Krhki princ je pobedio surovi svet

O stricu Arsena Dedića, Krstivoju, bratu njegovog oca Jovana, malo se zna. A još manje se pisalo i pominjalo. Jedino da je živeo u Šibeniku. Ostala je samo jedna anegdota, jedna crtica, o njegovom životu u rodnom Šibeniku. Pa ni Arsen ga nije baš pominjao...

Stric Krstivoje išao je godinama, svakoga jutra, u svoju kafanu u blizini njihove porodične kuće u Ulici Nikole Tesle, da popije jutarnju kafu. To je bio običaj, ritual i svi su to znali. U toj malenoj kući u Ulici Nikole Tesle tada su živeli svi - otac Jovan sa ženom, ali i dva njegova brata sa porodicama.

Njegov jutarnji ritual posebno je zasmetao njegovim sugrađanima 1971, u godini kada se događao tzv. hrvatski maspok. On, naime, ne samo što je godinama pio jutarnju "kavu" u svojoj "kavani", već je svom psu, najobičnijem avlijaneru, uredno svakog jutra stavljao u čeljust 10 dinara i govorio mu: "Idi preko puta do kioska i donesi mi novine!" A te novine su godinama bile isključivo - "Politika".

Jednoga jutra, usred maspokovske euforije, prodavac na kiosku dočekao je Krstivojevog psa kao i mnogo godina unazad, uzeo iz njegovih čeljusti 10 dinara, koliko su tada koštale dnevne novine, i pokušao da mu u usta, umesto "Politike", stavi neko od hrvatskih izdanja. Probao je prvo "Vjesnik", pas ih je ispljunuo, pa onda "Večernjak". Dogodilo se isto. Pa "Slobodnu Dalmaciju", pa onda, redom "Ekspres politiku", "Novosti"... Pas jednostavno nijedne novine nije hteo da primi u usta!

Tek kada mu je, na kraju, stavio u usta "Politiku", pas je zadovoljno zamahao repom i odjezdio gazdi koji je ispijao svoju redovnu jutarnju kafu!

Kažu da je Krstivoje bio poseban i uvek terao po svome. Ceo Šibenik je navijao za splitski Hajduk, a jedini Krstivoje za beogradsku Crvenu zvezdu. Da bi svi znali za koga navija, nosio je na košulji ili majici, čak i u najgora vremena, značku beogradskog kluba sa povelikom crvenom zvezdom.

Priča o Krstivojevom psu se tu ne završava. Kada je ostario i prilično zanemoćao, više nije mogao da odlazi ujutru u svoju kafanu. Ali, navika je ostala: svakoga jutra je vernom i pametnom psu stavljao novac u čeljust i slao ga po novine. Pas je, naravno, i dalje hteo da nosi isključivo "Politiku". Priča se tužno završava. Jednoga jutra pas se nije probudio. Krstivoje je svojim rukama napravio maleni drveni kovčeg i uz pomoć prijatelja ga sahranio.

Arsenov život je prepun anegdota i dogodovština. Ali najveća je - njegova poezija. I zauvek. Objavio je 24 zbirke stihova, a prve dve, "Brod u boci" i "Ja pjevam da mi prođe vrijeme", svi pamte... I tako je zapravo počelo.

Svaka Arsenova pesma ima, u stvari, svoju priču. Nije nastala slučajno, a često je samo on znao i zašto.

Put pesnički i muzički Arsena Dedića može se pratiti i po njegovom pojavljivanju i nepojavljivanju u štampi. Jedan od možda najlepših i najtoplijih razgovora sa njim vodio je daleke 1967. Momo Kapor. Naslovio ga je "Arsen i stare čipke". Tada ga je opisao: "Može se slobodno reći: Arsen Dedić, tridesetogodišnjak bledog, neuhranjenog lica i svilaste kose, okružen je danas nekom naročitom vrstom nežnosti i ljubavi. Za šiparice on je krhki princ, ranjiv, a ipak neko ko je pobedio surovi svet jakih ljudi oko sebe. Za sredovečne žene on je izvor materinskih osećanja, za dečake - njihov vršnjak koji je uspeo, za sociologe - fenomen popularnosti, za muzičare - solidan profesionalac, za sebe - neko ko se izvukao iz bede..." A to je i do danas u najkraćem - suština Arsena i to šta i ko je on bio.

Neku godinu kasnije ovako je opisao svoj život, posebno naglašavajući da "voli stihove a prezire srećna rimovanja plamen-kamen, ljubav-ubav, plod-gospod":

"Mi pevači, stari moj, postajemo u ovom našem poslu sopstveni bolničari. Do pola noći se oblačiš, doteruješ, meriš u ogledalu, proveravaš frizuru, maramicu, podočnjake, boju lica, glas. Stupaš na binu i opet proveravanje. Klanjaš se, zahvaljuješ publici, primaš svoju porciju cveća, vraćaš je publici u komadima. Pevaš na bis, odlaziš sa bine, brišeš znoj, deliš autograme, odbijaš sedeljku, ponoć je odavno prošla, stižeš u hotelsku sobu, opet sebe meriš u ogledalu i upoznaješ jednu novu boru, tamniji podočnjak. Svlačiš znojavu košulju, grlo te peče. Ležeš u krevet i sanjaš injekciju koja ti sledećeg jutra ne gine... Budiš se sa prvorazrednom anginom."

Govorio je da je "neizlečivo bolestan od muzike", da "što mu život oduzima, muzika mu vraća". Prebacivali su mu da je "autor gorkih kafa", "zatočenik sopstvenog talenta" i da je intuitivno napipao zlatnu žicu svog uspeha: izgubljena toplina duše, određeni prezreni sentimentalizam...

Sedamdesetih godina govrio je i o predlogu za uvođenje poreza na muzički šund: - Oporezivanje šunda nije rešenje. Ko je sklon šundu i šarenoj štampi platiće ga u zlatu ili nabaviti u Danskoj. Uvek je ponavljao: - Ja sam za apsolutnu slobodu, pa neka loša muzika bude za loše ukuse.

Ploču "Arsenal" izdaje 1982. Na njoj je izdavač "Jugoton" napisao da je "Arsen Dedić uspeo da stvori novi talas", koji je tada "tresao" bivšu Jugoslaviju. A on je o "novom talasu" govorio: - Kada sam se ja pojavio, došlo je do stanovite, rekao bih, personalizacije zabavne muzike, do lične reakcije na svet... Dolazi do ličnog izražavanja svog emocionalnog stanja i situacija oko sebe, koje podrazumeva i erotsku, i ekonomsku, i političku stranu. I popularna muzika je počela biti ono što je bila i meni na početku: traženje identiteta.

Dedić je te iste godine rekao: - Sve moje pesme su išle ispred mene. Ja sam zapravo premlad pisao. Nekako proročanski sam nagoveštavao svoj životni put. Kao klinac sam napisao "O, mladosti", onda sam pesme iskustva pisao kao da predviđam svoje dalje umetničke i životne puteve i izneo ih u vreme kada toga svega nije bilo.

Polovinom 2014. gotovo s bolom je izrekao: "Bilo bi bolje da smo prestali da se preslišavamo da li je tačnije reći amen ili amin..."