Oduvek je bio spreman da se žrtvuje

DETINjSTVO braće Arsena i Milutina Dedića obeležili su rat i nemaština. Splet teških životnih okolnosti, kada se delila i korica hleba, još više ih je zbližio. Milutin je bio tri godine stariji i fizički jači, uvek zaštitnički nastrojen prema svom slabašnom mlađem bratu. Ali, ni Arsen nije zaostajao kada je nestašnom Milutinu bila potrebna pomoć.

- Roditelji su imali puno problema sa mnom. Bio sam svojeglav i nemiran - sa prizvukom nostalgije u glasu govori stariji brat poznatog kantautora. - Živeli smo teško, a njihova muka morala je da ima ventil. I, najlakše je bilo da mene prebiju. Svaki put kad bi me otac tukao, Arsen bi plakao i vikao: "Tata, nemoj biti njega. Tuci mene." Govorio sam mu da ćuti, da nije normalan... Eto, još kao dečak bio je osetljiv i spreman da se žrtvuje.

Rasti u Šibeniku, u siromašnoj porodici, nije bilo lako. Otac Jovan bio je zidar nadničar. Majka Jelka, nepismena domaćica, ali snalažljiva, istrajna i mudra. Imali su malo zemlje, jedan mali vinograd, malo smokava, maslina. A onda je izbio rat...

- Arsen je imao samo tri godine, pa se mnogih stvari nije sećao. Ja sam tek pošao u školu i rat me je potpuno poremetio. Dok su u Šibeniku bili Italijani, živelo se relativno mirno. Imali su kazan za sirotinju, ali mi majka nije dala da tamo jedem. Govorila je: "Nećeš ti jesti njihovu spizu!" Kada sam je pitao šta ćemo onda jesti, odgovorila bi mi: "Ništa!" Sećam se da sam brao bobice po kamenjaru, neku travu i smokve. Kao da smo imali vežbu o preživljavanju u prirodi. Glad se uvukla u našu kuću. Možda se još tada u duši moga brata nastanila tanana seta, koja se kasnije primećivala i u poeziji i u muzici.

PROBLEMI su nastali kada je pala Italija, a u Šibenik došli Nemci i ustaše.

- Naša majka je dva puta nedeljno išla pešice od Šibenika do Drniša. Nosila je malo soli i ribe i to menjala za kilogram kukuruznog brašna. Osim fizičke snage trebalo joj je i smelosti. Na putu se prolazilo kroz razne vojske - italijansku, četničku, partizansku, nemačku i ustašku. Sećam se da je bio praznik kada se ona vrati - govori Milutin Dedić.

Dok je majka sa sekirom iza vrata čuvala njihovu kuću u Šibeniku, braća su sa ocem odlazila u zbegove.

- Arsen se u to vreme identifikovao sa partizanima. Stalno je vikao: "Ja sam partizan". Jedva smo mu objasnili da to ne treba da govori, jer može da bude opasno ako ga čuje neprijatelj.

KADA je Šibenik oslobođen, iza nemačkih divizija ostalo je dosta vojnog materijala. Milutin je pronašao bicikl i odvezao ga kući, dok su njegovi stariji drugovi uzimali kese pune baruta i igrali se njima.

- Arsen je bio najmanji i najmlađi u našem društvu. Gledao je šta stariji rade, pa je jednom prilikom napunio džepove barutom i počeo nešto da pali. Jedna iskra mu je pala na pantalone i on je buknuo. Srećom, naišao je komšija Ante i odmah ga ubacio u bačvu sa vodom. To ga je spaslo. Kada je videla njegovo izgorelo odelo, mater zamalo nije pala u nesvest. A on kaže: "Nije meni ništa."

POSLE rata Dedići su krenuli u školu - Arsen u prvi, Milutin u peti razred. Milutin kaže da je, za razliku od njega, Arsen bio odličan đak.

- Bio je talentovan za sve. Imao je sve petice od prvog razreda osnovne do poslednjeg razreda gimnazije. Samo jedne godine imao je četvorku na polugođu iz srpskohrvatskog jezika. Plakao je. Rekao sam mu: "Arsene budi pametan. Meni da je videti samo jednu četvorku u životu, ja bih se spasao."

UMETNIČKU crtu Arsen i Milutin povukli su od oca, koji je bio vrlo muzikalan. Svirao je desetak instrumenata. Nesporni umetnički talenat uvukao se u obojicu. Milutin je završio nižu muzičku školu, ali se opredelio za slikarstvo. Dok je Arsen, pored dara za slikarstvo, ostao veran muzici i poeziji.

- Prodali smo deo imanja da bismo Arsenu kupili flautu - priča stariji Dedić. - Sećam se kad se majka uputila u Zagreb u poznatu radnju za prodaju muzičkih instrumenata, koju je držala gospođa Penc. Videvši je, gazdarica pomalo iznenađeno, upita: "Kaj tražite gospođo?" Mada se znalo šta se traži u muzičkim radnjama, majka, nimalo zbunjena, hladno odgovori: "Flautu, gospođo!" Gospođa sumnjičavo zavrti glavom i pokaza na vitrinu u kojoj su bile poređane flaute. Upita majka gospođu Penc ima li nekog da ih isproba i pomogne joj da odluči koju da kupi. Mora da se gospođa Penc našla u čudu čuvši ove reči, jer je, razumljivo, pretpostavila da naša majka ne zna ništa o flautama.

U RADNjI se zatekao vodeći flautista Zagrebačke filharmonije. Predložio je da pomogne. Maestro je vadio jednu po jednu flautu, odsvirao bi po nekoliko taktova dela Vivaldija, Mocarta, Bokerinija..., a ona je samo pažljivo slušala i govorila: "Sledeću."

- Njima je to bilo pomalo zabavno, ali ne i njoj - kaže Dedić. - Kada je sve isprobao kratko je rekla: "Onu", pokazavši na jednu koja joj se učinila ponajboljom. Bila je napravljena od srebra i skupocenog drveta. Maestro i gospođa Penc se pogledaše: "Pa, gospođo kako ste to prepoznali?" Majka ništa ne reče, plati, uzme instrument, zahvali se i ode. Isplatilo se. Tanani zvuk flaute Arsena je zauvek opredelio prema muzici.

MAJKA HRABROST

Kada je usred poslednjeg rata na televiziji video kako njegova majka sa vojnicima Unprofora u 87. godini ide po ruševinama Šibenika, napisao je pesmu "Majka hrabrost". Pesma počinje stihovima: "Tu gdje zmija kožu svlači/Ti si s ovom zemljom srasla/Ti si zadnju vatru spasla /Jednom ću je naći... Ko laterna u dnu noći/Ulje, lumin, slika sveca/Razasuta svijetom djeca/Da l' će ikad doći...