Nije dirao u tuđu slobodu

OVOG proleća sedeo sam sa Arsenom Dedićem na njegovom omiljenom mestu, u bistrou hotela "Esplanade", kraj zagrebačkog kolodvora. Znali su ga svi kelneri, samo bi mahnuo i naručio svoje omiljeno piće. "Gabi me tu pusti, blizu sam kuće pa može da me kontroliše", rekao mi je Arsen, taj neverovatno talentovani čovek, koji je uz sve veštine koje mu je Bog podario imao i nešto najvrednije. Bio je plemenita i dobra duša, bio je, zapravo, dobar čovek.

"Znaš, pišu se moje poslednje note", rekao mi je, zapravo, vedro. "Ajde, Arsene, to stalno pričaš, ali ne da te tvoja Gabi. Ko će da čuva unučice". Tu bi Arsen uvek zaćutao, toliko je voleo ta mala bića da se ceo njegov život vrtio oko njih. Gotovo sa suzama u očima pričao bi kada bi bilo nešto što je njih pogađalo. Lu i Ema bile su njegove najveće ljubavi, uz Gabi i Matiju, o njima je govorio s toliko veselja da bi to bilo teško prepričati. "Lu slavi rođendan dva dana posle mene i najviše me vesele njene čestitke. Nju zovem 'unuka A', a Emanuelicu 'unuka B'. Bože, kako ih obožavam".

Zagrebački dani Arsena i Gabi uvek su imali neku prijatnu kolotečinu. Arsen bi ujutro otišao do grada, dok bi Gabi otišla do pijace. One glavne, najveće, na Dolcu, gde su je znale sve seljanke. Gabi je vrsna kuvarica, posebno kada se pripremaju dalmatinski specijaliteti, poput pašticade. Arsen je voleo dobro da jede, onu pravu, mediteransku kuhinju, u kojoj je mnogo zelenila, maslinovog ulja. Znala je Gabi da priredi i velike večere, na kojoj je bilo desetak osoba i svi su uvek govorili da joj nema premca. "Ja ne znam mnogo da kuvam, ma ne znam te kućanske poslove uopšte. Zato je tu Gabi", govorio je Arsen, uz njegov uvek pomalo ironični, pomalo sarkastični dodatak 'pa da nije valjalo ne bi tako dugo ni trajalo'".

Bili su zajedno gotovo pola veka. Oboje Dalmatinci, burnog temperamenta, koji su godine dovele u neke granice. A bilo je tu svega, kao i u svakom životu, od ljubavi, ljubomore, ljutnje, obožavanja. Voleo je Arsen život, voleo je i lepe žene, pevao im je pesme, pisao za njih knjige. Ali, sve je prošlo, a Gabi je ostala. "Kada gledam što si prolazio i što prolaziš, ja te do kraja svom snagom da štitim", govorila mu je u vreme dok se borio s bolešću.

Pre nekoliko dana video sam Gabi u Dubrovniku. Doletela je na tren, da sa koleginicama Terezom Kesovijom i Radojkom Šverko održi koncert. Arsen već nije bio dobro, oporavljao se od operacije kuka u Krapinskim toplicama. Činilo se da je sve dobro prošlo, a Gabi je govorila kako će morati ponovo da nauči da hoda. Arsen je silno želeo da se što pre vrati kući, u svoj mir i kolotečinu. Lekari nisu bili srećni, tražili su da ostane na rehabilitaciji. Gabi je u Dubrovniku izgledala zabrinuto, uz sve reči podrške koje je sve vreme dobijala. Malo ko je mislio da će doći do sepse, koju bolesno telo više nije moglo da pobedi.

A Arsen je dugo vremena mučio muku s bolešću. Pre trinaest godina presađena mu je jetra i, da nije bilo sjajne doktorke Nele Sršen, ko zna kako bi se sve završilo. Metkovčanka, koja je postigla evropsku karijeru kao hirurg u Italiji, pozvala je u Padovu pedeset pacijenata iz Hrvatske. Među njima bio je i Arsen, koji je došao u veoma lošem stanju. "Ma moja Nela mi je spasila život", govorio je posle, a bio je "granični slučaj" za takvu vrstu zahvata. "Nakon operacije osećam samo napade talenta", govorio je posle.

