Država je izdala pojedinca

NOVA energija koja se pojavila osamdesetih godina povezala je gotovo sve forme javnog izražavanja - muziku, film, pozorište, radio, televiziju... Generacija koja je stupala na scenu osvajala je svoj umetnički i medijski prostor u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Svaki od ovih gradova bio je dovoljno mali da bi se ljudi u njemu dobro poznavali i lako vezivali, ali i dovoljno veliki da bi u njemu našli mesto za sebe i svoju ideju.

NOVOTALASNE ekipe bile su otvorene za mešanje stilova i žanrova, nove tehnologije i saradnju u medijima koji do tada nisu korišćeni. Ne treba otud da čudi mnoštvo filmova iz tog vremena u kojima igraju muzičari, glumaca koji su se bavili sviranjem, slikara koji su radili omote za ploče... Svako ko je imao interesovanje za nešto novo, želju za promenom pa čak i potrebu za generacijskim vriskom osećao se delom novog pokreta.

NIŠTA nije bilo čudno, niti neprirodno. Da Nebojša Krstić, uzoran student medicine, svira u "Idolima" i dobije glavnu ulogu u filmu, da Šaper, iako školovan za film i pozorište, sebe nađe u marketingu. Nije čudo bilo da reditelj Pajkić prepozna ideju nove generacije, da tramvajdžija Zdenko Kolar napravi muzičku karijeru, niti da novinar sa brkovima Zoran Petrović Piroćanac, obučen u kompletno odelo, organizuje koncert beogradskih pank bendova u znak podrške sandinistima u Južnoj Americi.

ZAJEDNO, svi oni, spojeni u najčudnijim kombinacijama, činili su scenu jednog relativno malog grada i davali mu pečat velikog pokreta. Saradnja svih tih ljudi, njihove ljubavi, prijateljstva i animoziteti, poznanstva i druženja dali su o "novom talasu" šarm o kome se danas sa nostalgijom govori.

MUZIKA je bila veoma važan, čak može da se kaže i ključni deo filmova novog talasa. To se najbolje vidi u džuboks ostvarenjima Miše Radivojevića, Slobodana Šijana ili Gorana Markovića. Pesme iz "Davitelja", "Dečka koji obećava", "Šest dana juna" i danas se vole i slušaju. Otkad se prva pank grupa sa naših prostora "Pekinška patka" našla 1979. u TV drami "Kost od mamuta", dokazavši da je buntovni duh Londona definitivno stigao i kod nas, počela je ljubav filma i novog talasa, koja nije prekinuta ni kada se on bližio svom kraju.

JEDAN za drugim nizali su se i filmovi, čiji su reditelji i scenaristi imali iste pogleda na sve sumorniju stvarnost i svet oko sebe. "Živeti kao sav normalan svet", "Šećerna vodica", "Nešto između", "Crna Marija" samo su neka ostvarenja s početka osamdesetih koja i danas svedoče o klimi koja je vladala u državi, ali i među ljudima. To je vreme potrage za novim formama i porukama u svakom umetničkom žanru.

JAVLjAJU se i nove zvezde, sa vrhunskim talentom i dotad neviđenom svežinom ideja. Generacija osamdesetih dobila je svoju vedetu - glumicu Sonju Savić. Jugoslovenska filmska zvezda i kraljica urbane generacije bila je jedan od najupečatljivijih simbola ere mladosti koja će ubrzo ubiti samu sebe. Natprosečno talentovana, jedinstvene lepote, živog duha, brze misli i neviđenog temperamenta Sonja je davala ritam gradu u kojem je živela i radila. Gotovo svi koji su je poznavali, i koji pritajeno i danas za njom pate, kažu da je mislila, govorila i izgledala potpuno drugačije od svih ostalih.

