Krik izgubljene generacije

NOVI talas u Jugoslaviji nije postojao kao pokret, već samo kao mnoštvo generacijski bliskih kreativnih ljudi koji su se u različitim medijima izražavali na sebi svojstven način. To su činili mnogi pre, kao i posle njih. Gotovo svaka generacija posle Drugog svetskog rata bila je deo nekog umetničkog, pa i političkog talasa.

Ovaj stav o prirodi i koncepciji pokreta koji je na samom početku osamdesetih pomerio državu od Vardara do Triglava često se čuje među teoretičarima društva i kulture, pa čak i među ličnostima koje šira javnost svrstava u aktere novotalasane scene. Logika da su muzičari samo svirali, slikari slikali, a pisci pisali, kojom objašnjavaju ovaj fenomen koji se razbuktao nedugo posle Titove smrti, stoji samo kao delimično objašnjenje tadašnjeg kulturnog i idejnog buma koji je Jugoslaviju obojio sasvim drugim bojama.

SLUČAJNO ili ne, muzičke grupe, umetnički krugovi, redakcije i čitaoci studentske štampe i hiljade okupljenih na ulicima, garažama i drugim opskurnim mestima zajedno su stali u isti alternativni front. Nasuprot njih nalazio se sistem već istrošenih vrednosti, koji se držao još samo zahvaljujući birokratsko-policijskim aparatom, nad kime je stajala sve manje svemoguća Partija.

Dugo potiskivana snaga gotovo preko noći grunula je u svim pravcima učinivši nešto što tadašnja vlast, utonula u birokratiju i bezidejnost, apsolutno nije bila u stanju - da pronađe vrednost koja bi ponovo čvrsto povezala Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo...

PROMENE su se osećale na svakom koraku. Pokuljala je decenijama sputavana kreativna energija. Osamdesetih su na svetlo dana izašli rezultati borbe za promene, koja se često i uz plaćanje visoke cene, vodila i decenijama unazad. Sukoba sa sistemom bilo je i šezdesetih i sedamdesetih, ali su tek posle Titove smrti, uz zbunjenost države pred naletom kritika i novih ideja poprimili masovni karakter.

Borba represijom i nametnutim sistemom vrednosti i prethodnih godina se vodila u svakom segmentu društva. U književnosti je obeležena kroz postmodernistički obračun sa tradicijom i, u neku ruku, stvaranje nove srpske proze. U filmskoj umetnosti najbolji primer subverzije jeste crni talas, sa figurama poput Živojina Pavlovića, Želimira Žilnika ili Aleksandra Petrovića, čiji su filmovi imali veliki uticaj i van granica Jugoslavije.

BORBA protiv socrealističke umetnosti i traganje za novim izrazom odlikovalo je likovnu i konceptualnu scenu, koja je izrodila niz svetski priznatih umetnika. Najdalje je otišla Marina Abramović, koja je svojim stvaralaštvom iz beogradskog SKC-a zakoračila u veliki umetnički svet. Život umalo nije izgubila tokom performansa "Raskid sa prošlošću", što takođe svoči o pritisku sistema kojem su se na svoj način suprotstavljali umetnici.

Deca su, međutim, prevazišla svoje roditelje, a učenici su uspeli u onome u čemu njihovi učitelji nisu - kompromis više nije dolazio u obzir. U tome im je svesno ili ne pomagala i država, čiji birokratizovan aparat je u neznanju i mediokritetstvu učinio sve da sebi što pre obezbedi kraj.

SNAGU pokreta novom talasu dala je energija sa kojom je mladi naraštaj krenuo u obračun sa tabuima. U tadašnjoj Jugoslaviji, kojoj je tlo već izmicalo pod nogama, njih nije bilo malo. Na prvom mestu razbijen je mit o zlatnoj generaciji koja će hodajući stopama svojih roditelja nastaviti da gradi društvo u socrealističkom maniru. Da je reč o goloj mantri, bilo je jasno svakome ko je makar jednom izašao van granica Jugoslavije, ali i budno pratio unutrašnja previranja u državi. To je vreme sveopštog gibanja i tihog kuvanja jednog novog sistema, koji će se definisati desetak godina kasnije na najgori mogući način.

