Nadiru strašni amateri

TOKOM poslednjih sukoba iz devedesetih braća Arsen i Milutin Dedić živela su na dve različite strane. Arsen u Zagrebu, Milutin u Beogradu. Sve vreme rata, najmanje dva puta godišnje, Milutin je išao u Šibenik, kod njihove bolesne majke. Posle njene smrti, nastavio je da odlazi u Zagreb, gde ga je, kako kaže, Arsenova supruga Gabi Novak uvek dočekivala kao najrođenijeg. Loša vremena braću nisu udaljila.

- Mojim odlaskom iz Šibenika 1953. naši putevi su se razdvojili, ali smo ostali u kontaktu do poslednjeg časa - priča ugledni slikar Milutin Dedić. - Fizički smo bili udaljeni, ali to ne znači da smo se manje voleli.

STARIJI Arsenov brat veoma rano je "podigao sidro" i odlučio da se kroz život probija sam. Kada je otišao od kuće bio je još maloletan. U početku je radio po šibenskim selima. U Beograd je došao 1957. i od tada promenio 20 zanimanja. Umetnost, pre svega slikarstvo, sve vreme se provlačila kao nit.

- Naše detinjstvo nije prošlo u zajedničkoj igri - priča Milutin Dedić. - Otišao sam rano od kuće. Retko sam dolazio u Šibenik. Prvih godina nisam imao novca, a kasnije vremena. Arsen je povodom mojih odsustvovanja napisao jednu od svojih boljih pesama. Zove se "Moj brat".

USLEDILA je Arsenova slava, koja sa sobom nosi turneje, putovanja...

- Obojica smo dosta putovali - govori Dedić. - Putevi nam se nisu dodirivali, osim u Šibeniku, dok su nam roditelji bili živi.

More, uz koje su rasli, Milutinu i Arsenu, bilo je u krvi. Prvu zbirku pesama Arsen je naslovio "Brod u boci". Milutin je radio i kao brodski slikar Jugoslovenske ratne mornarice. Jedne godine odlučili su da kupe brod. Nisu imali dovoljno novca, pa su se udružili sa još dvojicom prijatelja.

- Kupili smo rashodovani brod, koji je prevozio pesak. Nazvali smo ga "Čentrunić", što znači mala lubenica. Mi smo ga sređivali, popravljali - govori Dedić. - Divno smo se družili na tom brodu. Bilo je mnogo lepih doživljaja. Momo Kapor je bio čest gost. Njegova deca su tu naučila plivati. Mnoga leta smo Arsen i ja proveli zajedno baš na njemu. Arsen je, ipak, najviše voleo sa Gabicom da letuje na Dugom Otoku. Tamo su mogli da se osame. Arsen nije voleo gužvu pogotovo poslednjih godina. U samoći je osluškivao svoje misli i pisao. Moj brat je imao sreću što je Gabi pokazala neverovatno strpljenje, toleranciju, trpljenje. Možda je sve to zajedno bila ljubav.

MILUTIN kaže da Arsena u ratnim godinama niko u Hrvatskoj nije dirao, niti mu je zamerao zbog srpskog porekla.

- Ali, on je bio supersenzibilna ličnost - osećao je traumu, možda čak i tragediju raspada jedne države. Kroz pesme, sebi je dao oduška - kaže Dedić. - Njegove ratne pesme iz zbirke "Pjesnik opće prakse" su antologijske. Zbirka je dobila naziv po pesmi koju mu je posvetio akademik Donko Marojević, uz posvetu "Arsenu Dediću kad se takvim odredio".

Pesme iz ove zbirke, Arsen je posvetio svojim prijateljima - znanim i neznanim. Pisao je u stihu Kemalu Montenu i drugim kolegama.

- Pesma "Odlaze dječaci" je najlepša i najtužnija ratna pesma - kaže Arsenov brat. - U pesmi "Stari vuci" Arsen je gotovo proročki opisao šta će se desiti i šta se danas dešava. Pesmu završava stihovima: "Oni nikad neće pasti/nove face stari znanci/bilo tko da bude na vlasti/na kraju se kolju janjci".

POSEBNE poruke stižu i iz pesme "Ratni profiteri". U njoj Arsen kaže: "Dolaze ratni profiteri/Kupuju srce, kupuju krv/Nadiru strašni amateri/U trulom voću truli crv./Dolaze ratni profiteri/Kupuju povijest, kupuju mit/Njihovi sinovi i kćeri/Već beru užasni profit".

- Ovi stihovi trebalo bi da se nađu na bilbordima, ne samo u Hrvatskoj i Srbiji, već u celom svetu - kaže Milutin Dedić. - Svedoci smo kako se menja istorija, falsifikuju istorijske istine. Arsen je o tome još devedesetih pisao. Bio je avangardni pesnik. Dobro je poznavao književnost, istoriju umetnosti i srodne nauke. To znanje dobro je integrisao u svoju poeziju.

Kod nas je malo poznato da su neke Arsenove pesme bile zabranjene u Hrvatskoj. Tako je prošla njegova testamentarna pesma "Završiću kao Hauard Hjuz". Dedić je usred ratnih užasa i mraka devedesetih, napravio svojevrsnu subverziju, pominjući u refrenu Franju Kluza, jednog od pionira vazduhoplovstva na ovim prostorima, ali i osvedočenog Jugoslovena i borca protiv fašizma, koji je poginuo na borbenom zadatku. Arsen kaže: "Završit ću točno kao Houard Hjuz/Ili po domaću - kao Franjo Kluz/Zatvoriti srce/Zatvoriti vrata/Općiti s životom/ Preko advokata".

- O životu u Hrvatskoj više govore naši političari, kantautorima ne preostaje mnogo toga da kažu - objasnio je tada Arsen. - Naravno, i dalje slušam sve što se objavljuje u svetu. Kantautori možda žive pomalo usamljeno, ali oni moraju intenzivno pratiti ono što se događa, ne smeju izbegavati stvarnost. Pazite, meni je pesma zabranjena. Posle toga su srušili njegova dva spomenika i pesma je bila skinuta sa radija. Zašto bi neko sklanjao Franju Kluza? Zato što je leteo za partizane. Ma nemojte mi reći.

MOJ BRAT

U ljetno veče kad sastane se klapa

pred gostionom uz balote i

vino i karte

toliko stvari iz dosade se priča

al sve se svrši na razgovor o tebi

moj brate

od onog dana nagađalo se svašta

kada bez riječi si ostavio kuću i luku

sumnjaju neki i danas da si pjesnik

al svi se slažu da bio si na svoju ruku

ko zna gdje si na kojem od mora

ko zna gdje si na kojem od kopna

da li sam ili negdje ko i mi imaš dom

uvijek voljan da daš sve nizašta

dal te sumnjiva društva još vode

da im pričaš i vino im plaćaš

ko da znam..

u ljetno veče još sastaje se klapa

pred gostionom uz balote i

karte i vino

al vrijeme to je i dosadno i prazno

al kao uvijek svi kažu da je dobro i fino

moj brate....