PAMTI se kako je u plavom radničkom kombinezonu završila Fakultet dramskih umetnosti, sa neviđenom lakoćom hodala kroz najteže uloge, beskompromisno stajala na sceni, ali i na sebi svojstven način bila deo svih najprestižnijih ekipa i zabava u Beogradu. U zadimnjenim sobama, uz džez i Pazolinijeve filmove upoznavala je Milana Mladenovića, Vdovića, Margitu, Vlajka Lalića, Divljana, Čavketa, Geru, Boru Longu...

UMELA je da razmišlja i da se dobro zabavlja. Družeći se sa gotovo svima koji su nešto značili u svetu muzike, filma, umetnosti, i većinu njih nadživevši, Sonja je postala beskompromisni zastupnik generacije koja je sama sebe ubila. Bila je i ostala zaštitni znak poslednje izgubljene mladosti Jugoslavije.

"Moja generacija nije imala budućnost, i mi smo sami hteli da je stvorimo. Svi smo prošli ozbiljne škole, ali niko od nas nije hteo da postane ni lažni ekonomista, ni lažni pravnik, niti lažni političar, niti lažov uopšte. Hteli smo da se bavimo našim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. O tome najbolje govore naši umetnički radovi iz tog perioda, ako nisu spaljeni. Iz njih se vidi zašto smo bili nesrećni. Shvatili smo težinu lažne države", ispričala je Sonja u svom testamentarnom intervjuu za "Slobodnu Dalmaciju" 2006. godine.

IAKO etablirana filmska zvezda, Sonja Savić, kao svojevrsni predvodnik svoje generacije, nije prestajala da traga za promenom i novim formama umetničkog izraza. Ikona promuklog glasa imala je britki jezik, nekonvencionalan život. Mrzela je površnost, primitivizam, licemerje i glupost.

SVOJIM načinom života ona se savršeno uklapala u koncept koji je sve više osvajao umetničke krugove nove generacije. Njoj bliski ljudi svojim delovanjem zbunjivali su ozbiljne slojeve društva. Formula je bila jednostavna - pronađi svoje mesto, podrum, tavan, haustor, unesi dve gajbe piva, zabavi se i stvaraj. I potpuno suprotno socijalističkoj logici - menjaj dan za noć.

"Država je izdala pojedinca, a pojedinci su se zato povezivali. Poznavali smo se po grombi kaputima i po - koraku. Izgledali smo kao da plešemo po zemlji i hodamo po vodi", pričala je kasnije Sonja.

HODALO se, plesalo i stvaralo u Jugoslaviji tih godina zaista mnogo. Bujala su neformalna okupljališta mladih, gde se sviralo, igralo, slikalo, gde su se izvodili performansi... Jedno od takvih, koje je najviše uticalo na Sonju jeste i "Pivara" pozorišna radionica Borke Pavićević. I danas se govori o Sonjinoj ulozi u komadu "Ona će doći" Slobodana Giše Bogunovića.

RAZVIO se i SKC sa svojim klubovima i galerijama, živo je bilo i na Akademiji likovnih umetnosti, KST-u. U Zagrebu je postojao "Kulušić", a razvijalo se i Kugla glumište. U Splitu pažnju privlači "Epicentar". U Ljubljani pored DKC-a rađaju se prve komune sa Markom Breceljom i slovenačkim zen pesnikom Feom Volaričem. Pojavio se i umetnički koncept poznat kao Neue Slowenische Kunst.

JEDINSTVENE umetničke ličnosti poniknuće iz ovih grupa. Multimedijalni umetnik Željko Zorica, reditelj Vladimir Dajković Ajk, scenograf Miljenko Sekulić, slikar Miomir Grujić, muzičar Darko Rundek...

VEĆINA komada, u izvedbi alternativnih teatarskih trupa govorila je o autizmu, zatvorenosti, teskobi i mraku. Sonja Savić je bila sastavni deo ovih grupa. Tražeći sebe i svoju kreaciju, postala je nezaobilazna figura nove jugoslovenske umetnosti. I jedna od retkih koja je dosta kasnije mogla da smogne snage i kaže:

"Sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmišljena vera da će svet jednoga dana biti igra."