njegovog imena čini sloboda, za kojom posle doživljenog udarca kreće u potragu glavni junak. U svom imenom on otkriva put kojim treba da ide kroz život.

"Slobodan, Slobodan

hoću biti slobodan!"

Nezaobilazna je paralela sa potonjim predsednikom Srbije i SRJ, čiji će uspon početi svega nekoliko godina kasnije.

"Dečko koji obećava" osim što je jedan od zaštitnih znakova svežih vetrova s početka osamdesetih, jedan je i od kultnih beogradskih filmova. U njemu je kompresovan duh Beograda i generacije koja je spoznala šta neće, ali nikada nije jasno videla šta zapravo hoće.

Priče o beogradskom "novom talasu" nema bez Nebojše Pajkića, danas profesora na Akademiji dramskih umetnosti, a s početka osamdesetih urednika Spoljnog programa SKC. Otvarajući vrata zdanja kod Manježa za mlade muzičare koji su nosili energiju promene, njemu nije promakla ideja koju je prepoznavao kod mladih nalik na Koju, Milana Mladenovića, "Idole", "Orgazam"...

To je bio samo jedan od mnogih Pajkićevih iskoraka. Kao scenarista, dramaturg ili prosto kao prijatelj ideje pojavljuje se i u nizu drugih filmova novotalasne epohe, od kojih je bez sumnje najvažniji "Davitelj protiv davitelja". Možda bi trebalo pomenuti i njegov uticaj na domaći proboj novog američkog filma, po kome je bio poznat beogradski bioskop "20. oktobar".

Pajkićev i Radivojevićev film sadrži niz metafora i anticipacija onoga što će svega nekoliko godina kasnije uslediti sa državom, ideologijom, moralom... Slobodan Milošević u filmu nagoveštava raspad države, a duh subverzije janso govori o kvalitetu šeme tadašnjih vrednosti.

Poslednja Kojina pesma iz filma "Ti živiš u Beogradu i ne znaš šta te očekuje" možda najbolje svedoči o snazi osećaja da će se dogoditi nešto, posle čega ništa neće biti isto.

JUNAK KAO PROIZVOD

DA je "Dečko koji obećava" višeslojni generacijski film kojim je napravljen trajni iskorak u domaćoj kinematografiji ranih osamdesetih primetio je poznati novinar i filmski kritičar Bogdan Tirnanić.

"To je značajan filmski doprinos istraživanju 'fenomena dečaka', koji su bili otelotvorenje jedne predstave i slika jedne tehnologije. Prvi kadar 'Dečka', kadar bez glave, jeste close up jedne mašine, kasetofona. Junak se pojavljuje tek kasnije kao proizvod. Otuda je pobunjeni Slobodan samo utvara bez stvarnosti, dečak koji neće dorasti do čoveka", zapisao je Tirnanić u svojoj kritici.