Otpor mahnitoj administraciji

REVOLUCIJA je davno završena i rat je tonuo u zaborav. Komunizam se pretvorio u golu dogmu, a samoupravljanje je postalo surova birokratija. Građanska klasa tonula je u malograđanštvinu i dekadenciju. Mahnita administracija, beskrajne fraze i sveopšta bezidejnost odlikovali su sve dublju krizu jugoslovenskog društva početkom osamdesetih godina.

U ATMOSFERI prvih godina posle Titove smrti zvanična, institucionalna kultura Jugoslavije poprimala je sivi državni kolorit. Sporost u uočavanju promena, vladavina praznih reči, nalet sveprisutne politike i pritajeni strah od krize bio je okvir u kome su tražeći mogućnost da se na pravi način izraze delovali i umetnici. Stare ideje u novim formama loše su ili nikako prolazile. Na kulturnoj sceni primetan je bio umor i idejno siromaštvo, ali i zebnja od promena koje su se već pomaljale na horizontu.

PULS generacije rođene šezdesetih godina, međutim, počeo je da se ubrzava. Među okupljenima na neakademskim mestima - podrumima, garažama i magacinima - rađale su se sveže ideje, potpuno drugačije od tadašnjeg mejnstrima. Socrealizam je bio davno prevaziđen, parole o revoluciji ispucane, a ideje o zlatnoj i svesnoj omladini - predmet sprdnje. Mladim stvaraocima iz Jugoslavije nije bio daleko London, Njujork, niti Pariz. Imali su priliku da osete šta svet čita, sluša i gleda i da tim tragom i sami krenu.

SVEST o umetničkoj slobodi konačno je rođena. Duh kritike, želje za promenom i odbacivanjem starih čaura pokuljao je sa svih strana. Progovorilo se o onome o čemu se godinama ćutalo. Iako se država preko svojih partijskih komisija i dalje odupirala prodoru subverzije, tabui su neminovno padali. Duh Zapada prožimao je posustali komunizam koji nije imao odgovore na izazove vremena.

U SREDIŠTU pažnje umetnika tog vremena, posebno mlađe generacije, najčešće je bio pojedinac, koji se svesno ili ne borio sa sve težim i sve zatvorenijim sistemom. Filmskim jezikom najglasnije su o tome progovorili Nebojša Pajkić i Miša Radivojević kroz film "Dečko koji obećava", napravivši prvi jugoslovenski pank džuboks film. U želji da ukažu na nezahvalni položaj cele jedne generacije, tu se nisu zaustavili, niti posustali.

PAJKIĆ je otišao i korak dalje. Napisavši scenario za "Davitelj protiv davitelja", u režiji Slobodana Šijana inicirao je rađanje još jednog legendarnog beogradskog filma koji se savršeno uklapa u epohu "novog talasa". Legenda o prodavcu karanfila Peri Mitiću, beogradskom davitelju, koga je maestralno odigrao Taško Načić, u noar scenografiji, postala je paradigma, kako se tada govorilo, "društveno-političke situacije".

OSIM vrhunske glume Rahele Ferari, Nikole Simića, Branislava Zeremskog i drugih, "Davitelj" je doneo niz metafora i aluzija na situaciju u društvu. Mnogi su ga smatrali i subverzivnim, filmom koji pod osnovnom radnjom krije elemenata kritike tadašnje vlasti, establišmenta, službi bezbednosti... Crveni karanfil koji Mitić prodaje na ulici, inače omiljeno režimsko cveće, kao i najsurovija mržnja prema ženama koje ga ne vole, samo je jedna od aluzija na zatvorenost sistema.

- Policija nas je uklonila iz filma. Komunisti su se nervirali zbog davitelja i karanfila. Moj scenario je figurativno postavio na svoje mesto i poziciju jugoslovenskog komunizma, koji je samo iskaz staljinizma. Linija u kojoj su Pera Mitić kao Staljin i Spiridon Kopicl kao Tito bila je za njih previše - prisetio se nedavno Pajkić.

