Umetnost je maternji jezik čovečanstva

ARSEN DEDIĆ, kao i većina Šibenčana, vaspitan je u duhu jugoslovenstva. Šibenik je bio nacionalno zdrava sredina u kojoj mešoviti brakovi nisu bili izuzetak. Otuda ni brak Arsenovih roditelja Hrvatice Jelke i Srbina Jovana nije izazivao neku posebnu vrstu interesovanja. Sve do devedesetih, kada je nacionalnom tkivu trebalo pripojiti jednog od najvećih jugoslovenskih umetnika.

Ko je bio Arsen, kome je pripadao i da li je moguće svrstavati ga izvan muzike, poezije, umetnosti kojima je služio duže od pola veka?

- Nikad nisam primetio da je Arsen rekao nešto drugačije osim da je Srbin. On se, možda, nije na televiziji "busao u prsa", kao ja, i to govorio - priča nam beogradski slikar Milutin Dedić, rođeni brat zagrebačkog šansonjera. - Ali, ja živim u drugačijim okolnostima. Lako je u Srbiji biti Srbin. Biti Srbin u Hrvatskoj nije baš lako. Često smo razgovarali o tim stvarima i nikad nisam ni naslutio da bi kazao nešto drugo osim da je Srbin.

VADEĆI požutele fotografije, Milutin započinje priču o porodičnom poreklu.

- Naša majka potiče iz porodice Mišković, sa reke Bune, koju je Mletačka republika posle Kandijskog rata krajem 17. veka preselila u opustošenu Dalmaciju - govori Dedić. - Iz sela u okolini Mostara došli su u najzabitiji deo šibenskog zaleđa - selo Rupe. Uslov da bi mogli da opstanu u tom kraju bio je da iz pravoslavlja pređu u katoličku veru. Drugačije ne bi dobili zemlju, time ni mogućnost da prežive.

MILUTIN pokazuje fotografiju kuće gde je njihova majka rođena. Oronula kamena zgrada ne liči na mesto gde bi se i kafa mogla popiti.

- Majčina familija živela je u velikoj bedi. Štala je bolja od kuće u kojoj se rodila - priča Dedić. - Arsen i ja smo nekoliko puta svraćali da vidimo tu kuću, ali u njoj nikad boravili nismo.

Kada se udala za Jovana, Arsenova i Milutinova majka prešla je u pravoslavnu veru.

- Niko to od nje nije tražio. Učinila je to iz poštovanja - govori stariji Dedić. - Majka je bila racionalna, kuća je za nju bila svetinja. Od malih nogu služila je druge. To je bio njen univerzitet. Kao i Arsen, bila je oštroumna.

PORODICA Dedić bila je siromašna. Otac Jovan delio je kuću sa dvojicom braće izvan gradskih zidina. U prizemlju je bila kuhinja, gde su se svi okupljali, a na spratu velika prostorija za spavanje. Dedići su imali kozu.

- Popela mi se na glavu. Stalno sam išao da je čuvam - seća se Milutin. - Arsen nikad nije jer je bio fizički slabiji.

Jovan je bio zidarski radnik. Bio je i dobrovoljni vatrogasac, dobrovoljni muzičar i predsednik pravoslavne crkvene opštine.

- Imao je tri razreda osnovne škole, ali je za zidarstvo bio genije. Sve što je sazidao u Šibeniku i danas stoji, kao da je juče uradio. Bio je temeljit i odgovoran. Te osobine su prešle na mene i Arsena.

Dedići su živeli teško. Ali, roditelji su želeli da im sinovi učine nešto više u životu od njih. Nije bilo novca, trebalo se nekako snaći.

- Naša majka je odlučila na koje strane ćemo otići - priča Arsenov brat. - Jedan ujak je živeo u Zagrebu, drugi u Beogradu. Majka je računala da će nam pomoći da se izvučemo iz bede. Arsen je otišao u Zagreb, a ja u Beograd, ali ujaci nam nisu pomogli baš puno. I on i ja smo se vrlo rano oslonili na svoje snage i pouzdane prijatelje.

UBRZO su obojica stasali za ženidbu. Milutinova prva žena bila je Austrijanka, Arsenova - Hrvatica. Arsenova druga žena Gabi Novak je pola Nemica, pola Hrvatica. Njihovi rođaci i rođake ženili su se i udavali za muslimane, Slovence, Italijane...

- U našoj kući, u tom pogledu, vladala je apsolutna tolerancija - priča Milutin. - Naša majka je poštovala pravoslavne i katoličke običaje. To je nama klincima dobro došlo - imali smo dva Božića, dva Uskrsa...

STIGLE su i ratne devedesete...

