Slobodu treba naći u sebi

SLOBODA je ponašati se slobodno, bez obzira koliko ti slobode, a koliko ropstva nude izvana. Stvar je u tome koliko pristajem na ropstvo, a koliko na slobodu. Lično, bez obzira na sve muke koje sam prošao i još uvek ih prolazim, osećam se kao slobodan čovjek - govorio je Arsen.

Njegove poslednje godine imale su neku kolotečinu. Voleo je lunjati centrom grada, ne predaleko, najčešće oko njegovih ulica u blizini zagrebačke železničke stanice. Vreme ručka bilo je svetinja, kao za svakog Dalmatinca. Bevanda, lešo hrana, posle odmor. Pomno je pratio šta radi njegov talentovani sin Matija. Zabavljao se sa unukama. Silno je želeo da se spoljašnjem svetu predstavi kao starac, penzioner, a bio je sve pre nego to. Uvek u poslu, zaokupljen planovima, koncertima, razgovorima sa prijateljima. Do poslednjeg dana, kada je ušao u ozbiljne godine, nije bio otpisani starac.

Kada su nastupili dani ozbiljnih bolesti, drugari su mu govorili "Ne daj se, Arsene". "Ne daj se, Ines", mogao je tada da im odgovori. Ta Ines, njegova ljubav od pre pedeset godina, večno je ostala u pesmi. "Ines živi u Milanu i udovica je bez dece. Nikad me nije niti za trenutak napustila. Napravila mi je jednu brončanu bistu, pet poštara ju je nosilo koliko je to bilo teško. Gotovo svake godine dođe, uzme sobu u hotelu 'Esplanada' i provede u Zagrebu tri, četiri dana, da mi bude blizu i da se vidimo. Kaže da ju je moja pjesma obeležila za celi život. Ona me još uvek ne napušta u emocionalnom smislu, a s njom sam prekinuo pre 51 godinu. Je l' to u redu", govorio je.

Njegova Gabi samo se nasmejala kada su se spominjale Arsenove ljubavi. "One bi sve dale za mene, ali i ja za njih. Sada su ostala samo prijateljstva, možda je samo jedna ljubav završila loše. Koja je, to ti neću da kažem". Za prelepu glumicu Božu Frajt, za kojom je uzdisao ceo Zagreb, govorio je da je posle Gabi bila i najveća njegova ljubav. Slavili su rođendan isti dan, jer je Božidarka bila dete sa Kozare, prošla je ustaški logor u Jastrebarskom. Nikada nije saznala datum rođenja.

Neponovljivi Veselko Tenžera, pisac koji je prerano napustio ovaj svet, govorio je da je Arsen Dedić otkrio čarobnu formulu osećajnosti. Svojom rečju i partiturom prodire u svaki kutak naše duše pišući i pevajući o sebi, zapravo o nama. "U hladnoći sveta Dedić obnavlja toplinu što nas okuplja, u tvrđavi naše osamljenosti ulaze ta muzika i te riječi da bi nam pričali priče o ljubavi i Jugu", zapisao je britki Igor Mandić.

Šta je sve bio Arsen? Flautista, slikar, pesnik. Možda, pre svega, večni šarmer. Znao je, duhovit kakav je već bio, taj naš Arsen da parafrazira i reči narodnog heroja Rade Končara: "Vlast ne tražim, a niti bih vam je dao". A sa tugom je prolazio svaki odlazak svojih kolega, Drage Britvića, Nikice Kalođere, Bulata Okudžave, Serđa Endriga, Mate Došena, Jožeta Privšeka, Majde Sepe, Marijane Deržaj, Stjepana Mihaljinca. "Učio sam puno godina klavir, ali dve godine sam učio kod prekrasnog Fredija Došeka. Imao sam pijanističku nauku i naslijedio me Matija koji je u ovom času među najboljima".

Pitao sam ga jednom, "Arsene, ti si generacija onih koji nikada nisu pitali 'odakle si', iz Zagreba, Beograda, Sarajeva. Svi ste se družili, lepo živeli. Da li je to moguće i danas". Odgovorio mi je bez namere da se upušta u bilo kakvo politiziranje. "Pa ima ljudi sa kojima se može družiti. Oni koji vrede, vrede uvek. Retki su koji iznevere, mada se nađe poneko i takav. Ja sam se uglavnom družio s onima koji su vredeli, a ti su ostali uvek takvi. Oni koji nisu valjali, nisam im prilazio, a ni oni meni. Mogli su me samo iza leđa ogovarati. Uvek kažem, na jednog obožavatelja koji te razume dođu tri koji te mrze i ne shvataju. Ali, tako je uvek bilo u ovoj mojoj profesiji, ali i drugim profesijama".