Retko smo razgovarali o bolesti. Znao je samoironično ponešto da spomene, u njegovom stilu, rečenicama koje su bile izgovorene između poezije i proze. Kratkim, jasnim, čarobnim. "Stanje mi je stabilno, a život nestabilan", rekao je jednom i opisao kako je u autu kojim su ga vozili na transplantaciju u Padovi zaspao. "Mislio sam da idem u Opatiju. Pa sve ovo posle transplantacije je ionako sudačka nadoknada".

Sin pravoslavnog sveštenika, Srbina iz okolice Šibenika, i majke Hrvatice, bio je uvek, otkako ga znam, oličenje čoveka prave kičme, kojem su na prvom mestu bile prave ljudske vrednosti. Znali su da ga ponekad zadirkuju, "Arsene, šta si ti, Srbin ili Hrvat", a to bi ga posebno zabavljalo. "Vi mene za...... Ja sam Šibenčanin, a gde je to, ne znam". Arsen, čak i kao mladić, nije izgledao mlado, nosio je svoju ozbiljnu facu sasvim prirodno. Kako su to već činili svi oni koji su odlazili mitskim pravcem "s Perkovića, preko Knina", a koji je, osim celog svemira, u sebi sadržavao i odgovornost prema rodnom kraju, roditeljima, gradu, koji je obavezivao one koji se odmetnu tim pravcem na uspeh. Tu ozbiljnost je Arsen zadržao sve vreme. Bilo je u njoj neke cehovske nadmenosti. Pri kojoj zanatlija ne odustaje od pravila ceha, struke, ni po cenu gladovanja, niti za visoku nagradu. Nepotkupljivost, zapisano je o Arsenovoj mladosti u Šibeniku.

Rođen je 28. jula 1938. godine u Šibeniku, i mlađi je sin Jelke i Jovana Dedića. Kada je završio gimnaziju i srednju muzičku školu, sa bratom Milutinom napustio je grad, jedan je otišao u Zagreb, drugi u Beograd. "Prihvatali su me svugde, na svim stranama. Bilo je lepih prijema ovde, na ovim našim prostorima, ali i izvan zemlje", govorio mi je. Znam ga dugi niz godina, od vremena kada je sarađivao sa Zlatkom Vitezom i "Histrionima". Sa glumcima je uživao, u brodu u kojem nije bilo komfora i gde je sve povezivala ljubav prema umetnosti. "Nisam ni na koga atakovao u životu, ali da sam se znao braniti, znao sam, budi bez brige. Kada šibenski zinem, kada me se takne, onda je bolje da se to ne čuje".

"Ja sam tek mogući pesnik", znao je da se našali autor "Ne daj se Ines", "Moderato Kantabile", "Kuće pored mora", "Broda u boci". "Uvek sam samo radio, pisao, komponovao i slikao, pa se u mom svetu nikada ništa nije menjalo. Kako bi rekao Šarl Aznavur, "šansona je uvek jedna, jedina balada o ljubavi". Znao je da priča, kada bi bio dobro raspoložen o svom životu i tvrdio je da su njegove inspiracije uvek bile žene, sve što je bilo lepo i sve što je zavredelo zagrljaj. "A svi ti događaji, ljubavi i avanture, ne da se hvalim, bili su živa istina. Kao prvo, u takve burne situacije postavljala me je moja životna pozicija, jer sam osam godina bio samac između dva braka, slobodan, razveden, podstanar i živeo sam noću. Kao 18-godišnjak otišao sam od kuće iz Šibenika u Zagreb, u podstanare, zatim diplomirao na fakultetu, završio vojsku i počeo novi život".

Kako je samo taj Arsen bio fin čovek, uglađen, zagrebačko-dalmatinski proizvod, u kojem mu je Zagreb dao onu krutost austro-ugarskog štiha, a Dalmacija širinu i lepršavost. Obožavao je more, odlazio svakog leta na dugi odmor.

"Ma, nisam nikada politički, a kamoli politikantski u nikoga dirao. Naučio sam još davno, kada sam bio u Americi, jednu rečenicu koja kaže 'tvoja sloboda seže do moje slobode'. Nisam dirao u tuđu slobodu, ali nisam dao ni da neko dira u moju", često je znao da kaže Arsen Dedić.