- Nikad nismo skrivali da smo Srbi. Ja pišem ćirilicom i nikome ne dozvoljavam da mi osporava da sam Srbin. Strepeo sam šta će biti tamo - sa Arsenom, a i mati je tada još bila živa - priča Milutin. - Nije htela da napusti Šibenik. Ostala je sama da se bori sa velikim nevoljama. Sa nekoliko komšija Hrvata čuvala je šibenske svetinje. Šibenik je bio grad velike tolerancije, ali uvek ima ljudi koji to pokvare. Pitao sam Arsena da li ima problema. Govorio mu da može da računa na mene i moje prijatelje. Ispričao mi je da su mu njegovi prijatelji iz Zagreba rekli da može da bude potpuno miran. Niko ga tamo neće dirati. Bili su korektni.

U FEBRUARU 1995. Arsen je javio bratu da im je majka umrla. Milutin je poručio da je ne sahranjuju dok on ne dođe. Bilo je to neposredno pred "Oluju". Putovao je preko dve-tri države, nekoliko dana. Ni pravoslavno, niti katoličko groblje, nisu imali uređaje za čuvanje mrtvih. Imalo ga je samo partizansko.

- Moja majka, koja baš nije volela komuniste, bila je smeštena baš tu. Kada sam došao trebalo je sahraniti baš kako dolikuje. Bila je pobožna, a u Šibeniku više nije bilo pravoslavnih sveštenika - seća se stariji Dedić. - Dogovorimo se da zamolimo katoličkog sveštenika da to uradi. Pristao je pod uslovom da se majka sahrani u krugu porodice. Scena je bila nadrealna: partizanska grobnica, naša majka na odru, katolički sveštenik i nas dvojica pravoslavaca. Ovo na simboličan način pokazuje kako smo se odnosili prema tim stvarima.

ARSENOV brat kaže da nije bilo korektno u okolnostima u kojima se živelo forsirati Arsena da se izjasni da li je Srbin ili nije.

- Iz ovoga što sam ispričao, neka se izvuče zaključak da li je bio Srbin ili nije - kaže stariji Dedić. - Arsen je pokušavao da bude iznad svega toga. I on i ja smo nastojali da u prvi plan stavljamo one vrednosti koje mogu da izdrže iskušenja koje donosi vreme. Arsen je pre svega senzibilan umetnik koji je bolno doživljavao ovu situaciju, što se odrazilo i na njegovo stvaralaštvo. Sve što je nastalo kao proizvod duha na osnovi iskrenosti i istinitosti, bilo je vrlo blisko i Arsenu i meni. Bela Hamvaš je bio u pravu kad je rekao: Umetnost je maternji jezik čovečanstva.

DO ROĐENjA Jovanovog starijeg sina, u porodici Dedić nije bio nijedan Milutin. Stalno su se vrtela tri imena: Todor, Krstivoje i Jovan. Kako su on i njegov mlađi brat dobili imena, Milutin priča:

- Naša majka je pre mog rođenja izgubila troje dece. Nije bilo para da se ide kod doktora, žene su se porađale po kućama. Bojala se da ću i ja umreti. Rođen sam uoči Svetog Luke, a ona je, kao veoma pobožna žena, verovala da joj je ovaj svetac pomogao da rodi zdravo dete. Htela je da se zovem Luka. Odnela me je u pravoslavnu crkvu, kod šibenskog sveštenika Koje. Pobunio se kada je čuo da hoće da mi da ime Luka. Rekao je: "Kakav Luka! Biće Milutin, kralj Milutin!" Kada se tri godine kasnije rodio Arsen, majka je i njega odnela kod popa Koje. Htela je da se zove Igor, ali sveštenik ni to nije dozvolio: "Kakav Igor! Ima da se zove Arsen, kao Arsenije Čarnojević!" Arsen je kasnije svoje prve pesme objavio pod pseudonimom Igor Krimov. Tako je ispunio majčinu želju. Kasnije se njegovo ime skratilo na Arsen, a onda je dobio nadimak Ars, što znači umetnost. Taj nadimak mu je najviše priličio.

SPASAVAO DAVLjENIKE SA "TITANIKA"

Milutinov i Arsenov deda po majci dva puta je, trbuhom za kruhom, odlazio u Ameriku. Porodica je živela u velikoj bedi, pa je deda Mate rešio da okuša sreću preko okeana.

- Prvi put je otišao 1908, ali se nije snašao, pa se vratio - priča Milutin. - Onda je 1912. otišao ponovo. Putovao je brodom "Karpatija", čiji su mornari spasavali davljenike sa "Titanika". Kada se vratio, prvi je u Dalmaciju doneo priču o toj katastrofi. Tada nije bilo sredstava informisanja. Novac koji je zaradio u Americi dao je bratu Nikoli. On je izgradio hotel u Rijeci, koji je kasnije pretvorio u gostionicu "Šibenik". Nikola nikad nije vratio novac mom dedi. Deda je umro od gladi 1943. u vreme okupacije.