Beograd je stvorio mene i Gabi

U ŽIVOTU Arsenovom sve je bilo kao u njegovoj čuvenoj pesmi "Sve bilo je muzika". Bila je muzika, gotovo 60 godina, ali i sin Mateja, Gabi, druženja sa mnogima iz Zagreba ali i Beograda. Stihovi, knjige, slike... Jezdio je planetom

Jednom prilikom je rekao da je karijeru šansonjera započeo u Beogradu, na tada kultnom beogradskom mestu, stadionu "Tašmajdan" 1961. godine. Prisećao se: "U kvartetu sam pevao na izboru za lepoticu godine, a dve godine kasnije na 'Beogradskom proleću' sa pesmom 'Prolećni cvet' Radoslava Grajića, osvojio treće mesto i - prvi honorar! Za PGP RTB, prisećao se, snimio sam već 1965. singl 'To sam ja', a kako je nekako u isto vreme za istu kuću snimila svoj prvi singl i Gabi, mogu reći da nas je Beograd - stvorio kao umetnike!"

POSEBNA priča i veoma osetljiva za Arsena je, očigledno, bila i ona o njegovom poreklu. Često je govorio da je Dalmatinac, ne pominjući da je - Srbin. On je to ovako, ipak nedovoljno, objasnio: "Porodica Dedić je bila siromašna, težačka porodica iz Dalmacije. Ja sam, dakle, težački akademik! Moja majka Jelka bila je nepismena domaćica, a otac Jovan dobrovoljni vatrogasac i odličan muzičar". Ostaje, ipak, zauvek bez odgovora pitanje: da li je Arsenov odlazak i ostanak do kraja života u Zagrebu i odluka starijeg brata Milutina da ode i ostane u Beogradu svojevrsno udovoljavanje željama oca Srbina i majke Hrvatice?

Ipak, često je objašnjavao svoju dalmatinsku prirodu nežnog romantika i ironičnog kritičara: "Svaki Dalmatinac ima dva lica: jedno je okrenuto Suncu, a drugo Mesecu. Nikada nisam bio cinik, jer cinizam je gest zla, a ironija je zabavna. Mislim da je moja glavna linija sentimentalna. U poslednje vreme čak i muškarci znaju da plaču na mojim koncertima".

ČESTO se vraćao detinjstvu, odrastanju. Govorio je da je u gimnaziji bio među najslabašnijima, a činilo mu se da su u devojačkim očima na ceni samo razvijeni, mišićavi snagatori kojima je sudbina dodelila da budu veslači u čuvenom osmercu šibenske "Krke". Čak je bio oslobođen vežbanja na gimnastici i umesto da juri za loptom, svoju ličnost je iživljavao pisanjem pesama i proznih sastava zbog čega je redovno bio nagrađivan u srednjoj školi i literarnim časopisima. Kada je stigao u Zagreb, da bi se prehranio prihvata se da piše tekstove za šlagere i nudi tekstove poznatim kompozitorima. Pošto nije nameravao time da se bavi zauvek, potpisuje se pseudonimom. U jednom trenutku shvatio je da sve to može da radi bolje i sam i počinje i da piše stihove i komponuje. Tada počinje njegova prava karijera. Pero Zlatar svedoči o Arsenovom životu 1966, upravo o danima kada se razdvojio od supruge i ćerke "jer se ona zaljubila u mladog pevača koga je on protežirao i pobegla".

U SVOM malenom stanu u ulici Proleterskih brigada 35 gotovo da nije boravio. Jurio je s obaveze na obavezu, kaže Zlatar. Velesajam, "Jugoton", modne revije. Žalio se da ne zna kako se upleo u pakleni tempo, jurnjavu i da sve manje čita, slika, odlazi u šetnje. Autor razgovora pokušao je da ga uteši: "To vas, ipak, materijalno osigurava jer ste danas jedan od najbolje plaćenih jugoslovenskih pevača". Odmahnuo je rukom, kaže Zlatar, i rekao: "I dan-danas sam komercijalno nesposoban, ne znam vrijednost novca i ne osjećam nikakvu razliku od onog nepoznatog studenta koji se hranio u menzi, i ovog sadašnjeg".

