Sudar pojedinaca i sistema

UVREŽENOM sistemu vrednosti posttitovske Jugoslavije generacija rođena šezdesetih godina suprotstavila se beskompromisnom individualnošću, u kojoj je prepoznala put do savremenog sveta. Poruke su najbrže širene muzikom, ali nisu bili zapostavljeni ni ostali vidovi stvaralaštva. Umetničke forme su kombinovane, što je jugoslovenskom novom talasu, posebno beogradskoj kulturnoj sceni, davalo poseban pečat.

U eksploziji ideja i kreativnosti osamdesetih godina bilo je sasvim normalno da se glumci i reditelji bave muzikom, da bendovi gostuju u filmovima, da muzičari rade za pozorište... Ploče novotalasnih grupa bile su multidisciplinarni projekti na kojima su radili dizajneri, slikari, fotografi... Uslov za saradnju bio je samo zajednički pogled na svet i želja da proizvod napravi autentičan iskorak kreacijom i estetikom.

Beogradski slikar Dušan Gerzić Gera jedan je od najuticajnijih umetnika čije je stvaralaštvo obeležilo buđenje novih ideja i čovek koji je bio jedan od ključnih figura slikarske, bodiart, muzičke, primenjene i klupske scene Beograda. Gera se smatra i autentičnim predstavnikom jugoslovenskog novog talasa, slikarem duha i ideja svoje generacije.

Grafički dizajner i fotograf bio je neophodan većini bendova koji su muzikom bojili novi pokret. I Gera je bio tu. Prvi je afirmisao slikanje po telu, a modeli su mu bili Sonja Savić, Marina Perazić, članovi grupe EKV... Njegova veza sa muzikom rođena je još početkom osamdesetih godina, kada je sa Mirom Mijatović, ćerkom predsednika Predsedništva Jugoslavije Cvijetina Mijatovića, Bojanom Pečarom, Miškom Plavim i Aleksandrom Jovanovićem, danas ostroškim monahom Arsenijem, osnovao sastav "VIA talas", koja je bila predgrupa na prvom koncertu "Idola".

Svoj kratki život Gera je proveo u nomadskim putovanjima svetskim metropolama. Posle studija u Beogradu, usavršavao se kod Vlade Veličkovića u Parizu, živeo u Njujorku, Torontu, opet u Parizu, da bi se krajem devedesetih ponovo vratio u Beograd. Osamdesete je proveo slikajući, radeći kao di-džej u klubovima "Akademija" i "Zvezda", i u stalnom pokretu među mladima koji su kreirali alternativnu kulturnu scenu. Šarmantan, komunikativan, beskrajno kreativan i zanimljiv vrlo brzo postao je jedna od vedeta svoje generacije.

Život beogradskog Džejms Dina, Baskijata, Odiseja, kako su ga sve nazivali, bio je prepun umetničkih uzbuđenja, eksperimenata, lutanja i istraživanja granica. Reči kojima je opisao impuls stvaranja veoma dobro opisuju i celu novotalasnu scenu:

"Ne znam zbog čega ne mogu da se zadržim i da se ponavljam. To bi mi, sa druge strane, možda i koristilo. Ali to je strašno teško. Sve kapiram da će doći vreme kada ću se ja uhvatiti tog jednog, koje ću promeniti tek posle izvesnog vremena. Ali to jednostavno ne mogu", pričao je Gera.

Njegovi radovi iz osamdesetih godina sasvim verno prenose atmosferu u kojoj je rođen jugoslovenski "novi talas". Njegovi projekti "Inicijacije" - body painting i izložba "Nove freske", postavljena u SKC 1985. svedoče o sudaru različitih društvenih i umetničkih koncepcija toga vremena. Sistem sa jedne, čovek željan prostora i slobode sa druge strane, stalni sukob individue i mnoštva oličenog u bezličnim čudovištima.

Stvaralaštvo "novog talasa" nije nastalo slučajno, niti se pojavilo niotkuda. Javivši se u vreme gibanja države i ideologije, likovni i scenski izraz pronašla je naslanjajući se na radove nešto starije generacije koja je utrla put novim umetničkim formama. Slikarstvo i angažman Dušana Gerzića, Srđana Đileta Markovića ili Uroša Đurića oslanjali su se na prethodnu generaciju umetnika okupljenu oko beogradskog SKC-a, koja je napravila krupan iskorak u umetnosti toga vremena. Snaga Marine Abramović, Neše Paripovića, Raše Todosijevića i umetnika njihove generacije, sačuvana je i samo je usmerena na nove vrednosti i nešto drugačiji kontekst. Na tom tragu bio je i hrvatski konceptualista Tomislav Gotovac, poznat po performansima, od kojih je posebno odjeknuo "Zagreb, volim te" 1979. godine, kada je sedam minuta hodao potpuno go Ilicom i ljubio asfalt.

Jedna od ključnih spona dve generacije bez sumnje je i beogradski multimedijalni umetnik Kosta Bunuševac. Iako u vreme rađanja "novog talasa" već prepoznat po karakterističnom pristupu temi, provokativnosti i sa snažnim autorskim pečatom, Bunuševac je prihvatio ideje klinaca koji su kanalisali svoj individualizam i novu energiju. Štaviše, smatra se jednim od idejnih tvoraca umetničkog ambijenta u kome je nastao "novi talas".

Retko je šta uzdrmalo pomalo okoštalu jugoslovensku javnu scenu kao novogodišnja emisija emitovana u prvim časovima 1980. na Drugom programu Televizije Beograd. Te noći na malim ekranima pojavio se Oliver Mandić, našminkan drečećim crvenim karminom i obučen u crni unihop. Prvi put TV publika mogla je da vidi dinamičnu scenu, poput autobusa koji probijajući zid uleće u studio i iz koga ispadaju hipici na rolerima.

"Ko je to dozvolio da se emituje?", postavljalo se pitanje po kancelarijama zgrade u Takovskoj 10 prvih dana godine u kojoj će Jugoslavija ostati bez maršala. Mandićevim izgledom, umetnik je hteo da naglasi dualizam između muškarca i žene. Za sredinu opterećenom lažnim moralom, dekadencijom i zarobljenom u malograđanski duh, svako javno koketiranje sa egzibicionizmom, homoseksualizmom, pa čak i samom seksualnošću bilo je ravno skandalu.

Provokativni istup poznatog muzičara, međutim, bio je deo umetničkog koncepta Koste Bunuševca, koji je idejni tvorac njegovog novogodišnjeg performansa. Oliver Mandić ga je pozvao da mu osmisli njegov televizijski šou "Beograd noću", što je još tada kontroverzni i sklon umetničkom ekcesu Bunuševac na svoj način i učinio. Novogodišnji šou koji je izazvao opštu sablazan bio je tema partijskih foruma, televizijskih kolegijuma i novinskih napisa. Kvalitet njegove estetike, međutim, nije prošao nezapaženo, pa je šou nagrađen Zlatnom ružom na prestižnom festivalu u Montrealu.

"Mi smo razmenjivali ideje i stvaralačke koncepte, i to nam je bilo najvažnije. Ploče su nam stizale iz inostranstva preko nečijeg strica ili brata i bilo nam je udobno u našem paralelnom svetu koji je uvažavao vrednosti zapadne pop kulture. Mi smo stvarali našu sferu imaginacije i autentičan sistem vrednosti. Još kada su komesari otvorili scenu SKC-a kao ventil za kreativnu energiju mladih, konačno smo imali konkretan prostor za umetničke eksperimente", rekao je Bunuševac u jednom intervjuu posvećenom osamdesetim godinama u Beogradu.