PRVA meta bio je malograđanski duh građanske klase ponikle u socijalizmu i model ponašanja po njenom ukusu. Tamni sako, pod uticajem britanskog panka, proboden zihernadlom ili bedžom sa parolom i u kombinaciji sa belim patikama, postao je simbol odbacivanja normi i poželjnog ponašanja u društvu. Plavo radno odelo, zaštitni znak socijalističkog čoveka, našlo je svoje mesto u ironičnom stajlingu novotalasne generacije. Umesto nametnutih porodičnih dužnosti i obaveza, omladina je radije birala dokolicu i beskrajno gluvarenje, uvijeno u nove ritmove, žestoko suprotstavljenim dominantnim narodnjacima i etabliranoj zabavnoj muzici.

MLADOST nije priznavala ni svetinje tadašnjeg društva. Pevanje "Idola" na nemačkom, naci-žurka Isidore Bjelice u Sarajevu 1986, i estetika ljubljanskog Lajbaha bili su pokušaji obračuna nove generacije i sa dogmama Drugog svetskog rata. Naglašena seksualnost, istraživanje njenih granica i promovisanje promiskuiteta bilo je oružje za borbu protiv konzervativne sredine ophrvane malograđanštinom.

U SUKOBU sa starijom generacijom, ali i u želji da kristališe svoju individualnost deca osamdesetih posegla su za još jednim sredstvom - drogom.

Istražujući sebe i svoje mogućnosti tadašnji klinci su najpre hašišom i marihuanom, pa potom i heroinom, s namerom razbijali mit o zlatnoj omladini i dobroj deci, ali i dostizali druge sfere kreacije i emocija. Droga je bila i njihovo oružje okrenuto ka roditeljima, krik generacije koja je već po rođenju napuštena i izgubljena.

Totemi na kojima je počivao poredak padali su jedni za drugim.

U TADAŠNjEM sistemu za religiju, posebno pravoslavlje, nije bilo mesta. Crkva bila proterana iz javnog života i svedena na društvenu marginu, gde je bez uticaja i daleko do očiju javnosti živela svoj život. U novotalasno stvaralaštvo pravoslavlje je zakoračilo preko "Idola" i njihove ploče "Odbrana i poslednji dani". Ovaj beogradski bend prvi je iz prašine zaborava izvukao crkveno pojanje koje je Srđan Šaper uspešno uklopio u ritam i melodiju pesme "Moja si". Čak se i jedna njihova pesma sa ovog albuma isprva zvala "Isus je naš maj". Pravoslavni duh ove ploče vidi se i po ćirilici koja je korišćena u dizajnu omota, kojim dominira detalj sa ikone Svetog Nikole, ovekovečen objektivom Goranke Matić.

"Pravoslavlje 'Idola' bilo je 33 posto naš lični stav prema veri kojoj pripadamo, ali i isto toliko politički stav. Pravoslavni elementi na ploči bili su direktna subverzija, bunt i način izražavanja neslaganja sa sistemom u kome smo živeli. Poslednja 33 posto podrazumeva korišćenje crkvenog pojanja koje je tretiralo domaći lokalni vizantijski melos kao naš doprinos fenomenu koji je tada bio tek u povoju, a to je world music", objasnio je nedavno poreklo pravoslavlja na "Odbrani" Nebojša Krstić, jedan od članova 'Idola'".

ZNAČAJNIJI upliv pravoslavne tradicije u domaću muziku vrlo brzo će uslediti. Pojaviće se grupe kao što je makedonski "Mizar" koji će ceo svoj koncept uspostaviti na vizantijskim korenima. Verovatno se i time može objasniti snažna veza koju će u sledećoj deceniji pojedini akteri beogradske kulturne scene osamdesetih napraviti sa Srpskom pravoslavnom crkvom, posebno sa manastirima Eparhije raško-prizrenske, na čijem je čelu tada bio vladika Artemije.