Voleo je Zagreb, mnogo. Šibenik je bio mladost, mesto gde se opuštao, provodio leta, a Zagreb njegovo gnezdo. Rekao mi je: "Znaš, nema danas tu mnogo veselja, ali volim taj grad". Pričao mi je kako je 1948. godine došao, kako se prvi put vozio taksijem, tu je studirao, oženio se. "Tu sam napisao svoje najbolje pesme, upoznao Gabi. I što mogu drugo reći nego da mi je Šibenik temelj, a Zagreb dogradnja. I ne bih ga se nikada odrekao. A da ima svojih loših strana, naravno da ih ima, pa koji grad ih nema".

Toplo je uvek govorio i o Beogradu, Sarajevu. Ratovi na ovim prostorima su ga strašno pogodili, ali nikada nije želeo da nešto više komentariše. Sa svojim prijateljima, ma gde bili, održavao je stalni kontakt. Čekao da ludilo prestane. "Uvek sam radio, sklanjao se u rad i tada mi je bilo najlepše. Napravio sam 150 pozorišnih predstava, 100 filmova, što igranih, što dokumentarnih. Najsrećnije i najstabilnije, ono što najviše čuvam mi je život sa Gabi. Mi smo već jedno. Bio sam nedavno u vrtiću i pitao jednu curicu kako se zovem. 'Znam ja vas jako dobro, vi se zovete Arsen Dedić i Gabi Novak'. Najsrećniji mi je period od kada sam sa njom, a idu nam preko četrdeset godina zajedničkog života".

Rekao mi je to u vreme kada je Hrvatska dobila novu predsednicu, Kolindu Grabar Kitarović. Pokušao sam da ga provociram i nateram da komentariše promenu vlasti, kojih se Arsen nagledao, ali je, vešto poput političara, izbegao pravi odgovor.

"Ne unosim se puno u to, niti poznajem delo gospođe koja dolazi na vlast. Narod ju je izabrao, a volja naroda je božja volja i mogu sve samo promatrati. Ne znam što će da bude, a da iskreno kažem ne verujem u neke velike promene. I za Tuđmana je bilo svašta, ali se sećam da je jednog dana zagrlio Gabi i mene i rekao: 'Moj najmiliji zagrebački par'. A teška su vremena bila. Recimo, bio sam venčani kum sa glumcem Zlatkom Vitezom, a više se nikada u životu nećemo sresti. Vreme čini svoje i mi smo sluge vremena. Opiremo se i tražimo svoj prostor, kao i sada, ali videćemo na šta će da ispadne".

Grozio se nacionalizma, ljudske gluposti, mržnje. "Kod nas nikad nije nacionalizama nedostajalo i to u svim krajevima. A mislim da je to jedna od najgorih pošasti. Takođe kada sam bio u Americi naučio sam da se nikoga ne pita za koga glasaš, koliko zarađuješ i koje si veroispovesti. Eto, ja se tako ponašam. Ako bih sa nekom devojkom išao u krevet nisam tražio domovnicu".

Govorio je: "Strah je postao dosta redovno stanje. Pogledajte naše političke izveštaje, vesti, naše informativne emisije. Pa sve je, zapravo, pretnja, sve je svađa, sve je zabrana. A osim toga, postoji panika od gubitka posla, što je najvažnije. Jer ljudi koji imaju sposobnost samo da rade, ako im se oduzme to pravo i ta sposobnost, a što im drugo preostaje nego strah od budućnosti. Pa ljudi imaju decu, pa onda sigurnost dece, pa onda enormno nasilje nad decom".

A Arsen je bio, pre svega, pravičan čovek. Zato su ga i voleli, od Triglava do Đevđelije, koliko god to danas gorko zvuči. Ko se više seća bubnjara mržnje ili trubača zločina, za razliku od nežnog flautiste Arsena Dedića. "Veliki italijanski pesnik Salvatore Kvazimodo napisao je stih koji glasi: 'Čovek ma gde bio, vapi udes zavičaja'. A opet, imate i čudnu rečenicu Remboa koji je rekao: 'Zavičaju, ti truješ kao bolest. Jer, znao je zavičaj i meni napraviti mnogo zla, uza svo dobro koje mi je napravio'".