Te godine je javno rekao da prezire tvist i druge muzičke pomodarije. "Stidim se svoje prve ploče jer su se na njoj našla i dva tvista". Nekako u to vreme započinje i Arsenova svetska karijera. Prvo su ga zvali iz Bugarske, iz Sofije. Bugari su nudili sjajne uslove. "Dođite kada želite i ostanite koliko god želite. Imaćete 100 leva po koncertu", govorio je bugarski menadžer. A tada je mesečna plata inženjera bila daleko manja! Tražio ga je i SSSR da zajedno sa još nekoliko naših pevača u putuje na dvomesečnu turneju. Zvao ga je i beogradski "Jugokoncert" da se sretne sa pariskim menadžerom Kokatriksom da bi ga angažovao za letnji program jugoslovenskih muzičara u pariskoj "Olimpiji".

NA PITANjE "ko ste, vi, Arsene" odgovarao je škrto, sažeto: "Ne mogu da se svetim, i duže od sat i po ne mogu da mrzim. Ja ratujem samo sam sa sobom". Na pitanje da li, pošto je slavan, ima još istinske porijatelje, odgovorio je: "Naravno, sve bih učinio za njih. Osim toga, nisam slavan već popularan, a to je bijedni dodatak za pravu kafu..." Kada su ga pitali koliko zarađuje, ispričao je da ga je kada je parkirao svoj "folksvagen" pred jednim hotelom u Dubrovniku portir upitao: "Zar ne možete da vozite nešto bolje?"

U jednom trenutku kada mu je Pero Zlatar prišao da napravi intervju kao sa "otkrićem godine", 1969. Arsen ga je upitao: "Po čijoj ste to direktivi došli da pišete o meni ?" "Nikada nisam uspeo da shvatim značenje tih njegovih reči", kaže Zlatar.

ARSEN je, kako je sam govorio, doživeo i dva velika razočaranja. Na splitskom festivalu te 1969. i na "Beogradskom proleću" iste godine. Na splitskom festivalu, u trenutku kada je saopštena odluka da je Arsen osvojio prvu nagradu stručnog žirija za melodiju "Vraćam se", Trgom republike su se razlegli dugotrajni zvižduci. Sasmo zato što prva nagrada nije pripala Terezi Kesoviji i Vice Vukovu. Uz to, Đino Paoli, jedan od najjačih šansonjera tadašnje Evrope gotovo je oteran sa splitske scene - jer je pevao Dedićevu pesmu! Arsen je tada rekao: "Nikada se više neću pojaviti u Splitu!" Direktor festivala Šarić se uzalud posipao pepelom, tvrdeći da je to "mišljenje nekoliko neodgovornih gledalaca, a ne celog Splita". Arsen je bio ljut i ogorčen. "Ipak sam učinio nešto za afirmaciju tog festivala. Zar se samo tako prešlo preko 'Kuće pored mora', 'Mog brata', 'Razgovaram s morem', 'To je moj svijet'? Napokon, ne smije se zaboraviti da sam napisao tekstove za melodije koje su rođene na ovom festivalu, a danas ih smatraju gotovo narodnim: 'Maškare', 'Ja ti pivam serenadu', 'Pjesma Šibeniku'?"

ISTE godine na "Beogradskom proleću" Arsen ne dobija naklonost ni gledalaca, niti žirija. Iako je danas već antologijska pesma "Ono sve što znaš o meni" bila superiorno najkvalitetnija na festivalu, ne dobija nijednu nagradu. Tada je rekao: "Od sada ću sudelovati samo u kaubojskim filmovima, jer tu pravda uvek pobeđuje".

Nikada nije prodavao ploče u enormnim tiražima kao neki drugi pevači i izvođači, ali su ga svi, nekako u potaji, voleli. Njegove pesme su postajale slušane i popularne ali uvek sa zadrškom, tek posle nekoliko meseci. Mnogi članovi žirija na raznim jugoslovenskim festivalima priznavali su tek mnogo kasnije da se kaju što nisu glasali za Arsena!

DEDIĆA su i pored njegovih nežnih pesama posvećenih ženama i ljubavi i zabranjivali. Sećao se da kada je došao u Zagreb i oženio se, ubrzo objavio knjigu pesama "Čuda". "Imao sam zbog te zbirke, tačnije zbog dve pesme 'Gospodinu Isukrstu' i 'Sveti Nikola', problema. Isteran sam zbog njih 1961. sa televizije, dobio otkaz. To me obeshrabrilo i neko vreme sam se držao samo muzike. Zvonimir Golob me je posle nekog vremena nagovorio da objavim 'Brod u boci'. Prodalo se neverovatnih 60.000 primeraka. Drugi put su me zabranili jer sam u pesmi 'Umreću kao Hauard Hjuz' pomenuo čuvenog partizanskog pilota Franju Kluza".