ŠIJAN je, takođe, svojevremeno na Grosmanovom filmskom festivalu u Ljutomeru u Sloveniji javno rekao da su mu nakon ovog filma neka "vrata bila zatvorena".

- Otišao sam predaleko - priznao je Šijan.

Dve najveće vedete ovog filma bez sumnje su muzičar Srđan Šaper i prva dama "novog talasa" Sonja Savić. Kopicl, Šaperov lik, opsednut daviteljskom pesmom "Bejbi, bejbi", u telepatskoj vezi sa daviteljem, i njegova simpatija, novinarka Sofija Mačkić, koju je igrala Sonja, definitivno su ovom filmu dali novotalasni pečat.

NIJE slučajno ovaj par izabran da nosi ove dve vrlo karakteristične uloge. Šaper je bio jedna od ključnih figura "Idola", koji su "Davitelja" i uvili u prepoznatljivu muziku. Sonja je opet jedna od najsnažnijih ličnosti, ne samo glume, nego i urbanog života, kulture i obrasca "novog talasa". Beskompromisna, samosvojna, izuzetno lepa i natprosečno nadarena bila je i ostala jedan od simbola osamdesetih godina.

DUH prvih godina posttitoističke ere oseća se u još jednom filmu koji je nosio snažan pečat beogradskih "Idola", ali i u to vreme nezaobilaznog Nebojše Pajkića. Nebojša Krstić, član ove postave i takođe jedan od prepoznatljivih likova sa beogradske urbane scene, imao je glavnu ulogu u filmu "Šest dana juna", koji je režirao Dinko Tucaković.

ZA RAZLIKU od "Dečka koji obećava", "Davitelja" i drugih tipično novotalasnih filmova, radnja "Šest dana juna" odvija se u ruralnoj sredini. Za mnoge je, bez obzira na kvalitete, ipak samo varijacija na čuveni film Džona Milijusa "Dan velikih talasa".

PRIČA prati Rajka, lokalnog mašinbravara, i njegove poslednje dane pred polazak na služenje vojnog roka. Kontrast rokenrola i narodne muzike, sela i industrije, omladine sa sela i studenata iz grada, savršeno je ogledalo rascepanog i raslojenog društva tadašnje Jugoslavije. Muziku za film uradio je Vlada Divljan, uključujući i narodnjak "Ja je zovem meni da se vrati" Jahije Gračanlića, koja i danas živi svoj kafanski život.

"Dinko je provodio radni dan sa Goranom Trbuljakom, snimateljem. Beogradski glumci mlađe generacije uveče su dugo ostajali budni. Nenad Ćirić je svirao harmoniku. Bile su tu i glumice iz Zagreba, Alma Prica i Cintija Ašperger. Bata Živojinović je igrao pilota kome se srušio avion, bio je tu i genijalni Veljko Mandić, koga ću ubiti nožem u kupeu putničkog voza. Pa Stole Aranđelović, milicioner... Film izađe, ali prođe bez nekog uspeha. Možda zato što nije 'bioskopski', nema psovki, nema komendije. Ili zato što sam možda ja loš... Ko će ga znati? Par godina kasnije jedan zagrebački režiser mlađe generacije dva će mi sata objašnjavati zašto je 'Šest dana juna' genijalan film. Neću mu protivrečiti", napisao je Krstić opraštajući se od Dinka Tucakovića.

U NIZU ostvarenja koja se pripisuju talasu umetničkog naboja i inspiracije sa početka osamdesetih kritika svrstava i "Tajvansku kanastu" Gorana Markovića. Ovaj film na neki način nadovezuje se na Radivojevićeve i Šijanove filmove. Zanimljivo je i da je "novi talas" upadljivo interesovao generaciju reditelja koji su bili nešto ispred njegovih glavnih aktera, koji su u njemu prepoznali preko potrebnu energiju i simboliku.