Čovek protiv svih zabrana

ŠTO da više govorim? A i to što govorim, ne govorim da se hvalim, pričam u samoodbrani - najčešće je novinarima odgovarao Arsen Dedić kada su tražili intervju. Bio je krajnje susretljiv sa sedmom silom, uvek ljubazan, pomalo sarkastičan. Ali, to je bio Arsen, veliki profesionalac u prvom redu. Svoj posao radio je pošteno, sa žarom i srcem. Nikad površno. Sada, kada ga više nema, možemo da čitamo kako briljantni i lucidni Ante Tomić, moderni Miljenko Smoje, opisuje muke koje je prošao da bi dobio od Arsena intervju. "Tako tipično! Nešto slično, 'to ti je dosta', doživio sam niz puta kada sam s njim razgovarao. 'Ali, Arsene, fali mi još šlajfna'! 'Ma, nadopiši je sam'."

PIŠE Tomić sledeće: "Moja omiljena zgoda sa Arsenom Dedićem. Pre trinaest godina upravo je bio izašao album 'Kinoteka', na kojemu je onaj lepi, sentimentalni i smešni 'Posljednji tango u Đevrskama' i predložio sam Željku Žuteliji, tada glavnom uredniku hrvatskog 'Plejboja' veliki biografski intervju s našim proslavljenim šansonijerom. Arsen me naručio u Šibeniku. Spustio sam se iz Selaca u Sumartin, u Sumartinu se ukrcao na trajekt za Makarsku, u Makarskoj u autobus do Splita, a u Splitu u drugi do Šibenika i nakon pet sati odvratnog, iscrpljujućeg putovanja po ljutom zvizdanu došao napokon do porodične kuće Dedićevih u Težačkoj ulici. Zatvorili smo se onda u polumračnu primaću sobu i počeli razgovarati, i krasno smo razgovarali, ali već nakon četvrtog ili petog pitanja, pola sata uvrh glave, Arsen je umorno uzdahnuo i objavio, 'Eto, to će ti bit dosta'.'He he', osmehnuo sam se nervozno, 'kako to mislite dosta'. 'Pa dosta smo pričali. Privedi to više kraju, čoviče'. 'Ali, zaboga, jedva smo počeli, to je veliki intervju, najmanje dva časa...'. 'O, ne mogu ja to. Ti si uništio moju bit. Satra si me', zavapio je Arsen tragično, s nadlanicom na čelu. 'Ja se sad cilu nedilju moran odmarat od tebe'."

KAŽE Tomić: I to je bilo to. Nikakva preklinjanja i ulizivanja nisu pomogla, drhteći od besa otišao je iz porodične kuće Dedićevih. U bloku je bilo dosta za dve šlajfne, a trebalo je još najmanje osamnaest. Uveče, u kafiću, zazvonio je telefon. "Arsen Dedić, naravno, i ni dobra večer, ni hvaljen Isus, nego drito u glavu: 'Šta ti pričaš da mi nismo razgovarali?' upitao me ljutito. 'Arsene, objasnio sam vam, reč je o velikom intervjuu, morali smo razgovarati kudikamo dulje nego smo razgovarali...'. 'Ajde, ajde, dođi', prekinuo me on prostodušno, pomirljivo i dalje ne shvatajući u čemu je problem."

Ponovo su razgovarali, a nakon izvesnog vremena Arsen je ponovio svoje."'Eto, to će ti bit dosta', zaključio je, a meni je, majke mi, ovolicno falilo da skočim preko stola i zadavim ga kao mačku. Nikad me niko nije ispizdio kao on", seća se Ante Tomić.

TAKAV je naprosto bio Arsen Dedić. Ne tako davno, za "Novosti" smo dogovorili intervju i pričali smo u "Esplanadi". U jednom času mu je bilo dosta. "Nemoj više, molim te". Kao i Tomiću, nedostajalo mi je teksta. Zovem Arsena: "E, ne mogu sutra, Gabi kuva veliki ručak, ne smem ni da pomislim da odem van". "Ali treba mi još pitanje-dva". "Hoćeš telefonom?" I posao je bio obavljen.

PRVI put sam video Arsena Dedića dok je sarađivao sa glumačkom družinom "Histrioni". Bio je već poprilično popularan i omiljen u celoj Jugoslaviji, a ja mlad novinar koji je pratio malo kulturu, malo "bratstvo i jedinstvo", toliko milu kategoriju u politici koja se, iskreno, nije ništa promenila do dana današnjeg. U toj ludoj glumačkoj ekspediciji koja je plovila Jadranom i igrala predstave u zabitim mestima gde pozorište nikada nije došlo, Arsen je bio počasni član. Uživao je i nije se tužio što je spavao u potpalublju, sa svima ostalima. Iz redakcije "Novosti" Staša Marinković, tadašnji zamenik glavnog urednika, naručio je intervju sa Arsenom, koga su podjednako voleli Slovenci, Hrvati, Srbi, Makedonci. On je, doslovno, "bio naš". Dogovorili smo se da razgovaramo u Zagrebu, kada se vratimo. Ispoštovao je dogovor. "Dođi sa mnom, idem u starački dom, držim koncert, pa ćemo tamo razgovarati". Starci su ga dočekali uz suze, pevao je sa istim žarom kao da je u Sava centru ili "Lisinskom". Bio je to tada naočiti Arsen, u punoj snazi, a odmah je bacio oko na jednu prelepu medicinsku sestru. Kako je samo flertovao, dalmatinski nestašno i purgerski prefino! Ode Arsen sa sestrom, a ja pešice, nekoliko sati, do grada.

VIĐAO sam i ljutog Arsena. Najviše ga je ljutila ljudska glupost, a toga, koliko znamo, ne nedostaje na ovim prostorima. Sasvim je pogrešno misliti da je Arsen imao lak, jednostavan i pravolinijski život. Bilo je tu puno krivina, problema, nevolja, ali je on i o njima progovarao s dalmatinskim dišpetom koji je uvek imao u sebi. Kao mlad čovek napisao je neke pesme inspirisane verom, pominjao Majku Božju i dobio otkaz na Radio-televiziji Zagreb. Takva su bila vremena, malo koga je sudbina poštedela muka. "I zato sam čovek protiv zabrana, apsolutno. Ja sam čovek za dozvole. Onda sam ja morao napustiti televiziju, gde sam radio i ostao sam celi život slobodnjak".

GODINE su prolazile, a Arsen je postajao sve razgovorljiviji o tri teme, mladosti, Šibeniku i unučicama. Detaljno je voleo da priča kako je odrastao u Šibeniku, gradu iz kojeg su i Mišo Kovač i Vice Vukov. "Moj pradeda kupio je kuću u kojoj sam rođen, imao i 'pismo' i kupoprodajni ugovor. Svi smo u njoj rođeni, moj brat, pokojna sestra, dida Tode i moj ćaća", prisećao se Arsen. Živelo se tada skromno, a učinio je sve da nepismenu majku nauči pisat i čitati, "Slobodnu Dalmaciju", a što drugo! Sa jedanaest godina počeo je da svira u šibenskoj narodnoj muzici i tada je bilo posve jasno da je muzika njegov životni put.

PITAO sam ga jedanput, više u šali, kako se nije odlučio za neko "ozbiljno" zaposlenje. Brzo je odgovorio: "Recimo, da budem novinar. Asti gospe, kakvog li ozbiljnog zanimanja". Znao je odgovoriti, uvek. Kada mu je Tomić, nedavno, rekao "povukli ste se malo u sebe", dobio je brzi odgovor. "A što bi trebalo, da se povučem u tebe". Za svoju pesmu "Dida moj" znao je pričati da ne stoji baš dobro na top-listama, ali je zato prva na groblju. Za transplantaciju jetre u Padovi govorio je: "Rekonstruisali su me", a svoju dugogodišnju vezu sa Gabi Novak slikovito je opisivao: "Kod nas se više ne zna ko je muško, a ko žensko. Mi smo isto".

KADA su Arsena i Gabi slikali za neke novine, šalio se: "Ja sam tu za tehničko upotpunjavanje slike, a Gabi za umetnički dojam". Foto-reporterima je znao da kaže: "Slikajte me dok radim, onda sam to ja. To je onda verodostojno. A kad neko dođe specijalno da mu poziram, onda me to podseća na onaj starinski stil kako su nekad slikali fotografi u Dalmaciji dajući upute grupama ispred kamere. Govorili bi - dame u napravu, a gospoda u dame. Šta će reći, neka žene gledaju u kameru, a muškarci u žene".

ZBIJAO je šale i sa ulicom u kojoj je stanovao, Haulikovom, u samom centru Zagreba. Tu je i sedište hrvatske fudbalske organizacije, pa je znao reći: "Ovi diriguju fudbalu upravo kako i ja pišem pesme, mekano i melanholično". A kao dugogodišnji navijač Hajduka na kraju se učlanio i u klub. "Vaš sam, imate me".